Смрт Уроша Петога/27
ПОЈАВА VII
Царица; улазе Никша и Бојо.
ЦАРИЦА:
Ти си, Никшо ! Бојо!... Откуд тако
Долазите ?
НИКША:
С раке оца мога.
ЦАРИЦА:
Зар ти видје кад га погубише)
НИКША:
Оног часа кад ће погинути
Стигох.
ЦАРИЦА:
Јадни сине! Ја у души
С тобом д'јелим твоју вељу тугу.
И оца ти заступам од сада.
НИКША:
Не тугујем; војвода мој отац
На срамотним вјешалима није
Испустио своју храбру душу.
ЦАРИЦА:
Него?
НИКША:
Видиш л' овај нож?
ЦАРИЦА:
Па?
НИКША:
Овим
Он јуначки себи груди проби,
А из груди ја му га истргох,
Познаде ме, па из'мрлим гласом
Промрмља ми: освети ме, сине.
ЦАРИЦА:
Да жаласна, грозна догађаја!...
Не, не јецај, Никша; буди храбар.
И ти, Бојо, гледаше тај призор?
БОЈО:
Гледах, пошто не могах шта друго.
Да су дворски коњаници Никшу
Одвукли ми, као што хоћаху,
Из пука бих био искочио
Да га отмем, ил' погинем са њим.
Ну Краљеваћ, ронећи низ лице
Горке сузе, задржа их срећом.
НИКША:
Он!... Марко! у з'о час ти данас
То учини по твог оца, Марко.
Не, царице, дојста не тугујем.
Него само на освету мислим.
Краљ Вукашмн пашћ' од истог ножа
Од ког паде и војвода Арсо;
Да, од овог ножа. Ту ме само
Привриј ноћас.
ЦАРИЦА:
Шта би хтио, Никша!
Још су руке чисте ми од крви.
НИКША:
Ти ме само остави у двору.
ЦАРИЦА:
Па да будем у тајном убиству
Ја десница, а ти нож?... То никад.
Сам Вукашин нек у крви пере
Грозне руке; ми немојмо, синко.
БОЈО:
Не, мој Никша, не ваља ти мис'о
Поникнула из туге и гњева.
Мене почуј. Племенита оца
Племенито треба да осветиш;
А ево ти пута отворена.
Царска госпо, најмлађи Мрњавац
Јаке чете на Приштину води,
И сутра ће пред ноћ амо стићи.
На то није чекати властели;
Кроз моја ти уста сви јављају
Да ће сутра зором ударити.
ЦАРИЦА:
Сутра, Бојо? то је одвећ хитно;
Још Уроша довољно не спремих.
БОЈО:
Ми се сутра крећемо. Кад стоји
Краљ пред нама скоро без заштите.
Чекаћемо да с' окружи војском?
Безумао би и опасно било.
ЦАРИЦА:
Право имаш; али, Бојо, барем
Још један дан. —
БОЈО:
Немогуће, госпо.
Да је само нашим друговима
Глас доспио да ј' ухваћен Арсо,
Били би се оног истог часа
Узрујали, и упали у град.
А кад чују да је и убијен,
Ни небо их не би задржало
Да над њима проломи с' и сруши.
Па иначе и с грајђанством самим
Дан сутрашњи тврдо је углављен,
Одређена скуповима мјеста,
И вође им, и што је потребно.
Сама видиш, госпо, дан одгодит'
То би било сву ствар изгубити,
Ти за цара ц'јелу ноћ још имаш.
Чим он чује да смо ближе граду,
Нек дојури међу нас, А тада
Ти ћеш, Никша, с ножем тим у руцв
К овом двору пут нам показати.
НИКША:
Данас Арсо, а сутра Вукашин;
То је добро угођено. Хајд'мо.
БОЈО:
Сад царева мати и удово,
Збогом остај. Зв'језда твога дома
Продире ти опет из облака.
Посл'је смрти Душана ти силног
Тек ћеш сутра на престолу српском
Угледати поносито цара. (Одлазе)
ЦАРИЦА:
На престолу, или у гробници. —
Ноћи, кобна ноћи! вај, ти носиш
Увијену у твом мрачном крилу
Посљедњега Немањића судбу.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Матија Бан, умро 1903, пре 121 година.
|