U praznom oltaru

←Aveti u lovu

U praznom oltaru  (1922)  Pisac: Dragiša Vasić Utuljena kandila

Posle se opet nešto razjasnilo u svesti radnika Petronija Svilara. U tom trenutku, ćelija, sva krvava i opoganjena po zidovima, bila je slabo osvetljena, a dva iskrivljena, zla i zlobna oka stražara pred vratima, sa bajonetom o ramenu, vrebala su ga krvnički kroz četvrtastu rešetku od gvožđa. On je ležao raskrečen poleđuške na betonu i topla, gusta krv tekla mu je iz usta pa slazila niz bradu na razdrljene, rutave grudi koje su ga bolele, dok se po usnama bila zgusnula i usirila. Nešto zamršeno i teško vrtelo se po bolesnoj glavi i neizdržljivo raspinjalo mu i kidalo nerve, pa ga udaralo i seklo po slepim očima i mozgu.

Svilaru se učinilo da je sve ono bio samo užasan san...

Onda kad je zastao bio kod kapije i pošto je zbunjeno prešao preko fabričkog dvorišta, onda kad je zastao kod gvozdene kapije da se vrati u fabriku i protestuje zbog bezrazložnog otpusta pred nadzornikom, ona škripa i treskanje natovarenih kola starom gvožđurijom i ono svojstveno, oštro strujanje i lomnjava u organizmu fabričkog kolosa, pomutilo ga je, pa se, ne razumevajući ništa od svega što se s njim dogodilo (s teškim osećanjem samo da je bez krivice ostao bez rada i da će to strašno pogoditi njegovu porodicu) okrenuo naglo i produžio da se vuče kroz šarenu gomilu sveta s obe strane trotoara. Tada mu se učinilo: kao da se jedno lice sa nečim podozrivim u ponašanju, u sivim čakširama i zelenim uvijačima oko nogu, podmuklo probija za njim kroz onu gomilu sveta, da ga prati u stopu, pa se trudi da ga ni za momenat ne izgubi iz vida. Zatim, po spoljašnjem izgledu, slično lice, preko puta i uporedo, kako ga lukavo posmatra i onda, čim je skrenuo u sporednu ulicu, ne znajući ni sam zašto će baš tuda, sve se nešto izmešalo, zgužvalo, ispremetalo na tom mestu gde se onako isto šumno kretao i bučao život ulice. Ona dva lica sjurila su se najedanput pa ga ščepala sa rečima „u ime zakona“, onda se on odvažno usprotivio i jedno od njih snažno odgurnuo od sebe, pa ga je, posle toga, nešto masivno, teško i pljosnato lupilo po glavi te mu se u očima sve izokrenulo kad se spotakao i pao kolenima i vilicama na ploče.

Posle su ga podizali, gnječili, trzali i vukli (uz nesložne i neke ispresecane i brze reči i primedbe) dok mu je glava, kao odsečena i kao da se drži samo na koži, padala čas napred, na grudi, čas levo i desno, na ramena, a čas presamićena ostajala tako zabačena na leđima, otvorenih, žednih usta i uvek pomućenih očiju. Jednog samo trenutka urezala mu se u mozak napregnuta neka radoznalost prolaznika što su zastajali, skakali brzo s kola ili pritrčavali s raznih strana, ali ne s kakvim zaprepašćenjem ili užasom nego prosto da vide u čemu je stvar, ili onako kao kad se gleda u zamku zapala divlja zver koja se ludo otima, a nema nikakve nade da će se istrgnuti.

I sva ta radoznala lica i one iskežene glave žandarma sa nečovečijim očima i druge načičkane maske na dućanskim prozorima, oknima tramvaja i balkonima, pa fijakeri, izlozi sa raznim nekim bistama od voska, bočicama, brkovezima, ženskim šeširima i svilenim bluzama, časovnicima i prstenjem, sve se to povuklo bilo s njim u jednom munjevitom zbrkanom pokretu i tako sve do potpunog mraka svesti.

