Aveti u lovu

←Rekonvalescenti

Rekonvalescenti  (1916)  Pisac: Dragiša Vasić Utuljena kandila

U praznom oltaru→

Doživljaj

Sa lješkoga grada, ozgo, svu noć je slazilo zlosluto urlanje ostarelog nekog arnautskog psa, i kurjačko, muklo i duboko zavijanje njegovo s brda ispunjavalo nas užasnom jezom. A u tesnom i punom prašine tavaniću nad kafanicom, šestoro nas je ležalo, sve jedan preko drugog, i slušalo, mučeći se, onaj divlji, jezivi i ledeni lavež koji se, s malim prekidima, uporno nastavljao.

Cele ove noći ćutali smo budni, češali krastavo telo i mislili.

— Boga vam, spavate li, Andreja?

— Oh!

— Nešto razmišljate, šta li? A on se promeškolji pa primače glavu.

— Mislim o onome, što smo onomad zajedno videli u Fani Bisagu i ne mogu nikako da zaboravim onu groznu sliku. A vi? Zar i posle svega toga, zbilja, možete misliti lepo o čoveku? Razmislite ponovo: majka i otac odstupaju s vojskom ispred neprijatelja kroz Arbaniju samo, kako su govorili, radi toga da sačuvaju život sina jedinca. Mališan, inače slabačak, prozebao, iznuren u odstupanju razboljeva se i umire sedmog dana marša kraj puta. I svakako sećate se dobro: baš kad, ludi od bola, roditelji ukopavahu razlog svoga života u mali grobić pored puta, Arnauti gađaju sa nekog brega u gomilu, u nas što i sami utučeni prisustvujemo tom tako bolnom ukopu. A ovi roditelji, posle prvih pucnjeva, izbezumljeni od opasnosti u kojoj se nalazimo, napuštaju mrtvo, neukopano dete i begaju s nama zajedno klisurom da sačuvaju sad samo svoje bedne živote. Sećate li se? Majka, skrušena, luda, kao zastade, okrete se, ali ne ostade. A otac, on je davno već izmicao klisurom. E la lepo, to su bili roditelji, je l’ te? Rođeni roditelji! Ama šta mislite onda o nama što se tek onako nazivamo braćom dok smo ustvari toliko tuđi jedan drugom?

Čujte me: vi biste zasvagda trebali da upamtite ovo: čovek ima nečeg površno dobrog, površno privlačnog i ublaženog. U nekim retkim prilikama, u izvesnim odnosima on je, istina, predan i odan, osećajan, drug i prijatelj, ali u suštini, u dubini, otkriven u svima prilikama, on je sebičan, samoživ, on je sebi najpreči.

Posle iskreno uzdahnu.

— Čini mi se kad svedem: da je sve u bolu što je čovek sazdan da naslućuje ljubav, koju život ne pruža; što čovek veruje u tu ljubav, što se u nju nada, što je nazire nekako a ne može da je dohvati, da je živi.

— Ali, pobogu, samo je iznenadni strah bio izbezumio nesrećne roditelje. Ne rekoste li sami da su oni bili ludi od bola? A čim su se osvestili, podsetite se kad besmo kod Krsta, oni su već navaljivali da se vrate, po cenu života, prezirući ga, naročito majka.

— Ali se nisu vratili. I jeste li videli kako su slatko večerali preksinoć u Kalmeti?

Posle smo ućutali i opet slušali i trpeli ono jezivo urlanje sa grada.

A nešto docnije neko prošapta:

— Kao da je kiša stala.

S velikom mukom izmigoljio sam se i sa neispavanom i klonulom glavom sišao, povodeći se, u kafanu, gde su se od sinoć kockali oficiri. Tamo dole, dve lojane svećice drhtavim plamičcima osvetljavale su čađavi, tajanstveni sobičak pun dima od duvana. Na stolu okolo koga je sedelo desetak oficira, velike gomile novca premeštale su se od igrača do igrača koji su hladnokrvno, sa cigaretama u zubima, odbrojavali papire i umorno i čkiljavo posmatrali karte. I dok su sanjivi posilni krcali orase i oljuštene dodavali igračima, za stočićem koji je predstavljao kelneraj, dremao je jektičavi gazda, omaleni i prgavi Grk, koji je cele noći kuvao čajeve, kašljao u njih i ljutio se jer nije cenio od igrača primani srpski novac.

Oficir jedan, bled i nervozan, koji je u rukama držao Rat i mir, i sedeo odvojeno od ostalih, tražio je nekoga očima.

— Čkonjo, idi smesta ubi ono pseto što urla gore!

— Razuem, gos’ kapetane!

I visok, nezgrapan Rudničanin, krivih nogu, zgrbavljenih ogromnih leđa, izdvoji se, uze tojagu ispod klupe, a jednu pregršt ora ostavi u džep izgorelog šinjela, pa izađe napolje. Oficiri se nasmejaše iopraćajući ga, a ja izađoh za njim.

