Tomaida (drama u tri čina)/42
XI
DESPOT, PREĐAŠNjI
DESPOT (Ulazi u svečanom i raskošnom odelu; sve se diže na noge i duboko klanja. On seda na sedište s leve strane i nudi rukom starešine da sednu prema njemu. Sedenović, Brajko i još jedan ili dve starešine sednu, dok Vdad, Grubeša i ostali čelnici ostaju na nogama).: Teano! Deder da čujem tvoju pesmu o slavi Epirosa. Ali pevaj je iz duše, sa suzama u očima, kao što je uvek pevaš.
TEANO (Digne se najpre na kolena i pokloni sa prekrštenim rukama na grudima, zatim da harfama znak te ove počnu pratnju):
„Svirajte svirale od lotosa libijskoga
Nek ponova zašumi hrast na Tomorosu.
Reč neka se ori Boga olimpijskoga
A utroba Tetise nek' daruje Molosu.
Zvonite kimvale Pirosovu slavu,
Prihvatite poklič Perspotera i Kaona,
Didona nad Delfjom nek' uzdigne glavu,
Vesnik će nam slave doć iz Mirmidona.“
DESPOT: Tako, Teano, tako! Dajte joj jednu medovinu nek osladi grlo (Sluge nude Teanu.) Daj i nama po jedan kondir sunčanoga vina. Njoj grlo a nama dušu treba osvežiti! (Sluge služe njega i starešine.) A Agora i Agata, jesu li i one orne da nam pokažu svoju veštinu i svoje lepo telo!
AGORA i AGATA (Na pomen njihovih imena dižu se na kolena i klanjaju sa prekrštenim rukama na grudima, zatim ustaju, za njima još dve igračice i muzika zasvira te počinju igru. Na završetku igre one obe padaju na kolena Despotu).
DESPOT: Tako, tako! Večeras ćete dobiti bogatiji dar no ma kad do sada! (Daje svakoj novac te mu one ljube skut i odlaze na svoja mesta). A ti, Androniče, kazuju ljudi, nekad si znao lepe priče da pričaš?
ANDRONIK (Stari sedi svirač. Kad ga despot pomene diže se pa kolena, prekršta ruke na grudi i klanja se).
DESPOT: Ja volim priču pri veselju, ona odmori. Zar ne znaš ni jednu?
ANDRONIK: Znao sam, gospodaru, ali sam ih zaboravio.
DESPOT: Zar baš sve?
ANDRONIK: Još samo jednu priču znam.
DESPOT: Kazuj tu jednu.
ANDRONIK (Priča): Kraj moje svirke, gospodaru, pevala je nekad moja jedinica. Bila je mlada kao zora, lepa kao božica, a pevala je zanosno te se oko nas jatomice zbirala mladež da joj čuje glas i da joj osmeh sa usana ukrade. I jedan od njih joj ukrade, ukrade joj i osmeh i srce. A pristali su jedno za drugo kao da ih je Bog izabrao međ ostalima i rekao im „Volite se, deco!” I voleli su se. Voleli su se onom ljubavlju koja dušu troši, a telo sažiže. Al’ jednog dana.... (Duboko uzdane). Njemu se učini da se i na drugog osmehnula i — zari joj nož u srce. Pala mi je na ruke i ja sam joj svojom rukom nož iz srca izvadio! Poslednje joj reči behu: „Oprosti mu, oče, jer volim ga!”... (Zagrcne od suza.) To je moja poslednja priča... Od tad sam sve ostale zaboravio!
DESPOT (Daje mu kesu s novcem): Na, Androniče, ovaj novac da digneš kamen na grobu tvoje jedinice. Nek bude beli mramor iz Pendilikona; čist kao što je njena duša bila i čvrst kao što je njena ljubav bila. Na kamenu napiši: „Slatka je smrt u ljubavi!”
ANDRONIK (Dopuže na kolenima do despota n ljubi nu skut).
DESPOT: I niko drugi ne zna kakvu priču, zar?