„Ali nije u tome stvar. Nego stvar je u tome zašto je sve ono bilo, kakav je ono uzrok i zašto su me...“ I Petronije Svilar, nesposoban da poveže misli i da njima upravlja po svojoj volji, pritisnu lepljivim prstima vrelo i znojavo čelo i slepoočnice da bi se još štogod setio i da bi, koliko-toliko, umirio burnu i mutnu uzbunu utisaka što su bez veze navirali u nemoćnom mozgu koji se trenutno bio probudio. Zatim grozno smrvljen i uzrujan, osećajući opet svakim nervom da mu se mrači svest i obavija nekim crnim dimom polusna, on prikupi sve svoje sile da ustane i uspravi se, ali ga utom opomenu zveket gvožđa na nogama i onda se najedanput sruši u nemoćnom besu, pa obamro klonu i oseti kako opet tone negde dole u mračni bezdan pun maglovitih, zamršenih slika. Tada zaboravi sve po stoti put pa oseti kako ga guši jedan mučan osećaj straha u snu, isto onako kao u ratu, u crnim kišnim noćima pred nagoveštenu borbu, kad je izvesnost da se pogine uvek veća od mogućnosti da se preživi, neizdržljiv i nelagodan jedan pritisak do očaja. I onako isto kao one noći, uoči dana kad je užasno ranjen u kičmu, begao je od nevidljive neke opasnosti, od koje se nigde nije mogao skloniti, hteo da viče iz sveg glasa i da zapomaže nečiju pomoć, ali ga teške, za zemlju prikovane noge, izdavale i glas mu umirao u grlu. Pa je sad osećao kako sav umire, zapinjao da pokrene olovne noge, da se spase, obuzet strašnom teskobom i užasom i gonjen prinudnom i nevidljivom nekom silom, ali je bio nemoćan da umakne i da se ma gde sakrije, jer je svaki zaklon postajao žalosno bedan i debeli, ogromni zidovi iza kojih se, kao ovo u ratu, krio od granata pretvarali su se u kutije od kartona, a velike građevine u šatore od platna. I ta opasnost pojavila se, posle, kao neki neizdržljiv stid što ga je osetio još onda: kad je između dva stražara s bajonetima, kaljav i krvav, s lisicama na otečenim rukama, vučen kao prebijena zver na lancu, vozovima raznim ka prestonici (u tom trenutku sinulo mu je gde se nalazi), svlačen na mnogim stanicama, gde se tiskao svet i gde je iznemogao ležao na zemlji posmatran opet od radoznalih putnika čije je poglede, kroz otvorene prozore vagona, izbegavao. Pa iz vrtloga ove borbe polusvesti i snova izvlačila se i s mukom čupala izvesnost neka donekle, ona izvesnost poslednjih trenutaka što je preživeo na putu i on podiže opet glavu i upravi pogled na rešetku kroz koju su sevala ona dva iskrivljena oka sa strašnom zlobom.

I baš u tom trenutku začuli su se nesložni, uzdržani nečiji glasovi pred vratima, pa težak, veliki ključ što se, uz zveket drugih ključeva, sa nekom jezivom pretnjom, okretao i vrteo u bravi, kao kasa, glomaznih vrata njegove ćelije. Onda uđoše neki ljudi i okružiše ga. Iz džepnih električnih fenjerića pokuljaše tada mlazevi žute svetlosti sa više strana i osvetliše veliki grbav i kriv nos nad tankim crnim brkovima, pa jake čeone kosti i celu mrtvački bledu (ukoliko ne beše krvava) glavu Petronija Svilara, koji, ne shvatajući ništa, cvokoćući vilicama i obamirući od straha, otvori svoje zamućene i mokre oči.

Tada se jedan od onih natmurenih ljudi s cigarom u zubima, debeo i važan, dotače nogom njegovog ramena.

— Taj tu, opasan zlikovac!

— Ej, čuj ti, Petronije Svilaru!

Pomodrele i krvave usne njegove lako su zadrhtale, lice se zgrčilo u bolnom izrazu, bezumne oči molile za milost, ali on, zgrčen pod pogledima onih očiju što su sijale divljim besom, ne izusti nijednu reč i jedini osećaj što ga obuze bio je: da je sasvim sam, strašno izgubljen, bez pomoći ljudi, da ne postoji niko ko bi ga spasao od nečeg užasnog.

— Petronije Svilaru, razmisli se dobro; svi su, eto, tvoji drugovi priznali.

I debeli, obrijani civilni policajac priđe mu bliže.

— Po podacima koje mi držimo ti najviše imaš olakšica; ti nisi rđav čovek, nego nagovoren tako... to je svakog moglo snaći. A po podacima sve će se uzeti u obzir i sve samo od tebe zavisi.

A kad Petronije Svilar osta nepomičan i nem i posle svih nagovaranja, ona obrijana, debela i glavata ljudina pobesni.

— A, nećeš, dakle da nam priznaš ti, jogunico?! E, onda dobro! — I obraćajući se poluglasno jednom od uniformisanih ljudi što su stajali oko nega i držali ruke iza leđa, izađe u hodnik.

— Na posao! — začuo se otud njegov preteći glas.

„Smrt“, sevnula je kratka, užasna misao i Petronije Svilar, koga su tukli po glavi, grudima, trbuhu i kolenima nečim strašnim, tupim, onda obema pesnicama jednovremeno sa obe strane u vilice i slepe oči, oseti kako mu sva krv jurnu u srce dok se u svesti sve ponovo zamrsilo. Odjek jedinog krika što je pustio od sebe bio je strašan, kao predan sudbini, kao neko odvajanje duše od tela, pa niz njegovo patničko lice linuše krvavi mlazevi brzih, detinjih suza.

A posle opet zazvečaše veliki, teški ključevi i kobna neka tišina i jeza zavlada. Samo je krv jače zašikljala na usta i uši i brže kapala niz bradu i čupave grudi koje se nadimale.

