Сви српски владари (С. Станојевић) 8
| ←< 7. глава | Сви српски владари Писац: Станоје Станојевић |
9. глава >→ |
(1050. — 1080.)
После Војиславове смрти завладао је његовом државом његов син Михаило. Михаило, је канда, био више политичар и државник него војник. Сав његов рад је на политичком пољу, и ту је он имао велике и трајне успехе.
Михаило је, противно своме оцу, био стално, за све време своје владе, у добрим односима са Византијом. Он је у почетку своје владе признао византиску врховну власт и добио је од византиског цара титулу протоспатара.
Првих година своје владе Михаило је, изгледа, имао да савлада мање локалне покрете и отпор неких својих рођака, али је после тога српска држава имала пуних двадесет година мир, редак случај у средњем веку уопште!
За време тога дугог мира, Михаило је уређивао и организовао државу, и то је радио са много успеха. Први видан и велики успех у спољњој и унутрашњој политици било је оснивање независне црквене организације у његовој држави.
Да би био потпун господар у својој држави, Михаило је зкао да мора имати слободну и независну цркву. Независна црквена организација могла се у то доба добити или из Цариграда или из Рима. Та два хришћанска главна средишта била су у тај мах у сукобу, и тај је сукоб изазвао дефинитивно раздвајање источне и западне цркве. Кад се, ускоро после тога, Михаило, у чијој је држави, особито у Приморју, било у већини становништво које је било пристало уз западну иркву, решио да у својој држави организује независну цркву, јер се без независне цркве није могла за мислити државна независност, он се обратио у Рим, са молбом да му се да независна архиепископија, уверен да ће тамо лакше добити што жели но у Цариграду.
У Риму су се радо одазвали Михаиловој молби, јер је Србија, и као држава уопште, и, особито, као истакнута позиција према Византији, у тај мах била веома важна за папску курију.
Тако је папа Александар II 1067. године основао у Бару независну архиепископију, којој је подложио све цркве у српској држави. Независна барска архиепископија била је важан предуслов за потпуну државну независност.
Михаило је после десетак година постигао још већи дипломатски успех. Велики папа Гргур VII прегао је био да веже за себе све хришћанске владаоце, особито тиме што ће им он из своје руке и од своје воље дати признање њихове власти. Због тога је он многима, особито мањим владаоцима, дао краљевску круну, да тиме обележи како су они власт и признање државне независности добили од представника католичке цркве. Тако је папа Гргур, у правцу тих својих идеја, послао краљевску круну и Михаилу и дао га крунисати за краља.
Добитак краљевске круне од најмеродавнијег фактора у оно доба у Европи и проглас краљевине били су догађају од првостепеног значаја и великих последица. Са независном црквом и са краљевском титулом, Србија је први пут стала у ред слободних и независних европских држава. За необичну политичку вешти ну Михаилову говори и сам факт да је он ове велике повластице и концесије добио од папске курије, византиске супарнице, а да при свем том није покварио добре односе са Византијом. За те велике тековине, за црквену и државну независност и за краљевину, имао је српски народ у првом реду да захвали увиђавно сти, политичком такту и државничкој мудрости Михаиловој.
И после дуго времена, кад је средиште народног и државног живота било пренесено у другу српску област, у крајеве државе Властимирове и Чаславове, још се увек памтило и помињало да је у Зети било "велико краљевсто испрва".