Smrt Uroša Petoga/27
POJAVA VII
Carica; ulaze Nikša i Bojo.
CARICA:
Ti si, Nikšo ! Bojo!... Otkud tako
Dolazite ?
NIKŠA:
S rake oca moga.
CARICA:
Zar ti vidje kad ga pogubiše)
NIKŠA:
Onog časa kad će poginuti
Stigoh.
CARICA:
Jadni sine! Ja u duši
S tobom d'jelim tvoju velju tugu.
I oca ti zastupam od sada.
NIKŠA:
Ne tugujem; vojvoda moj otac
Na sramotnim vješalima nije
Ispustio svoju hrabru dušu.
CARICA:
Nego?
NIKŠA:
Vidiš l' ovaj nož?
CARICA:
Pa?
NIKŠA:
Ovim
On junački sebi grudi probi,
A iz grudi ja mu ga istrgoh,
Poznade me, pa iz'mrlim glasom
Promrmlja mi: osveti me, sine.
CARICA:
Da žalasna, grozna događaja!...
Ne, ne jecaj, Nikša; budi hrabar.
I ti, Bojo, gledaše taj prizor?
BOJO:
Gledah, pošto ne mogah šta drugo.
Da su dvorski konjanici Nikšu
Odvukli mi, kao što hoćahu,
Iz puka bih bio iskočio
Da ga otmem, il' poginem sa njim.
Nu Kraljevać, roneći niz lice
Gorke suze, zadrža ih srećom.
NIKŠA:
On!... Marko! u z'o čas ti danas
To učini po tvog oca, Marko.
Ne, carice, dojsta ne tugujem.
Nego samo na osvetu mislim.
Kralj Vukašmn pašć' od istog noža
Od kog pade i vojvoda Arso;
Da, od ovog noža. Tu me samo
Privrij noćas.
CARICA:
Šta bi htio, Nikša!
Još su ruke čiste mi od krvi.
NIKŠA:
Ti me samo ostavi u dvoru.
CARICA:
Pa da budem u tajnom ubistvu
Ja desnica, a ti nož?... To nikad.
Sam Vukašin nek u krvi pere
Grozne ruke; mi nemojmo, sinko.
BOJO:
Ne, moj Nikša, ne valja ti mis'o
Poniknula iz tuge i gnjeva.
Mene počuj. Plemenita oca
Plemenito treba da osvetiš;
A evo ti puta otvorena.
Carska gospo, najmlađi Mrnjavac
Jake čete na Prištinu vodi,
I sutra će pred noć amo stići.
Na to nije čekati vlasteli;
Kroz moja ti usta svi javljaju
Da će sutra zorom udariti.
CARICA:
Sutra, Bojo? to je odveć hitno;
Još Uroša dovoljno ne spremih.
BOJO:
Mi se sutra krećemo. Kad stoji
Kralj pred nama skoro bez zaštite.
Čekaćemo da s' okruži vojskom?
Bezumao bi i opasno bilo.
CARICA:
Pravo imaš; ali, Bojo, barem
Još jedan dan. —
BOJO:
Nemoguće, gospo.
Da je samo našim drugovima
Glas dospio da j' uhvaćen Arso,
Bili bi se onog istog časa
Uzrujali, i upali u grad.
A kad čuju da je i ubijen,
Ni nebo ih ne bi zadržalo
Da nad njima prolomi s' i sruši.
Pa inače i s grajđanstvom samim
Dan sutrašnji tvrdo je uglavljen,
Određena skupovima mjesta,
I vođe im, i što je potrebno.
Sama vidiš, gospo, dan odgodit'
To bi bilo svu stvar izgubiti,
Ti za cara c'jelu noć još imaš.
Čim on čuje da smo bliže gradu,
Nek dojuri među nas, A tada
Ti ćeš, Nikša, s nožem tim u rucv
K ovom dvoru put nam pokazati.
NIKŠA:
Danas Arso, a sutra Vukašin;
To je dobro ugođeno. Hajd'mo.
BOJO:
Sad careva mati i udovo,
Zbogom ostaj. Zv'jezda tvoga doma
Prodire ti opet iz oblaka.
Posl'je smrti Dušana ti silnog
Tek ćeš sutra na prestolu srpskom
Ugledati ponosito cara. (Odlaze)
CARICA:
Na prestolu, ili u grobnici. —
Noći, kobna noći! vaj, ti nosiš
Uvijenu u tvom mračnom krilu
Posljednjega Nemanjića sudbu.
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Matija Ban, umro 1903, pre 121 godina.
|