Povremeno neko teško, bolesno i nepravilno disanje podrhtavalo je iz susednih ćelija i slivalo se u jedan jedini uzdah, nešto kao ropac, dok su dva iskrivljena oka sa strašnom nekom zlobom zvirila kroz rešetku. A bolovi su bili namrtvo onesvešćeni i krv je kapala po betonu u peni. U strašnoj kući, neumoljivom i jezivom pretnjom milelo je vrebane kao potajno, lukavo i kobno primicanje smrti.

A kad je opet nešto svanulo u svesti njegovoj, ćelija nije bila sasvim mračna i svitanje jutra gonilo je negde užasne noćne vizije. Slomljen, sa kolenima uz vilice, u grozničavom cvokotanju Petronije Svilar, kome se sa svešću povratilo i sećanje, prožive u jednoj sekundi sav užasan doživljaj koji nikako nije razumevao. I naprežući se ponova da razmrsi dar-mar u mislima koje opet u bolesnom nastupu navreše, on, u novom neiskazanom osećanu zbunjenosti, ču jednu reč koja beše glasno izgovorena.

— Politički.

Onda drugi neki glas upita:

— Odakle?

— Stare Pazove.

Pa ove reči proprati širok i zvučan udarac šakom i nešto se, uz prigušen ropac, stropošta niz kamene stepenice što se spuštaju u mračan hodnik duž ćelija; onda šljiskavi odjeci udaraca žilom pa ponova začu glasnim izgovorom:

— Nepolitički, prosti krivci.

I brzo, sitno, slobodno, skoro veselo strčavanje niz strme stepenice nevidljivih, kao naviknutih da se tuda spuštaju, nogu, čiji se odjeci gubili u pravcu zajedničke Glavnjače.

A njemu prvi put jasno bljesnu sećanje da je istu onu reč čuo onda, kad se spuštao niz ove iste stepenice odakle ga je oborio strašan širok udar po glavi posle koga sve dosad nije mogao da upravlja po svojoj volji mislima i da ih vezuje. „Ali nije u tome stvar, nego zašto...“ I dok se mučio oko toga uzroka i natezao, ključ ponovo uđe u glomaznu bravu njegove ćelije pa se vrata širom otvoriše. Onda mu jedno uniformisano lice naredi da se brzo sprema, pa mu je pomagalo da se uspravi i mokrom krpom brisalo mu usirenu crnu krv po licu i vratu. Posle je kroz hodnik i dvorište pa kratkom nekom ulicom, sve pored visokog zida s mukom povlačeći noge u okovima, čije je lance pridržavao levom otečenom rukom, izašao pred islednika.

A na licu malog, pakosnog gospodina sijalo je nešto i od lukavog i zabrinutog, zluradog i iščekujućeg. On je zgureno prelistavao debelu gomilu plavih tabaka ispisanih samo na jednoj polovini strane i drhtavim prstima istraživao nešto po njima. Pa je, najzad, podigao glavu i žmireći zapiljio se u mutne, bludeće oči optuženoga.

— Je li, dakle, molim te, ti si Petronije Svilar?

— Jest, tako je moje ime.

— Fabrički si radnik?

— U livnici gvožđa. Otpušten sam bez povoda — jedva je odgovorio Svilar.

— To te ne pitam... Osuđivan?

— Nikad, gospodine, nisam...

— Star?

— Trideset četiri godine.

— Učestvovao u ratovima?

— U svima sam bio...

— Čekaj! Odgovaraj što te pitam! Jesi li ranjen koji put?

— Četiri puta, na sedam mesta.

— Neoženjen?

— Jesam oženjen, troje imam dece.

— E, tu si nas slagao, Petronije. Ti nisi oženjen, mi to sigurno znamo. Na rđavom si putu, ali trag nećeš zavarati.

I dok je islednik, sa skrštenim rukama i bradom u levoj šaci, sačekivao da drugo, neko mlađe lice kome je diktirao, upiše lične podatke prema pitanjima što je postavljao, Svilar se zaprepašćeno naprezao da razume: zašto mu se to sad ne veruje istinitom iskazu da je oženjen.

— Slušaj, Svilaru, — nastavio je islednik glasno i važno — odluči se da nam pokažeš pravu istinu. Odricanje, opominjem te, otežaće strašno tvoj položaj. Jer sa dokazima kojima ovde raspolažemo, učešće tvoje u delu potpuno je utvrđeno. Kaži nam, dakle, sve slobodno, otvoreno, jasno. Eto kaži nam: Gde si bio desetog septembra? Ajd’ odlučio; vidim da se mučiš. Gde si bio toga dana?... Ali neka, ajd’ kaži nam prvo ko te je uveo u „trojku“, koja je tvoja „kopča“?

