◄   7 Dejstvo drugo 2   ►

DEJSTVO DRUGO
 
(U Kroji dvor Kastriotov)
 
1.

VOJISAVA stupi, za njom MUSA
 
VOJISAVA (baci se na jedan minderluk i u najvećem očajanju, glavu utrpa u podglavnik; u kraju sobe stane), MUSA (prekrstivši ruke, žalostan).

VOJISAVA (digne malo glavu): Čedo moje, jesi li se majci tome nadala? (Pljesne se šakama, pa opet utrpa glavu).
MUSA (polako): Ej, Bože, kakve žalosti!
VOJISAVA (ispravi se): Puna Kroja ljudi, pa nikoga u pomoć! (Uzdahne). Musa, gde je tvoja Mamica? Smeš li umreti, kad pomisliš da će te Kastriot na strašnom sudu zapitati: kako si mu čuvao ženu i dete? (Musa lupa brk od muke).
VOJISAVA: Ona je propala, a ti ćutiš. Hej, Musa, Musa, greh na moje prijatelje!
MUSA: Kraljice!
VOJISAVA: Ne rugaj se, ne zovi me kraljicom. Kraljica! Pa nekoliko gavaza smeju u dvor ući, smeju je¬dinče iz ruku materinih otrgnuti i povesti na žrtvu nečistoj duši. Moja jadna svita gleda i ne ume ni ruku da digne za svoju nesrećnu kraljicu. Hej, Musa, Musa!
MUSA: Kraljice, nije Musi teško ni biti se, ni poginuti, ali se treba nešto i natrag obazreti. Šta bi učinili, kad bi se odaprli pašinoj volji? Tek bi se zgradila nova kasapnica, poginula bi i ti i toliki ljudi, a pomoći opet ne bi bilo.
VOJISAVA: Ti mi žališ život! Nesrećniče, šta činiš od mene! Gde je moja kći, moja Mamica? (Tužeći). Nijedna devojka nije bila tako čuvana, tako negovana kao moja Mamica. Rasla je nevina kao stručak nežnoga cveća na zracima prolećnoga sunca. A sad! (Pokrije lice rukama). Bože sveblagi, zašt' me ne prostreliš gromom?
MUSA: Nije badava ridao narod pri pogrebu kralja.
VOJISAVA: I sad plače narod, je li i sad plače? On rida, a ja trpim. I ti plačeš, (užasno) — a Mamica?
MUSA (trgne se od ovog glasa): Kraljice, hoćeš li da poginem? Idem, ako i napred znam da joj ne mogu ništa pomoći. No ja ću drugojačije. Idem javiti paši da je Mamica Skenderbegova sestra, on je carev ljubimac, kao što ceo svet zna, i poručio je da mu ide u Jedrene. Trgnuće se natrag, tako mi vere! Ej, da smo odavno poručili Đorđu!
VOJISAVA: Ti dušmanine, zašto pozleđuješ stare rane nesrećnoj materi? Đorđe je Turčin.


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.