Реконвалесценти  (1916) 
Писац: Драгиша Васић
Утуљена кандила
Доживљај


Са љешкога града, озго, сву ноћ је слазило злослуто урлање остарелог неког арнаутског пса, и курјачко, мукло и дубоко завијање његово с брда испуњавало нас ужасном језом. А у тесном и пуном прашине таванићу над кафаницом, шесторо нас је лежало, све један преко другог, и слушало, мучећи се, онај дивљи, језиви и ледени лавеж који се, с малим прекидима, упорно настављао.

Целе ове ноћи ћутали смо будни, чешали краставо тело и мислили.

— Бога вам, спавате ли, Андреја?

— Ох!

— Нешто размишљате, шта ли? А он се промешкољи па примаче главу.

— Мислим о ономе, што смо ономад заједно видели у Фани Бисагу и не могу никако да заборавим ону грозну слику. А ви? Зар и после свега тога, збиља, можете мислити лепо о човеку? Размислите поново: мајка и отац одступају с војском испред непријатеља кроз Арбанију само, како су говорили, ради тога да сачувају живот сина јединца. Малишан, иначе слабачак, прозебао, изнурен у одступању разбољева се и умире седмог дана марша крај пута. И свакако сећате се добро: баш кад, луди од бола, родитељи укопаваху разлог свога живота у мали гробић поред пута, Арнаути гађају са неког брега у гомилу, у нас што и сами утучени присуствујемо том тако болном укопу. А ови родитељи, после првих пуцњева, избезумљени од опасности у којој се налазимо, напуштају мртво, неукопано дете и бегају с нама заједно клисуром да сачувају сад само своје бедне животе. Сећате ли се? Мајка, скрушена, луда, као застаде, окрете се, али не остаде. А отац, он је давно већ измицао клисуром. Е ла лепо, то су били родитељи, је л’ те? Рођени родитељи! Ама шта мислите онда о нама што се тек онако називамо браћом док смо уствари толико туђи један другом?

Чујте ме: ви бисте засвагда требали да упамтите ово: човек има нечег површно доброг, површно привлачног и ублаженог. У неким ретким приликама, у извесним односима он је, истина, предан и одан, осећајан, друг и пријатељ, али у суштини, у дубини, откривен у свима приликама, он је себичан, саможив, он је себи најпречи.

После искрено уздахну.

— Чини ми се кад сведем: да је све у болу што је човек саздан да наслућује љубав, коју живот не пружа; што човек верује у ту љубав, што се у њу нада, што је назире некако а не може да је дохвати, да је живи.

— Али, побогу, само је изненадни страх био избезумио несрећне родитеље. Не рекосте ли сами да су они били луди од бола? А чим су се освестили, подсетите се кад бесмо код Крста, они су већ наваљивали да се врате, по цену живота, презирући га, нарочито мајка.

— Али се нису вратили. И јесте ли видели како су слатко вечерали прексиноћ у Калмети?

После смо ућутали и опет слушали и трпели оно језиво урлање са града.

А нешто доцније неко прошапта:

— Као да је киша стала.

С великом муком измигољио сам се и са неиспаваном и клонулом главом сишао, поводећи се, у кафану, где су се од синоћ коцкали официри. Тамо доле, две лојане свећице дрхтавим пламичцима осветљавале су чађави, тајанствени собичак пун дима од дувана. На столу около кога је седело десетак официра, велике гомиле новца премештале су се од играча до играча који су хладнокрвно, са цигаретама у зубима, одбројавали папире и уморно и чкиљаво посматрали карте. И док су сањиви посилни крцали орасе и ољуштене додавали играчима, за сточићем који је представљао келнерај, дремао је јектичави газда, омалени и пргави Грк, који је целе ноћи кувао чајеве, кашљао у њих и љутио се јер није ценио од играча примани српски новац.

Официр један, блед и нервозан, који је у рукама држао Рат и мир, и седео одвојено од осталих, тражио је некога очима.

— Чкоњо, иди сместа уби оно псето што урла горе!

— Разуем, гос’ капетане!

И висок, незграпан Рудничанин, кривих ногу, згрбављених огромних леђа, издвоји се, узе тојагу испод клупе, а једну прегршт ора остави у џеп изгорелог шињела, па изађе напоље. Официри се насмејаше иопраћајући га, а ја изађох за њим.