A pomućeni pogled Petronija Svilara bludeo je nesvesno na pisaćem stolu islednikovom pretrpanom raznim fotografijama, pasošima, perorezima pisaljkama, detektivskim legitimacijama, pečatima, džepnim satovima i prstenjem i lutao nekako mrtvo po plavim, ispisanim tablicama rasturenim na sve strane, pa se najedanput omakao kroz prozor, na ulicu kojom je u očajnom trku bežalo jedno pseto, gonjeno od čoveka što je i sam zverskog nečeg imao u pokretu pa se žestoko trudio da mu namakne kružnu žicu na dugom, belom štapu obavijenu.

— Gde me uveo?

— U „trojku“, čuješ li šta kažem?!

— Ništa od toga ne razumem, gospodine.

— E pa dobro, pričaj mi šta znaš.

— Ništa, gospodine.

Onda je onaj čovek, na samom uglu ulice, hitrim i vičnim jednim gestom namakao onu kružnu žicu o vrat strašno zbunjenoj životinji, pa je nekako trijumfalno odigao uvis od zemlje, nad kojom se ona očajno koprcala, sve dokle je drugim, opet izvežbanim pokretom ne ubaci u kola sa rešetkama okružena drekom dečurlije.

I Petronije Svilar oseti istog trenutka kako i njega nešto grozno oštro, onako isto kao ona kružna žica, seče, steže, guši i davi mu krvavi grkljan pa mu neki novi kalambur zavitla mozak i on se zaleluja na drhtavim nogama, zatetura nekoliko koraka pa se stropošta. Ali niko nije primetio zašto se stropoštao Petronije Svilar i samo je brada islednikova najedanput zadrhtala, pa je, izbezumljen u izneverenom očekivanju, besno poskočio sa stola.

— Huljo lažljiva! Govorićeš ti sam!

Pa polumrtvog Petronija Svilara odvukoše istim onim putem nazad i kao stvar baciše na pogani beton ćelije. Onda su ga svukli i po golom telu, dokle ga je neko držao za gušu, tukli mokrim užetom, daskama, žilom, nogama i pesnicama, a on najpre urlikao od bola i kad su mu vezali kamen za mošnice, pustio strahovit krik i činilo se kao da su mu oči na glavi, a on potpuno sišao s uma.

— Sve mi je jedno govoriti, ali šta? — Pa je iskolačenih očiju, premlaćeni Svilar gledao preda se i samo puštao slaba stenjanja kao neko koji je na izdisaju.

— Majčina ti, idi gore i laži makar šta!

🙝 🙟

— E pa ded’, Petronije Svilaru, to si trebao još davno učiniti.

Tako ga je nekako blago, meko i ljudski (četvrtog dana) oslovio isti onaj civilni policajac, čije je lice ugledao onog večera prema maloj, džepnoj električnoj lampi kad je izgovorio onu strašnu zapovest „na posao“, a sad naredio da se obojici donese topal čaj s limunom u onim porcelanskim šoljama iz kojih se pije u kancelarijama.

I Petroniju Svilaru, čiji je mozak uraganskom snagom razdiralo i čupalo nešto goruće, ustrepta srce kao nekim nadanjem da će se sve ipak nekako popraviti i urediti, da će uniforme one što su ga mučile ipak biti stvorenja što ne mogu biti bez kajanja i neke milosti, što imaju ipak ljudskog nečeg u sebi. Pa mu dođe da padne na grudi ovom čoveku što mu sad govori tako blago, ljudski, kao čovek što govori čoveku.

— Ti ćeš izjaviti sve po redu, je li? I ništa nećeš prećutati, baš ništa nećeš? Tako si noćas obećao. A mi ćemo učiniti sve da ti olakšamo, da te spasemo, to je naša stvar.

— Sve — bolno je prostenjao Svilar pa je klonuo i oči mu se sklopile. A ona figura debelog, izbrijanog civilnog policajca razvukla se najedanput, rasplinula i kao smola rastezala i skupljala, pa se posle kao utvara sve više kupila i gubila a onda se izmešala sa drugim senkama i flekama na krvavom duvaru gde se skupila kao mrlja i, kao pobegla najedanput, nestalo je u zidu. I posle se opet ona ista mrlja pojavila, rasla, pa se ispružala i skupljala, gurila i gmizala kao crv i glista i sve više rasla i ocrtavala se na duvaru kao fantom, pa se ispunjavala u potpunu ljudsku formu i približavala mu se do samih očiju, drmusala ga i zvala po imenu. Hej, ama čuješ, čoveče božiji, prvo ono mora biti, a posle spavaj koliko ti drago.

— Hoću, sve — sipljivo je odgovorio Svilar, ali očne kapke nije mogao da podigne iako je baš naročito želeo da gleda ovog čoveka i da ga zagrli i da mu kaže: eto, ravno četiri noći šibaju ga da ne spava, drmusaju, polivaju ga vodom i udaraju nečim u slabinu i peku mu tabane kad god im se čini da će zaspati. I da mu poveri: kako je danju stajao u nekom odžaku gde se ne može sesti i gde se u šešir morao poganiti i trpeti strašne bolove u cevanicama i posle, kako mu vode nikad nisu davali i tako u onoj teskobi skapavao od žeđi, nesanice i smrada.

