Сви српски владари (С. Станојевић)

Сви српски владари Писац: Станоје Станојевић

Избор из књиге „Наши владари“ Станоје Станојевића, Београд 1989. године. Штампано издање је фототипски урађено према оригиналу из 1927. године, а овде су дати само српски владари.

ВЛАСТИМИР.

850.–862.

Међу српским племенима, која су се у првој половини VII века населила на Балканском Полуострву, најбоље је било развијено, и физички и морално и интелектуално оно племе које је населило крајеве око горњега тока Таре, Пиве, Лима и Дрине. То је племе носило специфично српски назив, који је током времена онда прешао на сва српска племена. У том српском племену било је највише снаге и живота, у том се племену прво родила мисао о слободи и о независном државном животу.

Српска су племена, још од свога доласка на Балканско Полуострво, имала неку врсту своје племенске аутономије, и њима су, под византиском врховном влашћу, управљали њихови племенски главари. Народ је сам бирао своје племенске главаре, али се та власт код појединих племена често дуго времена задржавала у једној породици, и прелазила је са оца на сина.

Тако је и главним српским племеном, још од његовог доласка у нову отаџбину, владала једна породица, уживајући аутономна права под византиском врховном влашћу. Пред средину IX века био је његов старешина вешти и енергични Властимир, син Просигојев. Он је постао творац и оснивач прве српске државе.

Византија је у то доба била у веома тешком положају. Борба око икона и ратови са Бугарском и Сараценима ослабили су и растројили државу сасвим, и изнутра и споља. Међутим, народи у самој држави, чак и они, који су, као Срби, имали нека аутономна права, тешко су подносили притисак државне власти, насиље и самовољу државних чиновника. Стога је Властимир лако нашао одзива у целом свом племену, кад га је позвао на оружје, да протера византиске чиновнике, да се ослободи византиске власти и да оснује своју независну државу. Тако је средином IX века у горњем току Лима, Таре, Пиве и Дрине, устанком против Византије, основана прва српска држава.

Властимир је, одмах после успелог устанка, радио на томе да своју власт утврди и прошири. Он је удао своју ћер за сина травунског жупана, и тако је дипломатским путем добио и Травунију под своју власт.

Могло се очекивати да ће оснивање српске државе, постале устанком против Византије, изазвати реакцију пре свега са њене стране. Али, Византија је била у тај мах сувише слаба да предузме ма што против нове српске државе. Међутим, реакција против ње дошла је са друге стране.

Бугари су, откад су, крајем VII века, дошли на Балканско Полуострво и основали ту своју државу, стално ширили своју власт и тежили да постану прва сила и да буду од пресудног државног и политичког утицаја на Балкану. Ту њихову намеру могло је омести оснивање. слободне српске државе.

Стога су Бугари одмах напали на Властимира. Борба је била дуга и крвава. Три године нападали су Бугари на младу српску државу, али су српски горштаци онда први пут бранили своју нову тековину, и бранили су је храбро и издржљиво. Сви бугарски покушаји били су одбијени, а српска држава и српска слобода биле су спасене.

Властимирова је заслуга не само што је подигао прву српску државу, што је проширио њене границе и организовао је, него што је ту државу и очувао, и то у тешкој борби против једног снажног непријатеља.

МУТИМИР.

862.–891.

Најстарији син првог српског владаоца Властимира, Мутимир, наследио је његов престо и државу заједно са два своја брата, Стројимиром и Гојником, и делио је у почетку са њима власт.

Али, Мутимир и његова браћа са престолом су наследили и рат са Бугарима, који нису могли заборавити свој пораз и борбу са Србима. Нови бугарски владар, Борис, хтео је осветити пораз свога оца, и пошао је, ускоро после Властимирове смрти, са великом војском на Србију. Војску је водио Борисов син, Владимир.

Победник у првом рату са Бугарском, Властимир, био је истина мртав, али су били живи они који су са њим заједно војевали и побеђивали, његови војници и његове војводе. Они су и при другом бугарском нападу, под заповедништвом Мутимира и његове браће, победили и нанели Бугарима још много већи пораз него у првом рату.

Бугарска војска била је и овога пута разбијена и сатрвена, сам вођ, Борисов син Владимир, био је заробљен и са њиме цео његов штаб. После склопљеног мира заробљени Бугари молили су Србе да их испрате до границе. Ту на граници, код Раса, Срби и Бугари измењали су, у знак мира и пријатељства, међусобно поклоне. Мутимир је том приликом поклонио Борису два роба, два сокола, 2 пса и 90 кожа.

Ускоро после тога настале су несугласице и борбе међу Мутимиром и његовом браћом. У тој борби Мутимир се невероватно ослонио на Бугарску, и тражио је отуда потпору и помоћ против своје браће. Свакако благодарећи тој помоћи, Мутимир је и победио своју браћу, заробио их и предао Бугарима. Код себе је задржао само Гојниковог сина Петра, али он ускоро побегне у Хрватску.

После тога Мутимир је, како изгледа, мирно владао све до своје смрти. Имао је три сина: Прибислава, Брана и Стевана.

Мутимир је утврдио независност српске државе, особито сретним и успешним ратом против Бугарске. После тога он је утврдио и државно јединство. Уверен да је држава снажнија кад њоме управља један владар него при колективној влади, Мутимир је повео са својом браћом борбу за јединство власти, и успео је у томе. Његови лични интереси поклапали су се у томе са државним интересима. Консеквентан у провођењу тог принципа, он је после своје смрти (око 891. године) оставио престо и власт само свом најстаријем сину, а не свој браћи, као што је то био учинио његов отац.

Мутимир је први српски владар, који је у државном интересу провео начело државног јединства и примогенитуре, и у том је његова главна заслуга.

ПЕТАР.

891.–917.

После смрти Мутимирове наследио је српски престо његов најстарији син Прибислав (око 891. године). Али, Петар, син Гојников, који је, после пораза свога оца и свога стрица, побегао био у Хрватску, дође из Хрватске, потисне Прибислава и завлада у Србији, а Прибислав и његова браћа побегну у Хрватску.

Петар није могао да задуго у миру влада. Против њега су предузимали акцију разни претенденти, и из Хрватске и из Бугарске. Три године после његова доласка на владу дигне се на њега средњи син Мутимиров, Бран, али га Петар победи, ухвати и ослепи. После тога удари на њега из Бугарске Клонимир, син Стројимиров, унук Властимиров. Али, Петар и њега победи, а сам Клонимир погине у борби.

