Скендербег/7
7.
АТИМА, пређашњи
АТИМА: Ево ме, оче, као што си заповедио.
МУРАТ (ухвати је за руку): Јеси ли дала онај прстен Скендербегу?
АТИМА: Јесам, као што си казао.
МУРАТ: Је ли му било по вољи?
АТИМА: Јесте, као и мени самој.
МУРАТ (доведе је ближе Скендербегу): Скендербеже, твоје велике заслуге достојне су награде. Ја те боље наградити не умем, него дајући ти моју рођену кћер, моју милу Атиму, за супругу.
СКЕНДЕРБЕГ (поражен): Шта чујем!
МУРАТ: Ти си пређе био мој син, али треба да нас и природа скопча. Ваша љубов није ми непозната. Будите у браку срећни, пазите се и љубите се; остаћете моја деца; но Албанија је Мехмедова. (Одлази).
СКЕНДЕРБЕГ (кроз зубе): Албанија Мехмедова!
АТИМА: О, Скендербеже, како смо срећни!
СКЕНДЕРБЕГ (не пазећи на њу као и пређе). Албанија Мехмедова!
АТИМА (приступи му, па га ухвати за руку): Зар ти нису мисли код Атиме твоје?
СКЕНДЕРБЕГ (гледа је топећи се у сласти љубови). Атимо, сунце живота мога, која и најмању жилицу у мени потресаш, Атимо, коју ја љубим, више него свет — Боже небесни, моја Атима!
АТИМА: Шта је теби, Скендербеже, како си страшан! Овакав још никада ниси био.
СКЕНДЕРБЕГ (у бури загрли је ватрено): Твој сам ја, Атимо, Бог нека ми опрости, ја сам твој, твој вечно, твој докле ова душа у мени куцала буде. (Пусти је, па падне у униније). Боже небесни, могу ли одржати?
АТИМА (ухвати га опет за руку): Али шта је теби, Скендербеже? Од чега се страшиш? Ја сам твоја, то ти је и отац казао; ја те љубим још више него и досад, јер си ми супруг.
СКЕНДЕРБЕГ: Твој супруг! О, срце, хоћеш ли пре- пући! Атимо моја, кажи ми чисто, искрено, љубиш ли ме?
АТИМА: Какво је то опет питање?
СКЕНДЕРБЕГ: Заклињем те живим Богом: љубиш ли ме чисто, искрено, с целом душом твојом?
АТИМА: Ти ми на жао чиниш, Скендербеже; од шест месеци како те страшно љубим, живот би положила за тебе, и сад ме питаш: да ли те љубим?
СКЕНДЕРБЕГ: Љубиш ли ме више оца, више матере, више браће?
АТИМА: Родитељи су ми свето име, за њих бих душу дала, али срце ово само је твоје, Скендербеже. С тобом ћу делити зло и добро до смрти наше.
СКЕНДЕРБЕГ: Хоћеш ли поћи са мном?
АТИМА: С тобом? А куд намераваш ти?
СКЕНДЕРБЕГ (удари се по челу): О безумља на свету! — (Тишим гласом). Видиш, Атимо, нама се отвара рат с Маџарима и ту сам ја предводитељ. Рат ће овај трајати дуго, а ја без тебе не могу, не могу живети.
АТИМА: И то те је тако забунило! Иди! иди! — Ја ћу поћи с тобом на крај света; нит' ће ми несносне бити тегобе пута, ни опасности живота велике. Све ћу радо сносити, кад сам код супруга мога. — И још ти је лице мрачно? О, ти ме не љубиш!
СКЕНДЕРБЕГ: Љубим те, Атимо, Бог ми један зна, како те љубим; у лламену љубови изгори ми ово срце у утроби.
АТИМА: Па зашто си тако чудан? Хајд'мо матери да се мало разонодиш; њој ће неописано мило бити, јер сам јој сваки дан приповедала како те милујем.
СКЕНДЕРБЕГ: Атимо, иди ти сама, остави ме овде.
АТИМА: Ја се бојим, да те самога оставим. Како сав дрхћеш. Да ниси болестан?
СКЕНДЕРБЕГ (промукло): Нисам, Атимо.
АТИМА: А, теби је зло, него кријеш од мене; (Нежно га обгрли) зашто ми не кажеш шта те боли?
СКЕНДЕРБЕГ: Атимо, заклињем ти се Богом живим да ми ништа није. Остави ме само мало, неколико тренутака, па ћу одмах матери доћи.
АТИМА: Кад је твоја воља, ја идем; но немој се дуго задржавати, јер ће ми бити жао. (Одлази).
СКЕНДЕРБЕГ (сам, после неколико тренутака): Какве муке, какве паклене муке! На једној страни овај анђео, моја Атима, без које не могу живети; на другој мати, уцвељена родбина, пиштећа сиротиња, мучена и угњетена отаџбина. 0, Боже, ја сам реч задао да ћу спасти Албанију, ал' ми се и срце заверило, да ће Атиму љубити до конца живота мога. Не, прегорети је не могу, ал' не могу ни отечество неспасено оставити. Открићу јој тајну, позваћу је са мном; њена лепа душа кадра је осећати радост, „да цео један народ срећан буде"; поћи ће за мном, покрстиће се и ја ћу се наслађивати блаженства у наручијама Атиме, кад моја земља срећу и слободу уживала буде. — Али ако не усхте веру променити, не усхте оставити оца, матер, браћу; ако узљуби славу свога народа онако, као што ја мој народ страсно љубим? — Боже, онда је пропала моја надежда, пропала срећа толико милијона људи . . . Нема другога пута, него или овде остати, или сам без ње међ' своје отићи; та ко ће поверовати о искрености мојој, видећи у наручијама мојима кћер главног свог непријатеља, свога мучитеља, свога убице? Али без ње живети — о, Боже, зашто не умирем, него ме ове муке распињу! Скендербеже, јуначе, витеже, непобедими Скендер- беже, где је твоја одважност? Руку би одсекао, да ти досађује, — ништа те до сада потрести, поразити, збунити није могло. Устај, задао си реч. Волиш ли ти један у сласти живети, а други сви да пиште у земљи? Да ли је преча сладост љубови, од среће твоје браће, твојих снародника? Не, побеђивао сам непријатеље, треба и себе да победим. Који за љубов сладострасти презире човечанство, сам није човек. Ја ћу јуначком руком искидати све оно што ми чувство к туђој срећи угушује. Атимо, пођи с Богом! Љубио сам те и срце се моје топило у сладости и задовољству; сад љубим народ мој, и душа ми осећа радост, какву страсти не могу да накнаде. Пропаднимо обоје, само нека се спасе отечество.
(Завеса пада).
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|