— Sve, sve ću vam kazati — gušio se Svilar.

— Sve? Zaista sve? Bravo! E tako, eto. I ko te je uveo u „trojku“ i gde ste nabavili eksplozive, a sve po naređenju Izvršnog odbora radili, je l’ sve? Bravo! Eto tako!

— Sve, sve ću kazati: upropastili su me, ubili su me, krv su mi pili. A vi, eto, govorite mi bratski i zato vam hvala. I spavaću, rekli ste, koliko mi god drago i sve kao čoveku daće mi se.

A posle su ga opet odveli pred islednika, po noći, onako u gaćama i košulji, čađavog od onog gara iz odžaka, skljokanog, modrog, izlomljenog.

A islednik se smešio, trljao male ruke i razdragano i brzo nešto pisao, pa ga tapšao po ramenu i pustio ga da sedne i pije vode,; a on odobravao, sve odobravao i govorio za njim i kazao da poznaje, nego šta, sve one bestidne učesnike, a da je onog označenog dana bio negde oko parlamenta skriven i očekivao rezultat te da, u slučaju promašenog atentata, sam, baš on lično, Petronije Svilar, član „trojke“, baci bombu.

Pa je svojom rukom potpisao sve ono na plavom, presavijenom tabaku, slovima iskrivljenim i nepoznatim. Onda su ga vratili, dali mu da jede i pije opet vode iz trbušaste neke zemljane testije, pa ga premestili u zajednički betonirani podrum, gde je puno golih, ošišanih do kože i znojavih ljudi sedelo jedan drugom u krilu, da makovo zrno ne bi moglo pasti na pod. Sa kolenima nabijenim pod bradama ljudi su se gušili u isparenju svojih tela, lepili se jedan za drugog i znoj curio u barama pod njihovim nogama. I tu su ga ružno psovali što im smeta i ne zna da se namesti i šaptali su i ječali grozno. Onda se sve zbrkalo oko njega i u glavi pa se izgubio bestraga nekud u snu... Ležao je tako na nekoj, uskoj, truloj daski i nad mračnom prazninom, a daska se ugibala, uvijala, prskala pa se strašnim treskom slomila i on kao pao, stropoštao se i uglavio ugodno između dve grede i tako uklešten ostao negde dole, duboko, u ponoru, sam, ali u prijatnom nekom osećanju i ugodnosti.

I tek se trgao kad ga teško nešto pritislo jako po prstima, glavi i stomaku i haos neki nastao. Goli oni ljudi, nemi, izbezumljeni, skupljenih pesnica, sa noktima u zubima, mračno su gledali u teške, potkovane čizme žandarma, što su sa žilama u rukama, došli da ih bude.

— Ko je došao?

— Bog bogova.

Posle je povirila neka žena i uzviknula:

— Bože, pa to su sve mrtvi.

Onda se grohotom nasmejao starešina apsane i dreknuo:

— Auf!

Pa se sve uskomešalo u onom tesnom prostoru, zgnječilo, zadavilo, zbilo stojećki i onda su ih gazili, psovali, pljuvali, prebijali, udarali velikim, teškim ključevima. Posle su sve isterali u dvorište da ga počiste, pa su tamo kupili pirinač, zrno po zrno, što je iz dve pune šake na sve strane prosipao narednik kao što se prosipa žito o Badnjem danu. A tamo u dvorištu bilo je vazduha i puno sunca i neba se dosta moglo nagledati. I udisao je Svilar alapljivo onaj, usred julske pripeke, svež i sladak vazduh i gledao ono nebo, što je isto bilo kao nekad, blago i nežno, puno nade i milosti nekako i gledao ga zadugo sve dok su oni drugi, što nisu bili okovani, radili neke vojničke vežbe, puno i žalosne i komične scene, jer svi oni nisu bili vojnici, nisu znali da idu „u nogu“, da okreću glave „pozdrav nalevo i nadesno“ i lupaju nogom „na četiri kad im detektiv zvani „kralj lopova komanduje: jedan, dva, tri, četiri, izgovarajući ono četiri sa osobitim nekim odsečnim naglaskom. Onda su ih terali da kleče i da se mole Bogu, da idu na kolenima i kupe đubre i peru prstima i pljuvačkom kaldrmu. I tako nekoliko njih da zajedno nose palidrvce na gomilu đubreta dok sasvim ne pocepaju krvava kolena. Pa opet odjekuju šamari i žila se uvija oko glave i kolena sve dok se onim starešinama ne dosadi te vraćaju one ljudske ruševine tamo u tesan betonirani podrum gde se ponova goli stisnu kao sardine, previjaju od bola, usred one zapare i prašine, i sa noktima u zubima ćute i pitaju se samo očima: kad su, eto, otkad i zašto su oni prestali biti ljudi? A jedne noći dok su svi ćutali i krvav znoj razlivao se po koži, začula se opet ona reč „politički“, pa udarci žilom, uzbuđeni krici, vrisak, bolno stenjanje i neka neobična larma u hodniku. Posle se nešto izlomilo i zveknulo, sablja prelomljena nadvoje, šta li, pa se razgovetno razglegao oficirski glas koji se bunio:

— Prestanite tući, Boga vam zverskog! Prestanite tući!