После тога владао је Петар на миру, и од претендената и од спољњих и од унутрашњих непријатеља, пуних двадесет година. Он је за то време вешто лавирао између Бугарске, која је у то доба била под царем Симеоном најснажнија држава на Балканском Полуострву, и Византије, која се необично вешто и жилаво борила да одржи своју власт и свој углед.

У један мах (око 917. године) Петар је, изгледа, мислио како је ипак за његову државу корисније да се приближи Византији и да са њом ступи у интимније везе, мада је био у врло добрим односима са Симеоном, који га је био чак и окумио. Али, састанак његов са византиским командантом Драча, о коме је јавио у Бугарску захумски кнез Михајло Вишевић, изазвао је код Симеона сумњу у исправност Петровог политичког држања и у његове намере, те се он реши да уклони себи с пута непоузданог суседа и кума.

Стога Симеон пошаље у Србију против Петра војску, и са њом претендента Павла, сина Брановог, кога је Петар био ослепио. Бугарске војводе позову Петра на састанак, утврдив заклетвом да му неће ништа учинити. Петар је лаковерно поверовао бугарским војводама и дошао у бугарски логор, али га ту Бугари ухвате, окују и одведу у Бугарску, где је у тамници и умро.

Петар је био, како се по свему види, вешт и окретан политичар, добар војник и популаран владар. Он је савладао све претенденте, који су му у почетку његове владе спорили право на престо, и био је са те стране после све до своје смрти миран. Његово вешто лавирање за дуго времена између Византије и Бугарске, — политика, коју у оно доба није било лако спровести, — показује политички таленат и умешност, а његови војни успеси доказ су његових војних способности. И са признањем треба истаћи факт да је он у оно бурно доба успео да својој земљи осигура мир за двадесет година.

ЗАХАРИЈА.

923.–924.

Петар Гојниковић изгубио је престо због тога што је, како изгледа, хтео да напусти Бугарску и да се приближи Византији. Његово место заузео је, помоћу бугарске војске, Симеонов штићеник, Павле Брановић.

У Цариграду су били забринути што је на тај начин, баш у тај мах кад су мислили да ће Србију одвојити од Бугарске и добити је за себе, изведена промена на престолу против византиских интереса. Стога су византиски државници покушали да изазову нов преврат у Србији, те да Византија поново заузме изгубљену позицију. Из Цариграда је онда послан Захарија, син Прибиславов, кога је протерао Петар Гојниковић, па се, вероватно заједно са својим оцем, из Хрватске склонио био у Цариград, да одатле, помоћу Византије, покуша остварити своје претенсије на српски престо.

Захарија дође у Србију и почне борбу са Павлом Брановићем, али буде побеђен, ухваћен и послан у Бугарску. Покушај Византије, да поврати свој утицај у Србији, пропао је, дакле, овога пута, а бугарски се утицај, победом бугарског штићеника Павла Брановића, још боље утврдио. Али, Византија није због тога напустила своје планове и претенсије у Србији, нити је изгубила наду да ће их остварити. Што није могла постићи војском, она је покушала да постигне дипломатским путем, и у томе је успела.

Павле Брановић је, истина, дошао на престо вољом и помоћу бугарскога цара, помоћу Бугара он је победио свога противника, одржао се и утврдио на престолу, али је и он свакако тешко осећао притисак бугарског утицаја и бугарске власти. И он сам и сви они који су имали утицаја на државне послове били су уверени да ће Срби врховну власт Византије, удаљенију и слабију, осећати знатно мање но власт Бугара, који су без сумње у вршењу свога утицаја у Србији били све енергичнији и све безобзирнији.

Византиској дипломацији, три године после неуспелог покушаја за повратак свога утицаја у Србији преко Захарије, пошло је за руком да Павла Брановића задобије за себе, те и овај бугарски штићеник напусти бугарску политику и приђе Византији.

Кад је вест о промени у политичком држању српског владара стигла у Бугарску, Симеону је пошло за руком да убеди Захарију, који је код њега чамио у тамници, да је бугарска снага већа од византиске, да ће Павле, сада византиски штићеник, проћи исто онако као што је прошао био и он сам, када је, помоћу Византије и за њен рачун, покушао да завлада у Србији, да тамо потисне бугарски и васпостави византиски утицај.

Захарија је прихватио те разлоге, који су морали изгледати тачни, и пошао је са бугарском војском у Србију, да обори тамо представнике византиског утицаја, за који се и сам некада борио.

Претпоставка Симеонова била је тачна: Бугари су још увек били у Србији јачи од Византије. Бугарски штићеник Захарија победио је помоћу бугарске војске Павла и завладао је у Србији.

Али, Захарија, како изгледа, само је привидно прихватио Симеонове разлоге и пристао уз Бугарску. Он је лично био више обавезан Византији но Бугарској, и, што је главно, био је убеђен да је за Србе и боље и корисније и мање опасно да држе са Византијом но са Бугарском. Тако ја Захарија, чим је, помоћу бугарске војске, завладао у Србији, одустао од Бугарске и пришао Византији, која је у тај мах била у рату са Симеоном.

Симеон пошаље онда одмах против Захарије велику војску, али је Захарија овога пута био сретан да разбије бугарску војску, и да главе и оружје њезина два војсковођа пошаље, као ратне трофеје, у Цариград. Међутим, Симеон опреми другу нову војску против Захарије, а са њом пошаље другога претендента на српски престо, Часлава, сина Клонимирова, уверен да ће помоћу претендента у Србији лакше успети.

Захарија се, кад је сазнао да нова велика војска полази против њега, поплаши, остави Србију без боја и побегне у Хрватску, а Бугари позову, под заклетвом, српске жупане, да дођу и да приме Часлава за владара. Кад им српски жупани, верујући заклетви, дођу, они их вероломно и на превару похватају и одведу у Бугарску, а Србију ужасно опустоше, опљачкају и раселе. Народ се разбегне на све стране, особито у Хрватску.

Захарија није симпатичан, јер се двапут, и то са разних противничких страна, појављивао као оруђе, за борбу против своје отаџбине. Али, он се консеквентно држао у политици свога уверења, да је за Србију боље да буде са Византијом, него да се пода бугарском утицају, уверен да јој је Бугарска много опаснија. Због тога свога уверења он се претварао, кад га је Симеон послао као бугарског експонента у Србију, — јер је сматрао да због власти и због принципа, који је хтео да спроведе, може лагати и претварати се, — том уверењу он је, најзад, жртвовао и свој престо.

