Скендербег/4
- 4.
МЕХМЕД и СКЕНДЕРБЕГ
СКЕНДЕРБЕГ (на страни). Сад притворство ваља.
МЕХМЕД. Весели се, Скендербеже! Рат, па још какав рат! Ударићемо на Сибињанин Јанка.
СКЕНДЕРБЕГ: Зацело?
МЕХМЕД: Као што ме видиш. Мој је отац већ издао заповест. Па знаш шта је још, побратиме? Оцу сам говорио да с целом нашом војском ти управљаш.
СКЕНДЕРБЕГ: Код толиких везира старијих?
МЕХМЕД: Сви морају признати да си ти највештији војвода. Десно крило искаћу мени. Еј, побратиме, ал' ће се пушити Маџари!
СКЕНДЕРБЕГ: То није првина.
МЕХМЕД: Ја од радости не могу на једном месту да стојим. Идем да прегледам војску; хе, хе! само док нас виде Маџари, па ће им бити доста. С Богом, побратиме; ал' ће бити крви. (Одлази).
СКЕНДЕРБЕГ (сам): Право кажеш, мудри Врањанине, рат противу христијана, и ја, христијанско чедо, да будем предводитељ ове опустошитељне војске, да помогнем Мурату јоште једну земљу себи потчинити! Па онда Мехмед господар, а ја роб, који сам и био. (Отвори врата). Врањанине!
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|