Pa drugi glas:

— Udri! Vi ne znate u kom vremenu živite.

— Ja znam da su to ljudi kao i mi, ratovali kao i mi. Na! Pljujem ovo; bacam što sam časno nosio. Na, Boga vam zverskog! I skršilo se nešto i parčad zveknula na betonu.

Pa se graja gubila sve više dok nije potpuno sve zamuklo. Onda se opet začuli teški koraci i starešina apsana upao je besno unutra:

— Šta je? Jeste li digli glave? Ovo je bila samo proba. Hteo sam da vidim šta ćete, a vi digli glave. Ko ne spava, da vidim ko ne spava?

— Svi spavaju — usudio se neko da odgovori.

— Lažeš! Svi ste bili budni i sve ste čuli. Ustaj, diži se, stani u stroj, u potiljak, brzo!!

Pa je obema rukama šamarao redom po onim podbulim obrazima i onda je nekakav pop, među njima, kazao ko je on, da ga niko nikad nije tukao i da bi voleo da ga ubiju te se tresao u stidu i groznici i brada mu raskrvavljena drhtala.

A posle su se čuli samo uzdržani uzdasi i opet su ljudi nokte držali na zubima.

A sutradan pozvali su ponova Petronija Svilara u sobu kod islednika, gde su još trojica okovanih klecali pored zida dok su lanci zvečali, i svi su bili tamni, iznureni, skljokani kao i on, a isprekidane crvene brazde na obrazima gubile se pod jaknama.

— Poznajete li vi ovoga čoveka?

— Ne, nikad ga nisam video.

— Ni ja.

— Ni ja ga nisam video.

— Lažeš! I ti lažeš! I ti lažeš! Svi grozno lažete, gadovi najpokvareniji! — ludački je vriskao islednik pa se, stegnutom pesnicom, unosio u lice svakome od njih.

— Vi? Vi ne poznajete Petronija Svilara? Zar vi? Vi kažete da ne poznajete Petronija Svilara! — pitao je izbezumljeno.

— Poznajem ja Petronija Svilara.

— I ja.

— I ja poznajem Petronija Svilara.

— Pa, eto... kako onda? Pa to je Petronije Svilar, i on je priznao, sve kazao. Govorite, lažovi! Šta? To je, eto, Petronije Svilar, taj, pred vama, tu eto taj. Šta?

A jedan od one trojice iz okova govorio je dugo i ubedljivo o Petroniju Svilaru, kome je dvadeset godina, zidaru, drugom nekom licu, iz drugog mesta. Pa je pometnja velika nastupila, brza pitanja i razna objašnjenja i posle su nešto suočavali Svilara, pitali ga opet je li ženjen i odakle je, a islednikovo je lice najedanput strašno pobledelo, jer je neko slaganje pronašao sa onim što mu okovani govori. Posle je nastala još veća zabuna, jer se opet neko poklapanje otkrilo te sumnje više nije bilo da je to drugi neki Svilar koji vlasti treba i sve su optužene izveli u hodnik da čekaju. A telefon je nervozno zvonio i uniforme su odlazile i dolazile. „Kreteni, bruka, magarci, sve je propalo, strašna sramota“, dopiralo je iz sobe islednikove. Onda je Petronije Svilar uveden natrag u sobu i strogo mu nešto islednik govorio o zakonu i istražnoj proceduri i zabludi i dvojici bez duše trećem bez glave i nije ga nijedanput u oči pogledao već okretao upijač među kratkim prstima, nervozno uvlačio manšete u rukave od kaputa i velikim, neprirodnim koracima šetao preko sobe. Kazao je: da se optuženi Petronije Svilar na osnovu nekih paragrafa ima odmah pustiti u slobodu i da je sve onako moralo biti, a da troškove pritvorske neko mora platiti, a on — islednik da nije kriv i da pere ruke. Ali Svilar od svega toga ništa nije razumeo, samo se plašio bledih usana islednikovih i sve veća zabuna i strah ga obuzimali šta će biti kad se u ćeliju vrati.

A kad se vratio odvojili su ga nasamo pa su mu okove ćuteći otkivali i baš kao da niko nijednu reč nije pred njim smeo da izusti. Samo je hodnikom opet odjekivala reč „politički“ i udarci žile i jauci čuli su se preko celog bogovetnog dana.