ЧАСЛАВ.

931.–960.

Рођен у Бугарској и од матере Бугарке, Часлав је провео своје детињство и младост као изгнаник и васпитан је у Бугарској. Вероватно је био још веома млад кад му је отац Клонимир покушао да протера Петра Гојниковића и да завлада у Србији (896. године). Клонимир је том приликом и погинуо, а Часлав је остао млад без оца. Да ли му је била жива мати и да ли га је она васпитала, није познато, али је извесно да су успомене и уверења о његовом српском пореклу и праву на српски престо били јачи од васпитања у бугарској средини, у којој је одрастао.

Као зрео човек — могло му је бити око 40 година — он је присуствовао страшном призору уништења Србије. Кад је бугарски цар Симеон 924. године по други пут послао против Захарије, који је био одустао од Бугарске и пришао Византији, војску, да га покори или протера, упутио је он са том војском у Србију и Часлава, као претендента, да тобож њега постави место Захарије на српски престо.

Али, када су Бугари, при другом нападу на Захарију, повели собом Часлава, они нису имали намеру да њега заиста поставе на престо, — изгледа да су, после искуства што су га у последње време стекли, изгубили били сваку веру у српске претенденте и у њихову искрену оданост, –— него су се њиме само послужили као мамцем и варком, да лакше покоре Србију. Кад је Захарија видео да се неће моћи са успехом одупрети Бугарима, па оставио земљу и престо и побегао, Бугари су позвали српске жупане, да дођу и да приме Часлава за владаоца. Бојећи се са разлогом преваре, српски су жупани тражили од Бугара заклетву да им неће ништа учинити. Бугари су им наравно дали тражену заклетву, и жупани су дошли у бугарски логор. Међутим, кад су стигли код првог села, Бугари их похватају, окују и пошаљу у Бугарску. Том страшном чину и вероломству присуствовао је и Часлав.

Али, тек после тога настале су праве страхоте. Бугарска је војска ударила на обезглављену Србију, похватала све што је могла и одвела у Бугарску. Силан су свет Бугари том приликом побили, а што је остало живо и што је могло измаћи бугарском мачу и коњу, разбегло се на све стране, особито у Хрватску. Србија је била сва опустошена и опљачкана, и у њој је завладала гробна тишина.

Српске избеглице биле су у Хрватској без сумње добро примљене, те бугарска војска, преко погажене Србије, нападне на Хрватску; али, Хрвати је сатру. То су били страшни часови, чија се успомена морала дубоко урезати у Чаславову душу. Ну, и сам је онда био роб, и није могао ништа учинити.

Тек после дугих седам година настале су повољне прилике, које су дале могућности да се поробљена и опустошена Србија ослободи и поново подигне. Силни цар Симеон био је умро (927. године), и бугарска је моћ почела опадати и малаксавати. Кад је већ било јасно да Бугарска нема више ону снагу коју је имала за Симеоновог живота, Часлав побегне из Бугарске и дође у Србију.

Стање у каквом је он затекао своју отаџбину — било је страшно. Земља је била опустошена и готово без становника. За седам година бугарске власти нестало је било и оно мало живота што је још било остало после бегства Захаријева. За то време извођено је систематско пустошење и истребљење у земљи. Уништено је било све, и Часлав је, тако се причало, кад је дошао у Србију, једва нашао педесет људи, и то без жена и деце, који су живели од лова.

Са том малом дружином почео је Часлав посао државног и националног обнављања. Задатак је био необично тежак, пун несавладивих препона. Али, Часлав је показао у томе раду необичан организаторски таленат. За сразмерно кратко време он је организовао и уредио државу.

Одмах чим је почео радити, он се обратио Византији са молбом за помоћ и заштиту. У Византији су ту његову молбу, наравно, веома радо прихватили. И ако је Србија у тај мах била готово мртва, у Византији су знали за војничке и државничке способности српског народа и да се он може брзо опоравити, увиђали су значај Србије, па су пристали да га помогну, да у њему добију савезника у борби против Бугарске, за коју још није било сигурно да се неће опет опоравити и оснажена постати опасна по Византију.

Кад је Часлав почео да организује у земљи власт, поврвеле су у Србију избеглице са свих страна, из Хрватске, Бугарске, Византије и из других земаља. Убрзо је Србија добила опет своје становништво, и у њој је почео жив и интенсиван рад на обнављању. Династе појединих области ишчезле су биле или су се покориле, и Часлав је, без борбе и без противљења, завладао скоро свима српским земљама. Под Чаславом су сузбијене сепаратистичке покрајинске и династичке тежње, и Србија је постала велика држава, о којој се и на страни знало и са респектом говорило. У спољњој политици Часлав је наставио Захаријеву политику наслањања на Византију, и консеквентно се ње држао до краја своје владе.

При крају своје владе Часлав је био изложен нападима Мађара, који су са севера често продирали у Босну, Мачву и моравску долину и пљачкали тамо. По традицији је он и погинуо у Срему, у борби са њима (око 960. године).

Особа Чаславова и његова творевина силно су утицале на народну машту и завладале су народном традицијом, тако да су још две стотине година после његове смрти приче о њему, његовом раду и његовој држави занимале народ и чиниле главну садржину традиције. Тек доцнији догађаји, особито дела и рад Немањин, истиснули су из народне традиције или стопили са њима приче о добу и о раду Чаславовом.

ВОЈИСЛАВ.

1040.–1050.

Чаславова држава није дуго преживела свога творца. Ускоро после његове смрти (око 960. године) његова држава, услед подвојености и посебних тежњи појединих области ослабила је и распала се, и Византинци су лако опет покорили цео српски народ.

Али, Византинци су и после тога оставили појединим српским областима њихову стару покрајинску аутономију, под управом домаћих старешина. Ту су аутономију у главном респектовали и македонски цар Самуило и његови наследници за време њихове власти у српским земљама.

Од почетка XI века почела се међу српским областима особито истицати Зета. Ту се, после пропасти Чаславове државе, склонио био велики број утицајних и виђених људи, и ту се почело стварати ново средиште националног и државног српског живота. Аутономни живот у Зети дао је прилике и могућности за спремање и развијање, и Зећани су употребили прву прилику, кад су мислили да Византија неће имати снаге да спречи остварење њихових тежњи, да се дигну на оружје за своју слободу (пред 1036. годину). На чело устанка ставио се зетски обласни кнез, окретни, подузетни и лукави Војислав.

