Турци харају манастир

Турци харају манастир

Турци харају манастир

Вино пију оци калуђери
Под ораом више намастира,
Над њи се је облак навукао,
Из облака ситна књига паде.
Страх увати оце калуђере,
С страхом сташе књигу отворати;
Сви се оци редом обредише,
Ал’ не могли књиге отворити,
Већ дозваше ђаче самоуче
Не би л’ оно књигу отворило.
А кад дошло ђаче самоуче,
Сама му се књига отворила;
Књигу учи, а сузе пролива.
Питају га оци калуђери:
„Тако т’ Бога, ђаче самоуче,
Која ти је голема невоља
Те ти лијеш сузе од очију?“
Беседи им ђаче самоуче:
„Ој Бога ми, оци калуђери,
Да ви знате шта вам књига каже,
И ви бисте сузе проливали!
Књига каже, ето иду Турци,
Све вас они оће заробити,
Беле књиге на ватри спалити,
Камилавке низ воду пустити,
Мантијама ате покривати!“
Тек што они у речи бијау,
Ал’ ето ти Турци јањичари,
Поараше бела намастира,
Поараше, ватром попалише,
Беле књиге на ватри спалише,
Поробише оце калуђере,
Камилавке низ воду пустише,
Мантијама ате покриваше.