Томаида (драма у три чина)/44
XIII
ГРУБЕША, ДМИТАР, ПРЕЂАШЊИ
ДЕСПОТ (Када му приђе Дмитар: Убицо, звао сам те да ти живот дам! Томаида ти га поклања. Слободан си, иди!
ДМИТАР (Већ при доласку он се тргао видев Томаиду у наручју деспотову, и све што му је деспот рекао, он нити је чуо нити разумео, јер је нетремице посматрао њу, док на лицу му се изражавао дубок и безмеран бол.)
ДЕСПОТ: Дао сам ти слободу, живот сам ти поклонио. Разумеш ли ме?
ДМИТАР (Лутајући боно погледом спазио је на земљи нож који је Томаида испустила.): Хвала на дару и теби и њој, ал’ примите и уздарје! (У једном скоку дочепа нож са пода, сјури га себи у груди и простре се на под. Опште запрепашћење и цик женскадије.)
ТОМАИДА (Престрављено): Шта учини?
ДЕСПОТ: Од варварског је рода, те умире кад љуби!
ПРОФИРИОС (Долази из дубине и једним огртачем покрива Дмитрово тело).
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|