Симпатија и антипатија/10
- II ДЕЈСТВО
- IV
- (Доктор ступи, Тода и Аврам одлазе)
ЦРНОКРАВИЋ: Слуга, господине докторе.
ДОКТОР: Слуга сам. А гле болеснице. Је ли добро?
МАРТА: Сад јој је добро.
ДОКТОР: Како је дејствовао позвани младић?
МАРТА: Како је дошо, таки је почела веселија бити.
ДОКТОР: Јесам ли казао?
МАРТА: Разговарала се с њиме лепо и паметно, али ми нисмо могли од свега тога ништа разумети.
ДОКТОР: Је ли моја реч? Такови болесници нису више на земљи, него иду далеко, далеко, и као што сами лете, тако им се и говор уздиже. Чудна је ствар магнетисмус анималис, или магнетисмус витае. Колико је трајала криза?
МАРТА: Није се кривила више, него је лепо заспала, и малочас пробудила се.
ДОКТОР: Зар није казала, кад ће опет у болест пасти?
МАРТА: Јесте, јесте. У пола пет, молила је Мандића да опет дође.
ДОКТОР: И то би лепо било, кад ја, као доктор, не би погодио!
МАРТА: Али како вам се допада ово? Испсовала момка, кад се пробудила.
ДОКТОР: То је наравно следство, јер се у другојачем стању и лекови другојачије сећају. Ја ћу вами таки доказати, она чује сат, који у његовом џепу куца, а не чује, кад јој се на уво метне. Што он мисли и она с њиме то исто мисли зашто је сојуз врло скопчан. Тако из ове велике симпатије у болести рађа се на јави антипатија, која све висе ишчезава, што се већма болест здрављу приближује. Ви ћете видити, да ће се господична и удати још за њега.
ЦРНОКРАВИЋ: То нам још треба!
АГНИЦА: Пређе смрт!
ДОКТОР: Напред се не може ништа казати. Будући да сам све моје болеснике обишо, зато ћу остати, докле јој болест сасвим не прође.
АГНИЦА: Ви сте врло добри, господине докторе, и ја вас молим за опроштење, ако сам вас у чему увредила.
ДОКТОР: Ништа, ништа, ми смо научили на то. Ја имам једног, кога се чисто страшим посетити, али боже мој, у болесника је раздражљивост велика, све му је тешко, све неправо, медицина горка! Но кад оздрави, онда тек доñе: благодарим, господине докторе и по који дукатић остави. То је измеñу нас помирење.
ЦРНОКРАВИЋ: Али, господине докторе, нећете ли штогод нашој девојки преписати?
ДОКТОР: Добро, кад сте ме напоменули. Даћу, вам један рецепт, како за људе, тако и за коње врло полезан.
ЦРНОКРАВИЋ: За коње? Господине докторе Макаријусу!
ДОКТОР: Вами се ово чудновато види, почитајеми господине Самуило Црнокравићу, но ја ћу вам то одмах доказати. Ви сте много пута искусили, како коњи у помрчини виде, чули сте даље како има коња, који су колерически, а знате шта је колера? Болест опасна, која је много људи поморила. Кад је, дакле, колера болест коњска, но опет зато и на људе напада, кад има више болести, које су и коњма и људма својствене, лако можете сами закљученије извести...
АГНИЦА (у другу собу ушла, но опет се вратила)
ДОКТОР: Господична, да Вам није што зло?
АГНИЦА: Није ми ништа.
ДОКТОР: Не бојте се, кад сам ја код Вас. Хоћу ли добити мало хартије?
МАРТА: Одмах. (Отиде и донесе)
ДОКТОР: Сад је постала као мода код мојих колега кратке рецепте писати. Шта су кратки рецепти за опасну болест? Кратак ручак за гладна човека. Какогод што при добро устројеном ручку има слатких, киселих, куваних, печених и пржених јела, тако ће и добро написани рецепт морати имати више ингредиенција, да што једна однесе, друга одмах надокнади. (Седне и почне писати) Реципе Царбонис прае парати либрам сенис, мерцурии дулциус, ресинае јалаппае ана драцхмас сеx, адде...
АГНИЦА: Ух! (Седне и почне се трзати)
ДОКТОР (Скочи и извади сат): Пола пет, гледајте, пола пет управо!
МАРТА: Ах, сирота Агница! (Трчи к њој)
ДОКТОР (Ухвати је за руку): Не дирајте, сад ваља примечанија да правимо.
МАРТА: Ја мислим да помогнемо, господине докторе.
ДОКТОР: У пароксизму не даје се никаква медицина. Сад ћете се сведочити о свему, што сам преподне казао. Прво и прво долазе муке, тврдо ћутање, жила јако бије. (Црнокравићу) Ако ми не верујете, уверите се сами.
ЦРНОКРАВИЋ: Верујем, верујем, господине докторе.
ДОКТОР: Ово је прелаз од петог степена на шести. Церебрални је систем затворен, а сад дејствује ганглиски систем, али поњатија још нису јасна.
АГНИЦА: Ах!
ДОКТОР: Слушајте, већ је почетак шестог степена. (Приступи јој и почне шаку около њене главе окретати)
АГНИЦА: Опет си дошо, проклети докторе!
ДОКТОР: Видите, она је заборавила да сам овде био, јер су чувства мозга заспала.
АГНИЦА: Иди, иди, ти ми не можеш помоћи. Ах, какав бол око мога срца! Утроба ми се трза, ја сам жалосна убијена.
ДОКТОР: Сад тражи лек.
АГНИЦА: Гди си, Димитрије, долазиш ли? Ах, таки ће ми лакше бити.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|