Смрт Уроша Петога/26

ЧИН ЧЕТВРТИ

ПОЈАВА VI

ПОЈАВА VI
(Царичина соба.)
Царица, Урош, Вулета.

ВУЛЕТА:
Војевода шћаше сам у граду
Да уреди устанак нам скори;
И то свршив изнио би био
Срећно главу, да се на повратку
Са Дејаном није сукобио.
ЦАРИЦА:
Ах, ах, Дејан! противник најљући!
Лишио ме и Сењка и Арса;
Најхрабрије моје људе смиче.
Ах! несрећни војеводо, није
Ни требало да долазиш амо;
Ја довољна зар не бијах за то?
УРОШ:
Јоште могу на вријеме стићи
Да г' избавим. Идем.
ЦАРИЦА:
Не, Урошу,
Не, ни по што сада; тим би очи
Вукашину са свим отворио,
То на нашу подстак'о га пропаст.
Кад год ноћца спушта се на земљу,
Ја већ стрепим што под једним кровом
С њим заједно провести је мораш.
И што више час се приближава
Избављењу нашем, више стрепим.
Сан ужасан прошле ноћи усних...
Ох! не сада, сине мој, не сада.
Гњев на против прикриј, прикриј жалост,
Као што ћу прикрит' их и сама.
Краљ већ јако на нас подазр'јева,
То увиђам из мрачна му лица.
Сад највише прикрит' нам се треба.
ВУЛЕТА:
Право велиш, гоепо; војевода
Жалосна је, али нужна жртва.
УРОШ:
Ах! — Остајем. — Па на губилиште
Отпрати га, рече, Марко главом?
ВУЛЕТА:
Тако му је отац наложио;
Он послуша, али преко срца.
УРОШ:
Волио бих да послуш'о није;
Ох стидно је, стидно то за Марка.
ЦАРИЦА:
Ето пук се већ кућама враћа.
(погл.на проз.) Свршено је. Бог ти вјерној души
Покој дао, храбри војеводо!
ВУЛЕТА:
Мрак се хвата. — У ходнику тајном
Кан' да неко иде.
УРОШ:
Јест, кораке
И ја чујем...
ЦАРИЦА:
Да ухода није,
Или какав поткупљен убица?...
Одлазите одмах. Ти, Вулета,
Не одступај ни за час од цара.
Ет' и мене к вама.
(Пошто они отидоше, царица одрјешно отвора
тајна врата.)
Ко је тамо?

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Матија Бан, умро 1903, пре 121 година.