◄   3 Дејство прво 5   ►
4.

МЕХМЕД и СКЕНДЕРБЕГ


СКЕНДЕРБЕГ (на страни). Сад притворство ваља.

МЕХМЕД. Весели се, Скендербеже! Рат, па још какав рат! Ударићемо на Сибињанин Јанка.

СКЕНДЕРБЕГ: Зацело?

МЕХМЕД: Као што ме видиш. Мој је отац већ издао заповест. Па знаш шта је још, побратиме? Оцу сам говорио да с целом нашом војском ти управљаш.

СКЕНДЕРБЕГ: Код толиких везира старијих?

МЕХМЕД: Сви морају признати да си ти највештији војвода. Десно крило искаћу мени. Еј, побратиме, ал' ће се пушити Маџари!

СКЕНДЕРБЕГ: То није првина.

МЕХМЕД: Ја од радости не могу на једном месту да стојим. Идем да прегледам војску; хе, хе! само док нас виде Маџари, па ће им бити доста. С Богом, побратиме; ал' ће бити крви. (Одлази).

СКЕНДЕРБЕГ (сам): Право кажеш, мудри Врањанине, рат противу христијана, и ја, христијанско чедо, да будем предводитељ ове опустошитељне војске, да помогнем Мурату јоште једну земљу себи потчинити! Па онда Мехмед господар, а ја роб, који сам и био. (Отвори врата). Врањанине!


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.