SELENOVIĆ: Ja znam jednu... Ako dopustiš.
DESPOT: Ti? Otkud ti? Priče su posla staračka.
SELENOVIĆ: Od starih sam je i čuo!
DESPOT: Pa hajde, natočite vina, a ti kazuj da te slušamo.
SELENOVIĆ (Pošto su sluge natočile vino): U nekom kraju, tamo gore kod nas, stegla je, vele, jednom ljuta zima te se sve živo zarilo pod zemlju, a čopor gladnih vukova sa planine počeo je selu pretiti. Ljudi su danju još i odili al’ s rane večeri sklanjali se u kuću slušajuć celu noć jezivi arluk vukova. Svako je živi strepeo da zađe u planinu, jer danas jednog, a sutra drugog vuci bi napali i rastrgli. Selo se zabrinu kako da se spase napasti. Tada se javi jedan pastir mlad i reče: „Ja ću poći u planinu!” „Rastrgnuće te vuci!” — rekoše mu seljaci al’ on ih ne posluša, već ode i osta tamo jednu noć, a kad siđe, dovede sobom u selo najopasniju i najkrvožedniju vučicu. Ne rastrgoše ga vuci, već on još vučicu doveo u selo, i svi mu se divili magijskoj sili, jer vučica, iz čijih je očiju sevala krvava žeđ, uz njega se kao mačka previjala i umiljavala. A on je bio srećan verujući da je spasao selo, jer ceo onaj čopor vukova ostade obezglavljen kao da mu vučica beše starešina. Al’ vučica ne moga da nosi u sebi jagnjeću dušu do jedan dan; u njoj, kad pade noć, nadjača vučja mržnja prema čoveku i zakla pastira koji ju je pripitomio. Zar je i moglo drukče biti?
DESPOT: Je li to priči kraj?
SELENOVIĆ: Da.
DESPOT: Ako su je tvoji stari smislili, dobro su je smislili, a ako si ti, smislio si je rđavo! Al’ na što te sumorne priče; zar ovo nije veselje? Hoću večeras da sam veseo, hoću svi da ste veseli. Deder, Teano, bez tvoga grla nema radosti; tvoje je grlo najlepša priča koju sam ikada slušao. Kaži, Teano!
TEANO
Našto moru dubine
Kad u Morfe Zoine
Dublja duša od mora.
HOR
U Morfe je Zoine
Dublja duša od mora.
TEANO
Našto nebu vedrine
Kad u Morfe Zoine
Belo čelo vedrije.
HOR
U Morfe je Zoine
Belo čelo vedrije.
TEANO
Našto maču oštrine,
Kad u Morfe Zoine Crne oči oštrije.
HOR
U Morfe su Zoine
Crne oči oštrije.
DESPOT: Za tu pesmu, Teano, evo ti bogat dar! (Baci joj kesu s novcem). A sad, nek' dođe igračica iz Lamije, da vidimo i nju. Je li, Selenoviću, vele u tom su kraju žene lepe kao pisane ikone? (Porfiriosu). Porfirijuse! Idi dovedi igračicu iz Lamije.
PROFIRIJOS (Odlazi).
SELENOVIĆ (Uzbuđeno diže se s mesta).
DESPOT: Sedi, sedi, Selenoviću! Neću da se dižeš s mesta; neću da mičeš odatle; hoću da uživaš u igri lepe Lamijazanke kao što ću i ja, kao što ćemo svi! Razumeš li me? Neću da se mičeš, ne smeš se maći s mesta. Zabranjujem ti!
SELENOVIĆ (Seda).
DESPOT (Očevidno uzbuđen): Svirajte svirači! Nek libijske svirale zapište najvišim glasom koji im može dati vaš dah; neka zazveče kimvale snažno kao oluj da im žice kida i neka zabubnjaju timpani kao kad oe sručuju gromovi. Svirajte! Svirajte! (Svirači zasviraju snažno, bučno, besno.)
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branislav Nušić, umro 1938, pre 86 godina.
|