Simpatija i antipatija/10
- II DEJSTVO
- IV
- (Doktor stupi, Toda i Avram odlaze)
CRNOKRAVIĆ: Sluga, gospodine doktore.
DOKTOR: Sluga sam. A gle bolesnice. Je li dobro?
MARTA: Sad joj je dobro.
DOKTOR: Kako je dejstvovao pozvani mladić?
MARTA: Kako je došo, taki je počela veselija biti.
DOKTOR: Jesam li kazao?
MARTA: Razgovarala se s njime lepo i pametno, ali mi nismo mogli od svega toga ništa razumeti.
DOKTOR: Je li moja reč? Takovi bolesnici nisu više na zemlji, nego idu daleko, daleko, i kao što sami lete, tako im se i govor uzdiže. Čudna je stvar magnetismus animalis, ili magnetismus vitae. Koliko je trajala kriza?
MARTA: Nije se krivila više, nego je lepo zaspala, i maločas probudila se.
DOKTOR: Zar nije kazala, kad će opet u bolest pasti?
MARTA: Jeste, jeste. U pola pet, molila je Mandića da opet dođe.
DOKTOR: I to bi lepo bilo, kad ja, kao doktor, ne bi pogodio!
MARTA: Ali kako vam se dopada ovo? Ispsovala momka, kad se probudila.
DOKTOR: To je naravno sledstvo, jer se u drugojačem stanju i lekovi drugojačije sećaju. Ja ću vami taki dokazati, ona čuje sat, koji u njegovom džepu kuca, a ne čuje, kad joj se na uvo metne. Što on misli i ona s njime to isto misli zašto je sojuz vrlo skopčan. Tako iz ove velike simpatije u bolesti rađa se na javi antipatija, koja sve vise iščezava, što se većma bolest zdravlju približuje. Vi ćete viditi, da će se gospodična i udati još za njega.
CRNOKRAVIĆ: To nam još treba!
AGNICA: Pređe smrt!
DOKTOR: Napred se ne može ništa kazati. Budući da sam sve moje bolesnike obišo, zato ću ostati, dokle joj bolest sasvim ne prođe.
AGNICA: Vi ste vrlo dobri, gospodine doktore, i ja vas molim za oproštenje, ako sam vas u čemu uvredila.
DOKTOR: Ništa, ništa, mi smo naučili na to. Ja imam jednog, koga se čisto strašim posetiti, ali bože moj, u bolesnika je razdražljivost velika, sve mu je teško, sve nepravo, medicina gorka! No kad ozdravi, onda tek doñe: blagodarim, gospodine doktore i po koji dukatić ostavi. To je izmeñu nas pomirenje.
CRNOKRAVIĆ: Ali, gospodine doktore, nećete li štogod našoj devojki prepisati?
DOKTOR: Dobro, kad ste me napomenuli. Daću, vam jedan recept, kako za ljude, tako i za konje vrlo polezan.
CRNOKRAVIĆ: Za konje? Gospodine doktore Makarijusu!
DOKTOR: Vami se ovo čudnovato vidi, počitajemi gospodine Samuilo Crnokraviću, no ja ću vam to odmah dokazati. Vi ste mnogo puta iskusili, kako konji u pomrčini vide, čuli ste dalje kako ima konja, koji su koleričeski, a znate šta je kolera? Bolest opasna, koja je mnogo ljudi pomorila. Kad je, dakle, kolera bolest konjska, no opet zato i na ljude napada, kad ima više bolesti, koje su i konjma i ljudma svojstvene, lako možete sami zaključenije izvesti...
AGNICA (u drugu sobu ušla, no opet se vratila)
DOKTOR: Gospodična, da Vam nije što zlo?
AGNICA: Nije mi ništa.
DOKTOR: Ne bojte se, kad sam ja kod Vas. Hoću li dobiti malo hartije?
MARTA: Odmah. (Otide i donese)
DOKTOR: Sad je postala kao moda kod mojih kolega kratke recepte pisati. Šta su kratki recepti za opasnu bolest? Kratak ručak za gladna čoveka. Kakogod što pri dobro ustrojenom ručku ima slatkih, kiselih, kuvanih, pečenih i prženih jela, tako će i dobro napisani recept morati imati više ingrediencija, da što jedna odnese, druga odmah nadoknadi. (Sedne i počne pisati) Recipe Carbonis prae parati libram senis, mercurii dulcius, resinae jalappae ana drachmas sex, adde...
AGNICA: Uh! (Sedne i počne se trzati)
DOKTOR (Skoči i izvadi sat): Pola pet, gledajte, pola pet upravo!
MARTA: Ah, sirota Agnica! (Trči k njoj)
DOKTOR (Uhvati je za ruku): Ne dirajte, sad valja primečanija da pravimo.
MARTA: Ja mislim da pomognemo, gospodine doktore.
DOKTOR: U paroksizmu ne daje se nikakva medicina. Sad ćete se svedočiti o svemu, što sam prepodne kazao. Prvo i prvo dolaze muke, tvrdo ćutanje, žila jako bije. (Crnokraviću) Ako mi ne verujete, uverite se sami.
CRNOKRAVIĆ: Verujem, verujem, gospodine doktore.
DOKTOR: Ovo je prelaz od petog stepena na šesti. Cerebralni je sistem zatvoren, a sad dejstvuje gangliski sistem, ali ponjatija još nisu jasna.
AGNICA: Ah!
DOKTOR: Slušajte, već je početak šestog stepena. (Pristupi joj i počne šaku okolo njene glave okretati)
AGNICA: Opet si došo, prokleti doktore!
DOKTOR: Vidite, ona je zaboravila da sam ovde bio, jer su čuvstva mozga zaspala.
AGNICA: Idi, idi, ti mi ne možeš pomoći. Ah, kakav bol oko moga srca! Utroba mi se trza, ja sam žalosna ubijena.
DOKTOR: Sad traži lek.
AGNICA: Gdi si, Dimitrije, dolaziš li? Ah, taki će mi lakše biti.
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.
|