◄   6 Dejstvo prvo 1   ►

7.
 
ATIMA, pređašnji

ATIMA: Evo me, oče, kao što si zapovedio.
MURAT (uhvati je za ruku): Jesi li dala onaj prsten Skenderbegu?
ATIMA: Jesam, kao što si kazao.
MURAT: Je li mu bilo po volji?
ATIMA: Jeste, kao i meni samoj.
MURAT (dovede je bliže Skenderbegu): Skenderbeže, tvoje velike zasluge dostojne su nagrade. Ja te bolje nagraditi ne umem, nego dajući ti moju rođenu kćer, moju milu Atimu, za suprugu.
SKENDERBEG (poražen): Šta čujem!
MURAT: Ti si pređe bio moj sin, ali treba da nas i priroda skopča. Vaša ljubov nije mi nepoznata. Budite u braku srećni, pazite se i ljubite se; ostaćete moja deca; no Albanija je Mehmedova. (Odlazi).
SKENDERBEG (kroz zube): Albanija Mehmedova!
ATIMA: O, Skenderbeže, kako smo srećni!
SKENDERBEG (ne pazeći na nju kao i pređe). Albanija Mehmedova!
ATIMA (pristupi mu, pa ga uhvati za ruku): Zar ti nisu misli kod Atime tvoje?
SKENDERBEG (gleda je topeći se u slasti ljubovi). Atimo, sunce života moga, koja i najmanju žilicu u meni potresaš, Atimo, koju ja ljubim, više nego svet — Bože nebesni, moja Atima!
ATIMA: Šta je tebi, Skenderbeže, kako si strašan! Ovakav još nikada nisi bio.
SKENDERBEG (u buri zagrli je vatreno): Tvoj sam ja, Atimo, Bog neka mi oprosti, ja sam tvoj, tvoj večno, tvoj dokle ova duša u meni kucala bude. (Pusti je, pa padne u uninije). Bože nebesni, mogu li održati?
ATIMA (uhvati ga opet za ruku): Ali šta je tebi, Skenderbeže? Od čega se strašiš? Ja sam tvoja, to ti je i otac kazao; ja te ljubim još više nego i dosad, jer si mi suprug.
SKENDERBEG: Tvoj suprug! O, srce, hoćeš li pre- pući! Atimo moja, kaži mi čisto, iskreno, ljubiš li me?
ATIMA: Kakvo je to opet pitanje?
SKENDERBEG: Zaklinjem te živim Bogom: ljubiš li me čisto, iskreno, s celom dušom tvojom?
ATIMA: Ti mi na žao činiš, Skenderbeže; od šest meseci kako te strašno ljubim, život bi položila za tebe, i sad me pitaš: da li te ljubim?
SKENDERBEG: Ljubiš li me više oca, više matere, više braće?
ATIMA: Roditelji su mi sveto ime, za njih bih dušu dala, ali srce ovo samo je tvoje, Skenderbeže. S tobom ću deliti zlo i dobro do smrti naše.
SKENDERBEG: Hoćeš li poći sa mnom?
ATIMA: S tobom? A kud nameravaš ti?
SKENDERBEG (udari se po čelu): O bezumlja na svetu! — (Tišim glasom). Vidiš, Atimo, nama se otvara rat s Madžarima i tu sam ja predvoditelj. Rat će ovaj trajati dugo, a ja bez tebe ne mogu, ne mogu živeti.
ATIMA: I to te je tako zabunilo! Idi! idi! — Ja ću poći s tobom na kraj sveta; nit' će mi nesnosne biti tegobe puta, ni opasnosti života velike. Sve ću rado snositi, kad sam kod supruga moga. — I još ti je lice mračno? O, ti me ne ljubiš!
SKENDERBEG: Ljubim te, Atimo, Bog mi jedan zna, kako te ljubim; u llamenu ljubovi izgori mi ovo srce u utrobi.
ATIMA: Pa zašto si tako čudan? Hajd'mo materi da se malo razonodiš; njoj će neopisano milo biti, jer sam joj svaki dan pripovedala kako te milujem.
SKENDERBEG: Atimo, idi ti sama, ostavi me ovde.
ATIMA: Ja se bojim, da te samoga ostavim. Kako sav drhćeš. Da nisi bolestan?
SKENDERBEG (promuklo): Nisam, Atimo.
ATIMA: A, tebi je zlo, nego kriješ od mene; (Nežno ga obgrli) zašto mi ne kažeš šta te boli?
SKENDERBEG: Atimo, zaklinjem ti se Bogom živim da mi ništa nije. Ostavi me samo malo, nekoliko trenutaka, pa ću odmah materi doći.
ATIMA: Kad je tvoja volja, ja idem; no nemoj se dugo zadržavati, jer će mi biti žao. (Odlazi).
SKENDERBEG (sam, posle nekoliko trenutaka): Kakve muke, kakve paklene muke! Na jednoj strani ovaj anđeo, moja Atima, bez koje ne mogu živeti; na drugoj mati, ucveljena rodbina, pišteća sirotinja, mučena i ugnjetena otadžbina. 0, Bože, ja sam reč zadao da ću spasti Albaniju, al' mi se i srce zaverilo, da će Atimu ljubiti do konca života moga. Ne, pregoreti je ne mogu, al' ne mogu ni otečestvo nespaseno ostaviti. Otkriću joj tajnu, pozvaću je sa mnom; njena lepa duša kadra je osećati radost, „da ceo jedan narod srećan bude"; poći će za mnom, pokrstiće se i ja ću se naslađivati blaženstva u naručijama Atime, kad moja zemlja sreću i slobodu uživala bude. — Ali ako ne ushte veru promeniti, ne ushte ostaviti oca, mater, braću; ako uzljubi slavu svoga naroda onako, kao što ja moj narod strasno ljubim? — Bože, onda je propala moja nadežda, propala sreća toliko milijona ljudi . . . Nema drugoga puta, nego ili ovde ostati, ili sam bez nje međ' svoje otići; ta ko će poverovati o iskrenosti mojoj, videći u naručijama mojima kćer glavnog svog neprijatelja, svoga mučitelja, svoga ubice? Ali bez nje živeti — o, Bože, zašto ne umirem, nego me ove muke raspinju! Skenderbeže, junače, viteže, nepobedimi Skender- beže, gde je tvoja odvažnost? Ruku bi odsekao, da ti dosađuje, — ništa te do sada potresti, poraziti, zbuniti nije moglo. Ustaj, zadao si reč. Voliš li ti jedan u slasti živeti, a drugi svi da pište u zemlji? Da li je preča sladost ljubovi, od sreće tvoje braće, tvojih snarodnika? Ne, pobeđivao sam neprijatelje, treba i sebe da pobedim. Koji za ljubov sladostrasti prezire čovečanstvo, sam nije čovek. Ja ću junačkom rukom iskidati sve ono što mi čuvstvo k tuđoj sreći ugušuje. Atimo, pođi s Bogom! Ljubio sam te i srce se moje topilo u sladosti i zadovoljstvu; sad ljubim narod moj, i duša mi oseća radost, kakvu strasti ne mogu da naknade. Propadnimo oboje, samo neka se spase otečestvo.

(Zavesa pada).


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.