Томаида (драма у три чина)/42
XI
ДЕСПОТ, ПРЕЂАШЊИ
ДЕСПОТ (Улази у свечаном и раскошном оделу; све се диже на ноге и дубоко клања. Он седа на седиште с леве стране и нуди руком старешине да седну према њему. Седеновић, Брајко и још један или две старешине седну, док Вдад, Грубеша и остали челници остају на ногама).: Теано! Дедер да чујем твоју песму о слави Епироса. Али певај је из душе, са сузама у очима, као што је увек певаш.
ТЕАНО (Дигне се најпре на колена и поклони са прекрштеним рукама на грудима, затим да харфама знак те ове почну пратњу):
„Свирајте свирале од лотоса либијскога
Нек понова зашуми храст на Томоросу.
Реч нека се ори Бога олимпијскога
А утроба Тетисе нек' дарује Молосу.
Звоните кимвале Пиросову славу,
Прихватите поклич Перспотера и Каона,
Дидона над Делфјом нек' уздигне главу,
Весник ће нам славе доћ из Мирмидона.“
ДЕСПОТ: Тако, Теано, тако! Дајте јој једну медовину нек ослади грло (Слуге нуде Теану.) Дај и нама по један кондир сунчанога вина. Њој грло а нама душу треба освежити! (Слуге служе њега и старешине.) А Агора и Агата, јесу ли и оне орне да нам покажу своју вештину и своје лепо тело!
АГОРА и АГАТА (На помен њихових имена дижу се на колена и клањају са прекрштеним рукама на грудима, затим устају, за њима још две играчице и музика засвира те почињу игру. На завршетку игре оне обе падају на колена Деспоту).
ДЕСПОТ: Тако, тако! Вечерас ћете добити богатији дар но ма кад до сада! (Даје свакој новац те му оне љубе скут и одлазе на своја места). А ти, Андрониче, казују људи, некад си знао лепе приче да причаш?
АНДРОНИК (Стари седи свирач. Кад га деспот помене диже се па колена, прекршта руке на груди и клања се).
ДЕСПОТ: Ја волим причу при весељу, она одмори. Зар не знаш ни једну?
АНДРОНИК: Знао сам, господару, али сам их заборавио.
ДЕСПОТ: Зар баш све?
АНДРОНИК: Још само једну причу знам.
ДЕСПОТ: Казуј ту једну.
АНДРОНИК (Прича): Крај моје свирке, господару, певала је некад моја јединица. Била је млада као зора, лепа као божица, а певала је заносно те се око нас јатомице збирала младеж да јој чује глас и да јој осмех са усана украде. И један од њих јој украде, украде јој и осмех и срце. А пристали су једно за друго као да их је Бог изабрао међ осталима и рекао им „Волите се, децо!” И волели су се. Волели су се оном љубављу која душу троши, а тело сажиже. Ал’ једног дана.... (Дубоко уздане). Њему се учини да се и на другог осмехнула и — зари јој нож у срце. Пала ми је на руке и ја сам јој својом руком нож из срца извадио! Последње јој речи беху: „Опрости му, оче, јер волим га!”... (Загрцне од суза.) То је моја последња прича... Од тад сам све остале заборавио!
ДЕСПОТ (Даје му кесу с новцем): На, Андрониче, овај новац да дигнеш камен на гробу твоје јединице. Нек буде бели мрамор из Пендиликона; чист као што је њена душа била и чврст као што је њена љубав била. На камену напиши: „Слатка је смрт у љубави!”
АНДРОНИК (Допуже на коленима до деспота н љуби ну скут).
ДЕСПОТ: И нико други не зна какву причу, зар?
СЕЛЕНОВИЋ: Ја знам једну... Ако допустиш.
ДЕСПОТ: Ти? Откуд ти? Приче су посла старачка.
СЕЛЕНОВИЋ: Од старих сам је и чуо!
ДЕСПОТ: Па хајде, наточите вина, а ти казуј да те слушамо.
СЕЛЕНОВИЋ (Пошто су слуге наточиле вино): У неком крају, тамо горе код нас, стегла је, веле, једном љута зима те се све живо зарило под земљу, а чопор гладних вукова са планине почео је селу претити. Људи су дању још и одили ал’ с ране вечери склањали се у кућу слушајућ целу ноћ језиви арлук вукова. Свако је живи стрепео да зађе у планину, јер данас једног, а сутра другог вуци би напали и растргли. Село се забрину како да се спасе напасти. Тада се јави један пастир млад и рече: „Ја ћу поћи у планину!” „Растргнуће те вуци!” — рекоше му сељаци ал’ он их не послуша, већ оде и оста тамо једну ноћ, а кад сиђе, доведе собом у село најопаснију и најкрвожеднију вучицу. Не растргоше га вуци, већ он још вучицу довео у село, и сви му се дивили магијској сили, јер вучица, из чијих је очију севала крвава жеђ, уз њега се као мачка превијала и умиљавала. А он је био срећан верујући да је спасао село, јер цео онај чопор вукова остаде обезглављен као да му вучица беше старешина. Ал’ вучица не мога да носи у себи јагњећу душу до један дан; у њој, кад паде ноћ, надјача вучја мржња према човеку и закла пастира који ју је припитомио. Зар је и могло друкче бити?
ДЕСПОТ: Је ли то причи крај?
СЕЛЕНОВИЋ: Да.
ДЕСПОТ: Ако су је твоји стари смислили, добро су је смислили, а ако си ти, смислио си је рђаво! Ал’ на што те суморне приче; зар ово није весеље? Хоћу вечерас да сам весео, хоћу сви да сте весели. Дедер, Теано, без твога грла нема радости; твоје је грло најлепша прича коју сам икада слушао. Кажи, Теано!
ТЕАНО
Нашто мору дубине
Кад у Морфе Зоине
Дубља душа од мора.
ХОР
У Морфе је Зоине
Дубља душа од мора.
ТЕАНО
Нашто небу ведрине
Кад у Морфе Зоине
Бело чело ведрије.
ХОР
У Морфе је Зоине
Бело чело ведрије.
ТЕАНО
Нашто мачу оштрине,
Кад у Морфе Зоине Црне очи оштрије.
ХОР
У Морфе су Зоине
Црне очи оштрије.
ДЕСПОТ: За ту песму, Теано, ево ти богат дар! (Баци јој кесу с новцем). А сад, нек' дође играчица из Ламије, да видимо и њу. Је ли, Селеновићу, веле у том су крају жене лепе као писане иконе? (Порфириосу). Порфиријусе! Иди доведи играчицу из Ламије.
ПРОФИРИЈОС (Одлази).
СЕЛЕНОВИЋ (Узбуђено диже се с места).
ДЕСПОТ: Седи, седи, Селеновићу! Нећу да се дижеш с места; нећу да мичеш одатле; хоћу да уживаш у игри лепе Ламијазанке као што ћу и ја, као што ћемо сви! Разумеш ли ме? Нећу да се мичеш, не смеш се маћи с места. Забрањујем ти!
СЕЛЕНОВИЋ (Седа).
ДЕСПОТ (Очевидно узбуђен): Свирајте свирачи! Нек либијске свирале запиште највишим гласом који им може дати ваш дах; нека зазвече кимвале снажно као олуј да им жице кида и нека забубњају тимпани као кад ое сручују громови. Свирајте! Свирајте! (Свирачи засвирају снажно, бучно, бесно.)
|