A plašljiva, nejasna, neka mrcvarena nada sinula bi da još brže umre i tako sve do pred veče kad je žurno ušao onaj isti debeli civilni policajac, pozvao ga da ustane i kazao mu prosto: „Svilaru, slobodan si, ideš kući.“ I kad ga je Svilar pogledao očima koje to nisu mogle pojmiti, on je dodao: „Šta me gledaš, budalo? Pogreška! Slobodan si, pušten si, kupi te prnje pa kući!“

🙝 🙟

Kad je Petronije Svilar stao slobodnom nogom na ploče, onaj predvečernji žumor gungule na ulici brujao je punom parom. Mehaničkim jednim gestom on prikopča ono poslednje, prebijeno nadvoje, dugme na kaputu, podiže jaku da sakrije go vrat, crn i prljav od krvavog blata, pa se još jednom okrete i pogleda onu mračnožutu i memljivu zgradetinu za sobom. Onda zastade i baš da baci pogled unaokolo kad ga kreštava sirena nekakvog crnog, lakovanog i raskošnog automobila zbuni pa ga zahuktala mašina jednim silovitim udarom odgurnu. Onda ona mašina momentalno uspori a iza čipkane narandžaste zavesice sa kićankama promoli se ogroman jedan podvoljak ispod tompusa i namrštena jedna glava u cilinderu i beloj kravati oko volovskog vrata gadno opsova idiota na putu. Odbačen onim iznenadnim udarom, Svilar se unezverenim, nespretnim i smešnim skokovima sa opasnošću provlačio između mnogih karuca, konja, tramvajskih kola što su se tu ukrštala i kad jedva stiže na trotoar stade trčati uz kikot radoznalih žena i dece što kuljahu iz nekog kina.

Pa je begao tako Svilar zadugo dok su odvaljene kapne na cipelama klopatale i sapinjale ga, a crni oštri nokti golih prstiju ranjavali se po šiljcima neravne kaldrme. Onda je najedanput ugledao dole, negde na dnu varoši, velike odžake fabrika i instinktivno tamo pojurio. A hučna reka onog sveta ostala je za njim, bučala, kikotala se i razlevala na sve strane kroz hiljade vrata velikih I niskih dućana, po kućama visokim i elegantnim, šetalištima i parkovima, dok se on, trčeći zaduvano, pitao kao u ludilu: je li moguće, ama je li moguće, eto je li moguće da se njemu, tom svetu tamo, celom tom mnoštvu ljudi tamo što se pomanitalo tiska, gužva, kikoće i cereka u onom ludačkom metežu, ništa, baš Ništa ne tiče sudbina onih u onoj strašnoj, žutoj i vlažnoj kućerini, mučenika što su tamo ostali? Je li moguće da su oni tamo drugo, a ovi ovde drugo...

Pa je posle usporio i koračao lakše i promicao malim nekim uličicama gde je više tišine bilo i vazduha i gde su ga manje podsmešljivo posmatrali prolaznici. Ali i tu je još sve bilo tesno i nekako opasno, a retki oni prolaznici koje je sretao gledali su ga uvek sumnjivo i odvratno. Pa je žurio Svilar pored plotova i sve ređih kućeraka okruženih baštama, prolazio fabrike u čijim su dvorištima išli tamo-amo punim džakovima natovareni ljudi, kao kad se veliki mravi nekud sele sa larvama, i onda se uputio prašnjavim drumom ka golom, najvišem brdu nad prestonicom. Posle više i nije sretao ljude i poguren, sam, malaksao, mokar i crn brisao je svojom radničkom kačketom prljave kaplje znoja u kome se kupao i on i njegove rite. Nije se pitao ni gde će ni zašto tako juri ni ko ga to goni i tek kad je stigao na vrh golog brda nad prestonicom, zaustavio se i seo na travu okrenut varoši.

A sunce se polako i oprezno spuštalo na Bežanijsku kosu i luminozni, zaslepljujući njegov sjaj slabio je, gubio se, rumeneo svi više, preobražavajući se postepeno u ogromnu, crvenu i krvavu kuglu. Siv, tajanstven sumrak privlačio se od istoka i na lepršavim krilima, nečujan, lak i blag strujao je milujući dah povetarca i osvežavao mu čelo. Dan je već izdisao, tice su se vraćale gnezdima i leptiri su sklopljenih krila spavali nad cvetnim čašicama. Samo je muzika lišća i trave, onaj noćni život stvari, intonirala pod hladom koji je pokrivao zemlju.

Onda Svilar skide kaput i osta u košulji. Na grudima niže desne sise, i obema rukama sa kojih su spali iskaišani rukavi njegove sive radničke košulje, ukazaše se tada tri duboke, modrocrvene granatine rane, preko kojih su se ukrštale plave brazde i, puni nabubrele crne krvi, novi ožiljci goveđe žile.

