Томаида (драма у три чина)/43
XII
ТОМАИДА, ПРЕЂАШЊИ.
ТОМАИДА (Долази у оделу играчице. Кад је спазе, сви се задиве њеној лепоти. Она је врло узбуђена те и не гледа никога већ ступа право на средину и почиње игру која је већ у самом почетку бурна, заносна и страсна, а све то више у даљем току игре )
ДЕСПОТ (Оборио је главу, трудећи се да га Томаида пе позна, али испод ока прати њену игру, диви јој се лепоти и опија се том лепотом.)
ТОМАИДА
(Игра узбуђујући се све више мржњом. Њени су покрети све страснији, скокови све одлучнији. Крв јој је узрујана те дамари снажно бију, тело јој све топлије од грознице која је пали; усне јој већ закрвавиле, а око јој се замутило. Она је већ ван себе, њена игра прелази у разуздани бес и хистерију и, у једноме тренутку, уз урлик вучице, скочи до деепота, простире се преда њ и превија се телом по његову колену).
СЕЛЕНОВИЋ (Скочи са свога места и нехотице исуче мач, али застаје нем пред сценом која настаје).
ТОМАИДА (Чим је пала деспоту на колено, потеже нож из недара и силно замане њим, али у том тренутку, кад се деспот сагао да је пољуби сретне се с његовим погледом и позна у деспоту свога љубавника. Настаје једна дуга и нема сцена. Гледа га у очи и рука, којом је замахнула, малаксава јој, те је лагано спушта све док не такне под те испушта нож. Истовремено и израз се њенога лица преображава, дивљина ишчезава, а јавља благост и враћа јој се лепота. Њене се зенице шире, а усне развлаче у смех. Још увек несвесно она пожудно пружа руке и грли њима деспота који је прихвата, уздиже себи и спушта јој на усне један дуг и страстан пољубац. .. Узбуђена и нема запрепашћеност међу свима присутнима).
ДЕСПОТ (Држећи је још увек у наручју, старешинама и челницима): Овај пољубац измирио је крвнике. У мом је наручју — Томаида!
СТАРЕШИНЕ И ЧЕЛНИЦИ (Као и сви остали изненађени и узбуђени, сем Селеновића.): Томаида!
ТОМАИДА (Прибирајући се и трезнећи): А у чијем сам наручју ја?
ДЕСПОТ: У деспотовом!
ТОМАИДА (Цикне, тргне се и пада ничице на под савладана једним хистеричним болом; зарива главу у руке и тешко јеца и рида).
ДЕСПОТ (Устаје са свога места те, као и сви остали, мирно сачека крај овога наступа.)
ТОМАИДА (Диже најпре главу, а затим се узнесе на рукама и посматра их све редом, погледом испитујућим, док се не сретне са деспотовим погледом.): Ја сам преварена, је ли, ја сам издана?...
ДЕСПОТ: Зар је превара онај пољубац; тај пољубац је заклетва! (Грли је.)
ТОМАИДА: Ја те мрзим!
ДЕСПОТ: Ти вараш себе, јер волиш ме! Жедна си била деспотове крви и мало час си је оним пољупцем испила; испила си ми живот сам!
ТОМАИДА: Ал’ ја те морам мрзети!
ДЕСПОТ: А ја те морам волети! И мало час, да ми се нож из твоје руке зарио у срце, ја бих, лежећи овде и умирући пред твојим ногама, рекао ти да те волим.
ТОМАИДА: И тад? (Гдеда га дубоко у очи.)
ДЕСПОТ (После очајне борбе са собом клоне): Да, и тад!
ТОМАИДА: ...Признајем... љубав је твоја јача од мржње моје...!
ДЕСПОТ: И победила је, је л’...?
ТОМАИДА (Пружајући му обе руке): И... победила је!
ДЕСПОТ: Господо, кличите победи срца, као што би победи мача мојега. Окитите чела ведрином и испуните срца радошћу. Нека весеље потече одавде и нека се као река разлије све до прагова божачких Отварајте врата на тамницама и пуштајте робове, нека их сунце озари...!
ТОМАИДА (Склапајући руке.): И њега!
ДЕСПОТ (Разумев је): И њега, убицу мог... Грубеша, доведи Дмитра овамо да живот прими као дар из руку Томаидиних, а ти, Брајановићу, иди прекини гозбу молоских гедонда и реци нек одмах дођу к мени! Нек дође свако, и слободан И роб! (Узима са места на коме је седео свој хермелински огртач и огрће њиме Томаиду.)
ГРУБЕША и БРАЈАНОВИЋ (Оддазе).
ТОМАИДА (Грлећи чврсто деспота и шапћући му.): Ићи ћемо одавде, је ли, ићи ћемо далеко; ићи ћемо, као што рекосмо, на дивље етолијске обале, да тамо срећу скријемо. Ја сам жртвовала мржњу и понос, а ти ћеш, је ли, власт? Наша је љубав изнад људских слабости, скријмо је од људи!
ДЕСПОТ: Обећах ти главу деспотову и испуних. Дадох ти и главу и душу. Ваља ми испунити још једну жељу твоју и искупити још једну реч коју ти дадох.
ТОМАИДА (Изненађена): Још једну?
ДЕСПОТ: На престо епирски сешће Палеолог. Тек и тај завет када испуним, решаваћемо о нашој судбини.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|