Али, Византија је у тај мах била јача но што су устаници мислили. Устанак је брзо савладан, и Војислав је одведен као талац у Цариград.

Све што је Војислав у Цариграду чуо и видео морало га је уверити да је неуспех устанка против византиске власти био само привремен и да Византија неће моћи дефинитивно спречити остварење тежње српског народа за слободом.

Војислав је, међутим, успео да побегне из Цариграда и да се врати у Зету. Чим се вратио, он је поново дигао у својој области устанак (1040. године), свакако у вези са великим устанком у Поморављу и Повардарју, који је у исто доба букнуо. Византиску војску, која је била послана против њега, Војислав је разбио и почео је око своје нове државе окупљати остале српске области.

После савладаног устанка у Поморављу и Повардарју пође нова византиска војска на Војислава. Војислав замами вештим маневром византиску војску у зетске кланце, доведе је ту у теснац и сатре је сасвим (у јесен 1042. године). У Дукљаниновом Летопису сачуван је подробан опис те битке, како се о њој после два века у Зети причало. Из тога се описа види Војиславова окретност, његов тактички смисао, храброст и лукавство.

Друга победа над византиском војском утврдила је слободу нове српске државе, и Војислав је после тога спојио са својом државом и оне српске области које дотле још нису биле признале његову власт.

Одличан организатор и војник, Војислав је својом храброшћу, окретношћу и лукавством створио у Зети нову српску државу, у којој су настављени национални живот и традиције прве српске државе.

МИХАИЛО.

1050.–1080.

После Војиславове смрти завладао је његовом државом његов син Михаило. Михаило је, канда, био више политичар и државник но војник. Сав његов рад је на политичком пољу, и ту је он имао велике и трајне успехе.

Михаило је, противно своме оцу, био стално, за све време своје владе, у добрим односима са Византијом. Он је у почетку своје владе признао византиску врховну власт и добио је од византиског цара титулу протоспатара.

Првих година своје владе Михаило је, изгледа, имао да савлада мање локалне покрете и отпор неких својих рођака, али је после тога српска држава имала пуних двадесет година мир, — редак случај у средњем веку уопште!

За време тога дугог мира, Михаило је уређивао и организовао државу, и то је радио са много успеха. Први видан и велики успех у спољној и унутрашњој политици било је оснивање независне црквене организације у његовој држави.

Да би био потпун господар у својој држави, Михаило је знао да мора имати слободну и независну цркву. Независна црквена организација могла се у то доба добити или из Цариграда или из Рима. Та два хришћанска главна средишта била су у тај мах у сукобу, и тај је сукоб изазвао дефинитивно раздвајање источне и западне цркве. Кад се, ускоро, после тога, Михаило, — у чијој је држави, особито у Приморју, било у већини становништво које је било пристало уз западну цркву, — решио да у својој држави огранизује независну цркву, — јер се без независне цркве није могла замислити државна независност, — он се обратио у Рим, са молбом да му се да независна архиепископија, уверен да ће тамо лакше добити што жели но у Цариграду.

У Риму су се радо одазвали Михаиловој молби, јер је Србија, и као држава уопште, и, особито, као истакнута позиција према Византији, у тај мах била веома важна за папску курију.

Тако је папа Александар II 1067. године основао у Бару независну архиепископију, којој је подложио све цркве у српској држави. Независна барска архиепископија била је важан предуслов за потпуну државну независност.

Михаило је после десетак година постигао још већи дипломатски успех. Велики папа Гргур VII прегао је био да веже за себе све хришћанске владаоце, особито тиме што ће им он из своје руке и од своје воље дати признање њихове власти. Због тога је он многима, особито мањим владаоцима, дао краљевску круну, да тиме обележи како су они власт и признање државне независности добили од представника католичке цркве. Тако је папа Гргур, у правцу тих својих идеја, послао краљевску круну и Михаилу и дао га крунисати за краља.

Добитак краљевске круне од најмеродавнијег фактора у оно доба у Европи и проглас краљевине били су догађаји од првостепеног значаја и великих последица. Са независном црквом и са краљевском титулом, Србија је први пут стала у ред слободних и независних европских држава.

За необичну политичку вештину Михаилову говори и сам факт да је он ове велике повластице и концесије добио од папске курије, византиске супарнице, а да при свем том није покварио добре односе са Византијом.

За те велике тековине, за црквену и државну независност и за краљевину, имао је српски народ у првом реду да захвали увиђавности, политичком такту и државничкој мудрости Михаиловој.

И после дуго времена, кад је средиште народног и државног живота било пренесено у другу српску област, у крајеве државе Властимирове и Чаславове, још се увек памтило и помињало да је у Зети било „велико краљевство испрва“.

БОДИН.

1081.–1101.

После смрти краља Михаила, наследио је српски престо његов син Бодин.

Бодин је у то доба већ био зрео човек и имао је бурну прошлост и велико искуство за собом, а био је више година и савладар своме оцу. Енергичан и амбициозан, Бодин је одрастао у доба када је српска држава, за пуне две деценије, уживала ретке благодати мира, али у васпитању његовом није ипак занемарено развијање његових ратничких особина и способности. И кад је 1073. године у Поморављу и Повардарју букнуо велики народни устанак против Византије, и кад су се устаници обратили краљу Михаилу са молбом да их помогне и да им пошаље једног од својих синова, да им буде вођ и владар, Михаило им је послао Бодина. Као саветника Бодину дао им је старог искусног војводу Петрила.

Бодин дође одмах у Призрен, где буде од устаника проглашен за цара. На Косову се Бодин и Петрило раздвоје: Бодин пође у Поморавље, а Петрило у Повардарје, да организују устанак и да се бију са Византинцима. Бодин је успешно продирао и допро је до Ниша, али Петрило буде код Костура разбијен, и почне нагло да се повлачи. Да му не би била одсечена одступница у Зету, пође онда и Бодин од Ниша натраг, али се на Косову сукоби са Византинцима, буде потучен и заробљен.

Као заробљеник, Бодин је одведен прво у Цариград, па онда у Антиохију. Али, кад у Антиохији настану немири, краљ Михаило потплати неке млетачке трговце, те они ослободе Бодина и доведу га кући. По повратку купи, Бодин је, како изгледа, постао савладар своме оцу.