Zamišljen pogled Petronija Svilara zaustavi se najpre na dubokoj modrocrnoj rupi više sise i na mutan jedan jesenji dan u rovovima močvarne Mačve, kod sela Štitara... Gusti, zagušljivi i smrdljivi zeleni dimovi obavijali su rovove pa se utvarski vukli, vitlali i povijali pod pobesnelim vetrom i po izrivenoj, crnoj i mokroj zemlji koja se tresla, ljuljala, drhtala. U onoj blatnjavoj vodi i mulju, sive, prljave uniforme sa neljudskim očima, u bezumnoj groznici razdraženja, okidale su ludački brzo vruće, olabavljene oroze, a usta usijanih cevi bljuvala su krv i utrobe i smrt na sve strane. I on je mahnito okidao. I Dok je grozna neka jeza prožimala sav vazduh, ona neizdržljiva napetost prekinula se tek onda: kad su otud iz zemlje stale nicati plave nebrojene lese i u bezumnoj vrevi i krkljancu pojurile napred i izmešale se. Onda su se uspravili i oni iz onoga mulja pa im pošli u susret i truba je cičala jezivo, orozi još mahnitije okidali pa su nastale strašne eksplozije i bajoneti oštri i ladni zarivali su se grozno kroz šinjele u meso. Samo su ruke tada bile žive i radile, ispružile se, trzale, bole, dok su noge negde nestale i stomak i svest i ceo čovek kao da se najedanput bio istopio. Tada je i on pao u mrak.

Pa protrlja oči i zagleda se u drugu modrocrnu rupu na ruci. Dan je onda bio vedar i plavo, mirno nebo gledalo je Drenak sav u oštrom kamenu kad mu je komandir izrazom punim naročitog poverenja rekao: „Svilaru, samo ti ovo možeš izvršiti, niko drugi.“ Posle se sa važnim jednim pismom u levom džepu koporana provlačio oprezno između visokih stabljika kukuruza koji se lomio pod njegovim nogama, i milio kroz travu ka drugom bataljonu, gonjen snopovima mitraljeskih zrna. A kad je pismo predao i vraćao se žurno istim onim putem ponova je pao u mrak... I niko za tri puna dana nije znao šta se tamo s njim dogodilo. A trećeg dana opet je pržilo sunce i tice su pevale oko njega kad ga je krvavi jezik psa nekog zalutalog, što mu je krv i gnoj lizao po ranama, osvestio, te se tako do sela dovukao i previo.

Pa Petronije Svilar pogleda treću ranu i nove, modre ožiljke preko nje. I seti se kad je sestru, svu u dronjcima, sreo u odstupanju na kaljavom putu Jankove klisure, među karama, izbeglicama i komorom ranjenika. U naručju njenom, mrtvo najmlađe dete i svećica mala, voštana dogorevala je nad žutim, tankim kao igla njegovim nosićem. A kiša je pljuštala dok je on zdravom onom rukom kopao mali grobić iza vrzine, pored izlokanog puta... I sva mu krv opet jurnu u srce i sav, dotle skriven u dubokoj nekoj tajni, krvav, strašan slom negdašnjeg ponosa buknu mu pred očima kao najstrašniji poraz svih iluzija. Pa zavitlan i rastrzan hiljadama crnih bolova Petronije Svilar sa groznom odvratnošću pljunu na veliki ožiljak granatine rane na grudima.

A kad opet podiže glavu, velika i kao krv crvena kugla upadala je naglo tamo iza Bežanijske kose. I Svilar oseti: kako s njom zajedno potonu dole negde u mračni bezdan, unepovrat, sve ono što se onako munjevito i kobno slomilo u njemu, sav onaj porušeni hram prošlosti koju je obožavao i sva trudna žetva njegovog krvavog života.

Iza tamnozelene Kose, onamo gde je upala krvava kugla, bezbrojni mlazevi crvenih ždraka zarumeniše nebo. I najedanput, hiljade prozora i staklenih tornjeva palata zatreperiše u rumenilu večernjeg zraka i hiljade crvenih svetlila zaplamtiše u prostoru pred njim. Kroz svežu izmaglicu julske noći dopirali su odnekud potmuli tonovi teških zvona i noć, život stvari, kao nepoznato nebo, otkri mu božanstveni prizor Priviđenja. Duboko u srcu, u kome je maločas prsla pa se izlomila sva prošlost i sve što je Staro, zapali se odjednom žižak novog jednog kandila i on lepo oseti novu neku strašnu glad ispunjenja života i očekivanja, novu jednu sjajnu radost Najvećeg Praznika.

A nebo je sve više krvavilo crvenom svetlošću Gneva i rumena su svetlila plamsala. I Petronije Svilar, sam, uspravljen i strašan, na vladajućem, uzvišenom proplanku nad prestonicom, ispruži, u jednom do bola snažnom grču osvete, crnu svoju koščatu i žuljevitu pesnicu tamo prema njoj i, sav zasenjen onim krvavim požarom sunca, grozno preteći, škrgutnu zubima. I nebo je bilo svo krvavo i mir crvenog sutona vladao je.