На истоку, према граду, један беласасто-светли каиш, који се растезао над грбеном и с муком увлачио у црне и мрачне облаке, одавао је зору, али је ноћ још владала. Ишао сам, свеједно ми је било куда, само да једанпут дочекам свануће и доживим дан без кише. Седам дана како је она немилосрдно лила без престанка и држала нас под стрејама где смо побегли из наших логора које олуја уништи једно послеподне кад се поцепаше и последња шаторска крила и одлетеше. А после се умирало под ћепенцима и ћорсокацима од изнемоглости, зиме и глади од које се спасавало продајом последњих остатака рубља и одела Арнаутима.

Тапкао сам штапом и корачао по шиљастој турској калдрми уском улицом која води кроз сред вароши и шљапкао по барама и спотицао се о ноге војника који су лежали под ћепенцима, цвокотали и јечали.

На самом завијутку у споредну једну улицу неко дрекну:

— Ко иде?

Па онда лакше, слабијим гласом:

— Средином, друже, свуд је војска.

И вољан да поразговара стражар додаде:

Стаде киша, хвала Богу.

Ја продужих споредном улицом па изађох на Дрим и на обали седох на четвртасти тесани камен који се беласао.

Град се већ јасније оцртавао, однекуд чуо се звекир и његов одјек за гребеном, а ја седим и дремам и неколико паса вулају се око мене и нешто траже.

Наједанпут две-три сенке журно промакоше иза угла, па поред мене и сумњиво штукоше у ћорсокак, па мало после један глас дивље крикну:

— Ево га.

Ја скочих и хитро пођох да видим у чему је ствар, али нове прилике које придолажаху из споредних улица, откуд их беше привукао, ваљда, онај крик, налетеше на мене па ме оборише, згазише и прејурише даље преко мене.

Кад сам се подигао, угледах: како се она гомила зверски сручи на нешто што се налазило уз Велику капију џамије и како отпоче нека безумна борба око нечега, неко кидање, цепање, стењање растрзање и шкргутање. И док су нове сенке непрестано придолазиле и грозна борба трајала полако се раздањивало.

Онда се једна прилика издвоји из гомиле, успевши да силним и наглим покретом ишчупа нешто из многих руку што су браниле, па наже да бежи очајно гоњена неколицином; онда друга, са једном цокулом у раскрвављеној руци, побеже на супротну страну, па трећа са ногавицом једном од чакшира и гомила се растураше јурећи у страшном бесу на разне стране. Ја лудачки улетех међу заостале прилике што су се тискале, кад уз саму капију џамије спазих го, бео леш како се цинички кези на нас. Остаци прљаве, исцепане на каише кошуље скривали су само рамена унакаженог мртваца, јер је укочена, пресавијена у лакту лева рука, спречавала да се и овај део кошуље скине. И док сам запањено гледао у леш, са стреје, на ноктима изгребане сисе, капало је равномерно, па се танки, благи и фини црни млазеви сливали у један велики ожиљак гранатине ране на трбуху. А у тај мах, један задувани гонилац, гологлав, разбарушен и изгребан, врати се, одгурну оне што су му сметали, па ставши коленом на изврнуту мишицу, преломи, снажним једним покретом, укрућену у лакту ону руку која се, уз крцање сломљених костију, исправи.

Онда смаче онај остатак кошуље с рамена мртваца па се подиже и замућеним очима погледа у нас; затим пође и после неколико корачаји застаде, окрену се полузгурено са неким претећим погледом животиње, па гледајући искежено продужи пут овамо окренуте главе. Ја заустих да нешто питам, да кажем, да осудим, али наглим, љутитим покретом једна друга прилика, кривих ногу, погрбљених леђа приђе нам, па збаци са себе шињел, па копоран, па црну кратку кошуљу, коју баци међу регруте.

— Чкоњо!

Он се непријатно трже и облачећи на наго тело свој изгорели шињел, промрмља:

— Одох ја да убијем оно псето.

Па његова огромна леђа замакоше иза зида.

А ја побегох ка Дриму па се тупо загледах у мутну, као орање, воду. Скроз мокре врбе на обали, сасвим нагнуте над реком, цедиле су се као да плачу, док је Дрим ваљао велику трулу кладу, за којом је полеђушке пловио још један потпуно го леш. И вода ме занесе па ми се учини као да се све са мном на обали креће за реком, и да не бих пао погледах у небо.

Ниски, сиви облаци, пресецани шиљковима минарета, јурили су оним истим правцем реке. Над нашим главама, у тај мах, прелетало је густо јато гавранова, као с неба пуштена црна застава коју ветар гони стално у једном правцу.