Na istoku, prema gradu, jedan belasasto-svetli kaiš, koji se rastezao nad grbenom i s mukom uvlačio u crne i mračne oblake, odavao je zoru, ali je noć još vladala. Išao sam, svejedno mi je bilo kuda, samo da jedanput dočekam svanuće i doživim dan bez kiše. Sedam dana kako je ona nemilosrdno lila bez prestanka i držala nas pod strejama gde smo pobegli iz naših logora koje oluja uništi jedno poslepodne kad se pocepaše i poslednja šatorska krila i odleteše. A posle se umiralo pod ćepencima i ćorsokacima od iznemoglosti, zime i gladi od koje se spasavalo prodajom poslednjih ostataka rublja i odela Arnautima.

Tapkao sam štapom i koračao po šiljastoj turskoj kaldrmi uskom ulicom koja vodi kroz sred varoši i šljapkao po barama i spoticao se o noge vojnika koji su ležali pod ćepencima, cvokotali i ječali.

Na samom zavijutku u sporednu jednu ulicu neko dreknu:

— Ko ide?

Pa onda lakše, slabijim glasom:

— Sredinom, druže, svud je vojska.

I voljan da porazgovara stražar dodade:

Stade kiša, hvala Bogu.

Ja produžih sporednom ulicom pa izađoh na Drim i na obali sedoh na četvrtasti tesani kamen koji se belasao.

Grad se već jasnije ocrtavao, odnekud čuo se zvekir i njegov odjek za grebenom, a ja sedim i dremam i nekoliko pasa vulaju se oko mene i nešto traže.

Najedanput dve-tri senke žurno promakoše iza ugla, pa pored mene i sumnjivo štukoše u ćorsokak, pa malo posle jedan glas divlje kriknu:

— Evo ga.

Ja skočih i hitro pođoh da vidim u čemu je stvar, ali nove prilike koje pridolažahu iz sporednih ulica, otkud ih beše privukao, valjda, onaj krik, naleteše na mene pa me oboriše, zgaziše i prejuriše dalje preko mene.

Kad sam se podigao, ugledah: kako se ona gomila zverski sruči na nešto što se nalazilo uz Veliku kapiju džamije i kako otpoče neka bezumna borba oko nečega, neko kidanje, cepanje, stenjanje rastrzanje i škrgutanje. I dok su nove senke neprestano pridolazile i grozna borba trajala polako se razdanjivalo.

Onda se jedna prilika izdvoji iz gomile, uspevši da silnim i naglim pokretom iščupa nešto iz mnogih ruku što su branile, pa naže da beži očajno gonjena nekolicinom; onda druga, sa jednom cokulom u raskrvavljenoj ruci, pobeže na suprotnu stranu, pa treća sa nogavicom jednom od čakšira i gomila se rasturaše jureći u strašnom besu na razne strane. Ja ludački uleteh među zaostale prilike što su se tiskale, kad uz samu kapiju džamije spazih go, beo leš kako se cinički kezi na nas. Ostaci prljave, iscepane na kaiše košulje skrivali su samo ramena unakaženog mrtvaca, jer je ukočena, presavijena u laktu leva ruka, sprečavala da se i ovaj deo košulje skine. I dok sam zapanjeno gledao u leš, sa streje, na noktima izgrebane sise, kapalo je ravnomerno, pa se tanki, blagi i fini crni mlazevi slivali u jedan veliki ožiljak granatine rane na trbuhu. A u taj mah, jedan zaduvani gonilac, gologlav, razbarušen i izgreban, vrati se, odgurnu one što su mu smetali, pa stavši kolenom na izvrnutu mišicu, prelomi, snažnim jednim pokretom, ukrućenu u laktu onu ruku koja se, uz krcanje slomljenih kostiju, ispravi.

Onda smače onaj ostatak košulje s ramena mrtvaca pa se podiže i zamućenim očima pogleda u nas; zatim pođe i posle nekoliko koračaji zastade, okrenu se poluzgureno sa nekim pretećim pogledom životinje, pa gledajući iskeženo produži put ovamo okrenute glave. Ja zaustih da nešto pitam, da kažem, da osudim, ali naglim, ljutitim pokretom jedna druga prilika, krivih nogu, pogrbljenih leđa priđe nam, pa zbaci sa sebe šinjel, pa koporan, pa crnu kratku košulju, koju baci među regrute.

— Čkonjo!

On se neprijatno trže i oblačeći na nago telo svoj izgoreli šinjel, promrmlja:

— Odoh ja da ubijem ono pseto.

Pa njegova ogromna leđa zamakoše iza zida.

A ja pobegoh ka Drimu pa se tupo zagledah u mutnu, kao oranje, vodu. Skroz mokre vrbe na obali, sasvim nagnute nad rekom, cedile su se kao da plaču, dok je Drim valjao veliku trulu kladu, za kojom je poleđuške plovio još jedan potpuno go leš. I voda me zanese pa mi se učini kao da se sve sa mnom na obali kreće za rekom, i da ne bih pao pogledah u nebo.

Niski, sivi oblaci, presecani šiljkovima minareta, jurili su onim istim pravcem reke. Nad našim glavama, u taj mah, preletalo je gusto jato gavranova, kao s neba puštena crna zastava koju vetar goni stalno u jednom pravcu.