Ускоро после тога нападну Византинци на Михаила и Бодина, те су они морали привремено признати византиску врховну власт. Кад су 1081. године Нормани из Италије напали на Византију и опсели Драч, пође против њих византиски цар Алексије Комнин, и позове Бодина у помоћ. Бодин му дође са српским одредом; али, за време битке код Драча (18. октобра), он остане са својом војском по страни, са намером да сачека исход битке. Кад су Византинци били потучени и почели да беже, Бодин се са својима повуче.

По себи се разуме да су због тога у Цариграду били огорчени на Бодина, а то је огорчење постало још веће кад је Бодин, после тога, особито кад је смрћу свога оца остао сам као владар, пристао сасвим уз Нормане, и, свакако ослањајући се на њих, освојио Босну и Рашку. Стога Византинци, кад су се ослободили Нормана, ударе на Бодина, потуку га и поново заробе. Он се истина убрзо и по други пут ослободио ропства, али је после тога његов углед почео да пада и његов утицај да слаби. Тежиште српског националног и државног живота преноси се онда у последњој десетини XI века у копаоничке планине, и један поданик Бодинов, жупан Вукан, игра тада најважнију улогу у борби српског народа против Византије. Бодин долази сасвим у присенак и у позадину. Томе су много допринеле и немиле распре у владалачкој породици и борбе његове са Дубровником, које су му донеле мало славе и мало успеха.

Тако је Бодин, који је почео своју каријеру са пуно полета и енергије, завршио свој живот и своју владу без снаге и без угледа.

НЕМАЊА.

1168.–1196.

После смрти краља Бодина (1101. године) његова је држава ослабила и почела да се растура. Личне распре и борбе у владалачкој породици и посебне тежње појединих династа и области разриле су државу сасвим, и она је ускоро после тога постала неспособна за већу борбу и озбиљна предузећа. Међу српским областима, које су у последње време дошле биле до већег угледа, истакла се била, својом снагом и борбом против Византије, особито Рашка, област која је чинила језгру државе Властимирове и Чаславове, која је прва од свих српских покрајина показала државотворне способности и највише моралне и физичке снаге.

После јуначке борбе против Византије, у последњој десетини XI века, Рашка је с правом сматрала да је она носилац и представник државног и националног живота српскога народа. Али, Зета и њена династија нису биле вољне да свој дотадањи положај и утицај напусте без отпора и без борбе.

Тако је у првој половини XII века настала између Рашке и Зете борба о превласт у српским земљама и у српском народу. Та борба вођена је доста огорчено и са промењивом срећом. Али, у току борбе било је све јасније да ће Рашка, својом моралном и физичком снагом, однети победу. Завојевања зетска у Рашкој била су све ређа и све слабија, завојевања рашка у Зети све чешћа и све већа. У тим борбама Рашка се почела ослањати на Угарску, а зетска се династија све више приближавала Византији. Босна је у главном држала са Рашком, али се за време рашко-зетске борбе о превласт издвојила у посебну државу.

У почетку друге половине XII века већ је било сасвим јасно да ће Рашка однети у борби са Зетом победу, и да ће се у Рашкој образовати ново средиште српског државног живота. У то доба Рашка је већ престала да се брине за борбу за Зетом, јер јој она већ више није могла бити опасна, и обратила је сву своју пажњу на другу страну, на борбу за ослобођење од византиске врховне власти. Али, ту жељу и тежњу тешко је било остварити у тај мах, јер је Византија била снажна, а на престолу у Цариграду седео је човек ретке енергије и великог талента, цар Манојло Комнин, који је поставио себи за задатак да обнови стару римску империју у целом њеном обиму. Због тога је он водио крваве ратове и на истоку и на западу, са силнијим но што је био у то доба српски народ у Рашкој.

Борба српског народа у Рашкој за ослобођење од Византије била је импозантна. Са необичном издржљивошћу, са ванредном упорношћу, са ретком умешношћу и гвозденом консеквенцијом вођена је у то доба у Рашкој борба за еманципацију од византиске власти. Цар Манојло је водио и слао војску против Рашке, побеђивао и смењивао често њене владаре, а Рашани су се, после сваког неуспеха, покоравали, да се после кратког времена опет дигну, и сваки владар кога је Манојло поставио да буде представник и заступник његове политике у Рашкој — употребљавао је прву повољну прилику да се дигне против свога господара и да почне борбу за слободу свога народа.

Ту традицију прихватио је и наставио особито вешто Немања, потомак старе рашке жупанске породице, човек ретког политичког талента и темперамента и ретких организаторских способности.

Само је Немања променио дотадању тактику и почео је радити друкче но што су радили они које је он хтео да замени. Немања је, пре него што је постављен био за владара, радио систематски на томе да задобије наклоност и поверење цара Манојла. Стога је он помагао Манојлу у чему је год могао док га није задобио за себе и уверио га да му је искрено привржен и одан. Немања је врло добро знао да му је за задобијање власти потребна наклоност Манојлова, али да му је за одржање власти потребна наклоност и љубав његовог народа. Стога је Немања, напоредо са радом да задобије наклоност цара Манојла, уложио сав свој труд и у то да задобије у народу што већу популарност. Кад су због тога рада Немањина браћа устала на њега и заробила га, цар Манојло га је ослободио, и то не само због тога што му је Немања био одан, него свакако и због тога што је сматрао да су снажење и популарисање Немањино и у његовом интересу.

Манојло је свакако то своје уверење још боље утврдио, кад је, ускоро после тога, и Немањин најстарији брат, кога је Манојло 1168. године био поставио за владара, одустао од њега. Манојло га је, наравно, одмах збацио и поставио на његово место Немању, уверен да је напослетку српско питање дефинитивно решио, и да је на крају нашао човека у кога се може поуздати, и који ће му бити искрено одан и веран. Али, Манојло се и овога пута преварио.

И Немања је, и по својим личним наклоностима и жељама, и под утицајем средине са којом је радио, пошао путем својих претходника. И њему је главни циљ, који му је стално лебдио пред очима и којем је он све жртвовао, било ослобођење од Византије. И он је, исто као и његови претходници, друго мислио, а друго Манојлу говорио. Само је Немања био од њих много окретнији, даровитији и — сретнији.

У први мах је и Немања био покушао да и тактички пође путем својих претходника. Ускоро пошто га је Манојло поставио за владара, Немања је одустао од њега. Византиску војску, која је са најстаријим његовим братом била послана против њега, Немања је потукао до ноге код Пантина, и том се победом утврдио на престолу. После тога он се измирио са својом браном, а и са Манојлом је опет ступио у добре односе и признао је његову врховну власт (1169. године).

