Скендербег/8

1

◄ 7

Дејство друго

2 ►

ДЕЈСТВО ДРУГО

(У Кроји двор Кастриотов)

1.

ВОЈИСАВА ступи, за њом МУСА

ВОЈИСАВА (баци се на један миндерлук и у највећем очајању, главу утрпа у подглавник; у крају собе стане), МУСА (прекрстивши руке, жалостан).

ВОЈИСАВА (дигне мало главу): Чедо моје, јеси ли се мајци томе надала? (Пљесне се шакама, па опет утрпа главу).
МУСА (полако): Еј, Боже, какве жалости!
ВОЈИСАВА (исправи се): Пуна Кроја људи, па никога у помоћ! (Уздахне). Муса, где је твоја Мамица? Смеш ли умрети, кад помислиш да ће те Кастриот на страшном суду запитати: како си му чувао жену и дете? (Муса лупа брк од муке).
ВОЈИСАВА: Она је пропала, а ти ћутиш. Хеј, Муса, Муса, грех на моје пријатеље!
МУСА: Краљице!
ВОЈИСАВА: Не ругај се, не зови ме краљицом. Краљица! Па неколико гаваза смеју у двор ући, смеју је¬динче из руку материних отргнути и повести на жртву нечистој души. Моја јадна свита гледа и не уме ни руку да дигне за своју несрећну краљицу. Хеј, Муса, Муса!
МУСА: Краљице, није Муси тешко ни бити се, ни погинути, али се треба нешто и натраг обазрети. Шта би учинили, кад би се одапрли пашиној вољи? Тек би се зградила нова касапница, погинула би и ти и толики људи, а помоћи опет не би било.
ВОЈИСАВА: Ти ми жалиш живот! Несрећниче, шта чиниш од мене! Где је моја кћи, моја Мамица? (Тужећи). Ниједна девојка није била тако чувана, тако негована као моја Мамица. Расла је невина као стручак нежнога цвећа на зрацима пролећнога сунца. А сад! (Покрије лице рукама). Боже свеблаги, зашт' ме не прострелиш громом?
МУСА: Није бадава ридао народ при погребу краља.
ВОЈИСАВА: И сад плаче народ, је ли и сад плаче? Он рида, а ја трпим. И ти плачеш, (ужасно) — а Мамица?
МУСА (тргне се од овог гласа): Краљице, хоћеш ли да погинем? Идем, ако и напред знам да јој не могу ништа помоћи. Но ја ћу другојачије. Идем јавити паши да је Мамица Скендербегова сестра, он је царев љубимац, као што цео свет зна, и поручио је да му иде у Једрене. Тргнуће се натраг, тако ми вере! Еј, да смо одавно поручили Ђорђу!
ВОЈИСАВА: Ти душманине, зашто позлеђујеш старе ране несрећној матери? Ђорђе је Турчин.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.