Турци харају манастир
Турци харају манастир |
Турци харају манастир
Вино пију оци калуђери
Под ораом више намастира,
Над њи се је облак навукао,
Из облака ситна књига паде.
Страх увати оце калуђере,
С страхом сташе књигу отворати;
Сви се оци редом обредише,
Ал’ не могли књиге отворити,
Већ дозваше ђаче самоуче
Не би л’ оно књигу отворило.
А кад дошло ђаче самоуче,
Сама му се књига отворила;
Књигу учи, а сузе пролива.
Питају га оци калуђери:
„Тако т’ Бога, ђаче самоуче,
Која ти је голема невоља
Те ти лијеш сузе од очију?“
Беседи им ђаче самоуче:
„Ој Бога ми, оци калуђери,
Да ви знате шта вам књига каже,
И ви бисте сузе проливали!
Књига каже, ето иду Турци,
Све вас они оће заробити,
Беле књиге на ватри спалити,
Камилавке низ воду пустити,
Мантијама ате покривати!“
Тек што они у речи бијау,
Ал’ ето ти Турци јањичари,
Поараше бела намастира,
Поараше, ватром попалише,
Беле књиге на ватри спалише,
Поробише оце калуђере,
Камилавке низ воду пустише,
Мантијама ате покриваше.