Али, Немања је још увек био уверен да може брзо извести потпуну еманципацију од Византије, и кад га је, ускоро после тога, млетачка република позвала да у друштву са њом зарати на Византију, Немања је радо прихватио ту понуду, уверен, да ће у друштву и помоћу силне републике моћи остварити своје жеље (1173. године). Међутим, Немања је и у овој прилици погрешио. Византија је била јача но што је он мислио, а млетачка је република била мање вољна да се залаже за њега и за српске интересе но што се он надао. Тако је Немања и овога пута претрпео пораз, и политички и војни и морални. Гологлав и са конопцем око врата, он је морао изићи пред Манојла и молити га за опроштај. Манојло му је опростио, али га је повео собом у Цариград, да му тамо увелича триумфални улазак, али је он освестио Немању, и он је од тога времена напустио несигурну и авантуристичку политику, и остао је Манојлу веран до његове смрти, чак и у моментима када га је тежак положај Византије могао мамити да покуша остварење своје старе жеље.

После тога Немања је сву своју пажњу обратио унутрашњем уређењу своје државе. Он је у то доба уништио богомилску јерес, која је, због својих комунистичких принципа, била опасна по државу, и извршио је успешно консолидовање и уређење државе.

После смрти цара Манојла (1180. године) Немања је, у савезу са Угарском, заратио на Византију, и освојио је простране земље у Поморављу и Повардарју (1183. године). Кад су 1185. године Бугари устали на оружје, да се ослободе византиске власти, Немања је склопио са њима савез, и успешно наставио своја освајања. Неколико година после тога (1189.) немачки цар Фридрик Барбароса пошао је на исток, да ослободи Христов гроб од неверника. Немања га је свечано дочекао у Нишу и покушавао је да са њим уговори савез и да добије његово признање на земље које је био освојио.

Али, кад је Барбароса ускоро умро, и Византија се ослободила опасности са те стране, цар Исак Анђел пође на Немању са великом војском и у битци на Морави потуче га до ноге (1190. године). Пораз је био велики и страшан, Немања је морао вратити Византији све земље, освојене у последњим ратовима, али слобода и независност језгра српских земаља није више долазила у питање. У копаоничким планинама сачувана је независност, и одатле је ускоро опет предузета офансива за слободу у свима правцима.

Немања је поразом на Морави био још једном разочаран. Византија је још увек била јача но што је он мислио. Стога је он после тога сасвим напустио планове о поновним освајањима. А и старост је била на прагу. Најмилији син његов, Сава, био је отишао у Свету Гору, и позивао га је да остави престо, и да последње дане свога живота посвети Богу и молитви.

Када је, ускоро после тога, у Византији постао царем Алексије III, таст Немањиног средњег сина Стевана, жеља византиског двора да на српски престо дође царева кћи, подударила се са жељом Немањином да се повуче од државних послова и да се покалуђери. Немања је онда сазвао државни сабор, дао је оставку на престо у корист свога сина Стевана, и закалуђерио се (25. марта 1196. године). Он је после тога остао неко време у Србији, па је онда отишао у Свету Гору, своме сину Сави, и подигао је тамо манастир Хиландар, који је постао расадник српске писмености и просвећености. У Хиландару је Немања и умро (13. фебруара 1200. године).

Синови Немањини, особито Сава, трудили су се да подигну и утврде у народу култ његове личности, као родоначалника династије и као оснивача државе. Благодарећи томе раду и великим делима што их је Немања извршио, то је и постигнуто, и у свести народној било је стално живо уверење да од Немање почиње српски државни живот. То уверење живи у многом погледу још и данас.

По значају и по резултатима свога рада, Немања је без сумње једна од најзнатнијих појава у нашој историји. Немања је имао особине потребне људима који стварају државе. Био је даровит, са много политичког темперамента, не сувише осетљив и без скрупула, енергичан и амбициозан, одличан организатор, војник, политичар и државник. Таквоме, Немањи су таленат и судбина дали могућности да изврши дела чији су резултати били трајни, и чије су се последице осећале стотинама година.

СТЕВАН ПРВОВЕНЧАНИ.

1196.–1223.

Стеван Првовенчани је, као ни један други наш владар, различито цењен у нашој историјографији. Док су га неки историци веома хвалили и уздизали његове врлине и заслуге, други су га представљали као човека без талента и незнатних способности. Особито се истицало да су успеси које је Србија постигла за његове владе, у ствари заслуга Св. Саве, који је за дуги низ година водио, како изгледа, и спољну и унутрашњу државну политику.

Према веома малом броју података о личности и особинама Стевана Првовенчанога, тешко је дати поуздану карактеристику његове особе и његовог рада. Свакако, треба имати на уму да није увек Сава био уз њега, и да се у појединим његовим поступцима, за које је извесно да их је он сам извршио, могу констатовати и умешност и енергија.

Стеван Првовенчани прошао је добру школу. Још као младин доживео је и видео велике успехе свога оца. Њега је, међутим, на површину избацила једна велика државна несрећа. Пораз на Морави (1190. године) приморао је Немању да уступи велики део својих земаља Византији. Византиски двор је хтео да веже за себе Србију и сродничким везама. Пошто је најстарији син Немањин, Вукан, у то доба већ био жењен, дана је кћи царевог брата, Алексија, средњем Немањином сину, Стевану. Кад је, после пет година, Алексије збацио брата и постао византиски цар, желео је и тражио је он да његова кћи постане српска владарка. Стога је Немања при абдикацији оставио престо не најстаријем него млађем сину Стевану.

У почетку своје владе Стеван је имао да издржи неколико тешких криза. На њега се дигао његов старији брат Вукан, и успео је, помоћу папске курије и Угарске, да му узме власт и да га готово сасвим сузбије из земље. Али, Стеван није изгубио главу. Он је веома вешто и окретно повео такође преговоре са куријом, ослонио се на Бугаре, убрзо сузбио Вукана и утврдио се на престолу. Ипак, он се није осећао сигурним, и видео је да му треба јачи ослонац и ауторитет који ће га подржати. Стога је позвао Саву из Свете Горе у Србију. Сава је дошао и донео је у Србију Немањине моћи (1208. године). Тиме је Стевану био утврђен престо и његов легитимитет.

Од тога доба па за десет година српску је политику водио Сава. Он је ишао и преговарао са непријатељима, он је отклањао опасност са свих страна, и од Угарске и од Бугарске и од Латина, он је уништио Стреза.

Али, многи и велики успеси Савини нису ослободили Стевана брига. Србија је још увек била у тешком положају, опкољена са свих страна непријатељима. Стога је Стеван морао тражити негде ослонца. Он га је потражио у два силна и моћна фактора у то доба на западу, у млетачкој републици и у папској курији. Кад је узео за жену Ану, унуку великог дужда Дандола, Стеван је сасвим пришао западу. Сава, међутим, није одобравао ту политику, и отишао је љут из Србије, а Стевана је онда папски легат венчао за краља (1217. године).

Проглас краљевине имао је веома велики значај. Њиме је проглашена и призната независност српске државе, и она је тиме стала у ред осталих европских држава.

Када је добио од запада што је хтео, Стеван је опет окренуо своје погледе на исток. Он се помирио са Савом, а Сава је, у договору са њим, отишао у Никеју, где је од византиског цара и патријарха добио признање независности српске цркве. То је био други велики успех Стеванове политике, мада је у овоме он имао мање учешћа него у прогласу краљевства. Организација српске цркве, коју је одлично извео Св. Сава, створила је онда сигурну и једну од најважнијих основа за напредак и за снагу Немањићске државе.

Стеван Првовенчани је после тога живео још неколико година у миру, али је у последње време много побољевао. Однос између њега и Саве био је у последњем одсеку његовог живота искрен и срдачан.

РАДОСЛАВ.

1223.–1233.

Радослав је дошао на престо по праву прворођења, после смрти свога оца, Стевана Првовенчаног. Он је био проглашен за престолонаследника већ раније, а изгледа да је био и крунисан заједно са својим оцем.

Жењен ћерком епирског цара Тодора Анђела, најмоћнијег тада владара на Балкану, Радослав је, ослањајући се на искуство свога стрица Саве, који је био уз њега, имао услове за дугу и срећну владу. Али, како по свему изгледа, Радослав је био слаб и попустљив, без воље и без иницијативе. Није вероватно без разлога што га је традиција представила као човека „женопокорива“ и „повређеног умом“. По тој традицији њега је жена и упропастила, и он је због ње изгубио престо, а у мало није због ње изгубио и главу. Наравно да је веома тешко одредити колико је у овој традицији уопште, а још теже колико у детаљима истине.

Сигурно је да Радослав није био јак, ни као човек ни као владар, и да је у земљи стога владало незадовољство, које није могао уклонити ни велики ауторитет Св. Саве.

Када су Радославова таста победили Бугари (1230. године), те је изгубио престо, није се ни Радослав више могао одржати. Мада је Сава бранио личност и легитимитет Радославов, он је збачен са престола и побегао је у Дубровник. Ту је издао Дубровчанима повељу са обећањем великих повластица, ако се врати на престо. И та повеља показује његову слабу свест и слабу вољу.

Из Дубровника је Радослав отишао у Драч, где га је, по традицији, жена оставила и одбегла за команданта места.

После тога Радослав се вратио у Србију и покалуђерио се. У политичком животу није више играо никакву улогу.

ВЛАДИСЛАВ.

1233.–1242.

Владислав је успео да протера са престола свога брата Радослава, и против воље Св. Саве, не само због тога што је у земљи владало незадовољство, него вероватно још више стога што је победилац епирског цара Тодора Анђела, бугарски цар Асен II, био његов таст, и што је он после победе над Тодором, постао најмоћнији владалац на Балкану. Помоћи са те стране имао је Владислав несумњиво много да захвали што је успео у својој акцији против Радослава.

Сава је био против Владислава, мада је и он увиђао да ће ослонац у Бугарској у тај мах Србији много вредети. Да утврди добре односе између Србије и Бугарске, Сава је чак, по договору и молби Асена, отишао на исток, да код васељенских патријараха изради признање бугарске патријаршије. Пошто је успешно свршио своју мисију, Сава је дошао у Трново, да извести цара Асена о своме раду, и ту је изненада умро (14. јануара 1235. године).

Смрт Савина била је тежак удар за Владислава. Он је у њему изгубио искусног саветника и силан ауторитет, који га је држао. Особито је, изгледа, за Владислава било незгодно, што се у Србији знало и говорило да је Сава био незадовољан Владиславовим радом, и да се Владислав према Сави није понашао са поштовањем, које је био дужан да указује његовим годинама и његовим заслугама. Стога је Владислав предузео одмах кораке да пренесе Савино тело у Србију, уверен да ће та драгоцена реликвија повратити његову популарност и учврстити његов престо. Асен је био склон да преда Саву, да би утврдио престо своме зету, али су се трновски грађани томе противили, јер су хтели да код њих остане Савино тело, које ће их штитити и бранити.

Питање о Савином преносу било је тако тешко и деликатно, да је сам Владислав због тога морао доћи у Трново. Па и онда је, по савету Асеновом, Владислав морао формално украсти Савино тело, и кришом хитно побећи са њим из Трнова, јер је било оправдане бојазни да ће се трновски грађани силом одупрети одношењу Савиног тела, које им је, по њиховом уверењу, само провиђење било поклонило.

Али, тело Савино није помогло Владиславу. Кад је после неколико година његов таст, цар Асен, умро (1241. године) изгубио је Владислав потпору и ослонац, који су га дотле држали, а у земљи је било незадовољство због сувише великог бугарског утицаја у држави. Ускоро затим нападну Татари преко Угарске и Далмације на Србију, и у земљи настане због тога пометња, те Владиславов најмлађи брат, Урош, употреби ту прилику, скупи око себе незадовољнике, збаци Владислава са престола и заузме власт.

Ускоро после тога Владислав се помирио са Урошем и добио је на управу неке земље у Приморју. Он је и после тога играо знатну улогу у државном животу и имао је утицаја на државне послове.

Колико се по оно мало сачуваних података о његовој личности може судити, Владислав је био веома енергичан, подузетан и прек човек.

УРОШ I.

1242.–1276.

Краљ Урош је један од најзнатнијих наших владалаца. Син Ане, унуке великог млетачког дужда Дандола, Урош је од своје матере и свога деда Немање наследио много особина, које су га издизале изнад његова два старија брата. Мада је био веома млад када је отео престо своме брату Владиславу (било му је тек 25 година), мада није имао у тазбини ослонца као његова брана, кад су ступила на престо, Урош је одмах енергично узео власт у своје руке, и од првога дана његове владе осећало се да на престолу седи човек, који зна шта хоће.

При Урошевом доласку на престо земља је била опљачкана од Татара и разривена унутрашњим борбама. Али, Урош је успео за кратко време да реши сва важнија питања у држави и у њеној спољној политици.

Прилике у Европи и на Балкану биле су за његове владе у главном стално доста повољне за Србију, и он их је врло вешто употребио у корист своје државе. За његове владе Србија се знатно оснажила и напредовала је у сваком погледу.

Урош је тачно одредио правац Србијиних политичких претенсија продирањем на југ у Македонију и борбом са Угарском у Подунављу. Под Урошем је политички и војнички спремљено земљиште за политику у великом стилу и за дефинитивно утврђење Србије и српскога народа у вардарској долини и у средњем Подунављу. Сем тога, Урош је тачно одредио и правац српске трговинске политике, јер је у неколико махова у борби против Дубровника хтео да уклони посредништво и експлоатацију Дубровчана у својој држави.

Али, у унутрашњој политици Урошев особит значај у томе је што је он најјаче истакао државни принцип изнад свега, и подредио у својој држави цркву, и православну и католичку, државним интересима. Од не мањег је значаја било и дефинитивно решење сукоба између барске и дубровачке архиепископије о власт у Србији, који је решен у корист Бара највише заслугом Урошевом.

Урош је, сем тога, први почео експлоатисати руднике, који су после постали један од главних извора материјалног благостања и снаге српске државе у средњем веку. Као прва последица отварања рудника јавља се и ковање српског новца, који је Урош први почео ковати, и то по млетачком узору.

Напослетку, Урош је штитио и помагао књижевност и књижевнике; он је н. п. дао подстрек да се изради нова, опширнија и китњастија биографија његовог деда Немање, кога је он себи уопште био поставио за узор.

Жењен Јеленом, одивом из француске краљевске породице, Урош је живео скромним патријархалним животом, сретан и задовољан у кругу своје породице, и он је, на супрот сјају византиског двора, са поносом истицао византиским посланицима скромност, која је владала на његовом двору, где су сви морали радити.

У спољњој политици Урош је вешто употребљавао у своју корист борбу епирског деспотата и никејског царства, две грчке државе, од којих је свака хтела да наследи византиску империју и да узме од Латина Цариград. Али, када је Латинско Царство пало, и када је никејски цар Михаило Палеолог заузео Цариград, Урош је почео правити комбинације са рођаком своје жене, Карлом Анжујским, који је хтео да поново освоји Цариград, да у савезу са њим узме што више земаља од Византије. Преко Карла, који је био у породичним везама и са угарским краљевима, Урош се при крају своје владе приближио и Угарској, са којом је дуго био у рђавим односима, и оженио је свог најстаријег сина, престолонаследника Драгутина, Катарином, ћерком угарскога краља Стевана V.

Подстрекаван из тазбине, и помоћу војске, коју је добио из Угарске, Драгутин је, незадовољан што не добива више учешћа у влади, дигао устанак, потукао војску свога оца и узео му власт и престо. Урош се после тога повукао, са онима који су му остали верни, у Хум, и ту је, разочаран, незадовољан и љут, ускоро умро.

ДРАГУТИН.

1276.–1281. † 1316.

Драгутин није био човек дела и иницијативе. На устанак против свога оца он се решио више под утицајем своје околине и по наговору своје тазбине и можда жене, него по својој вољи. Он је у целу ту ствар ушао, како изгледа, нерадо и против своје воље.

У спољној политици Драгутин је наставио рад свога оца, и спремао се да, у савезу са Карлом Анжујским, зарати на Византију. Али, акција против Византије није успела, Драгутин је потучен, и српска је војска потиснута чак до Липљана на Косову. Тај неуспех и уз то несрећа, која му се догодила кад је пао са коња и скрхао ногу, утицали су веома неповољно на Драгутина, и он је изгубио вољу да влада, тим пре што је у самој земљи била странка која је била против њега, и због неуспеха на бојном пољу и у политици и иначе. Под утиском свога нерасположења, опозиције и незадовољства у земљи, Драгутин је ускоро предао власт своме млађем брату Милутину. Изгледа да је при предаји престола Драгутин поставио као услов да његов син наследи Милутина, због чега је после међу њима долазило до несугласица и сукоба.

При предаји престола Драгутин је задржао за себе неке крајеве око Рудника, а ускоро после тога добио је од своје таште Срем, Мачву и делове Босне. Тим крајевима Драгутин је владао онда до своје смрти, са краљевском титулом.

После оставке на престолу Драгутин се склонио у своју државу, и живео је ту доста повучено. Ипак је он и после узимао учешћа у политици, и одржавао је живе везе са страним дворовима и владаоцима. Особито су живе биле његове везе са Угарском, Русијом и Италијом. И у спољној и у унутрашњој политици он је у више прилика излазио из резерве и узимао иницијативу у решавању разних политичких и државних питања. Али, тешко је рећи колико је он то чинио својом вољом и по својој иницијативи, а колико под утицајем и по наговору своје околине.

Извесно је, међутим, да су Драгутина током времена све више занимала религиозна питања. Он се све више предавао вери и цркви, све више се одавао посту и молитви, све више је падао у мистично расположење. У последње време он се сасвим био предао аскези, и умро је, по опису савременика, као смирени калуђер, са дубоком вером у Бога и у будући живот.

МИЛУТИН.

1281.–1321.

Милутина су већ савременици ценили као великог и силног владаоца. Богатство којим је располагао, сјај који је развио, успеси које је постигао и промицање државних граница у свима правцима, правили су снажан утисак, и све је то силно импоновало савременицима. Под Милутином је средњевековна Србија изишла из патријархалног стања и почела се унутра развијати у правцу који је био у опреци са погледима Немањиним и Урошевим, мада је спољна политика вођена и даље оним путем који су јој они указали.

Милутин је развио византиски сјај на двору, он је почео у Србију преносити у пуној мери византиске државне установе, он је унапредио војску, он је први ушао као фактор у велику међународну политику. Особиту је пажњу Милутин обратио цркви, да ли из религиозног осећања или из политичких рачуна, тешко је рећи, али је он подигао више задужбина но сви остали Немањићи. Под њим се Србија дефинитивно утврдила и у Подунављу, и у Поморављу, и под њим су етнички освојени за српски народ многи крајеви.

Милутин је, и политички и економски и војно, спремио земљиште Душану за успехе, које је он постигао, и због тога је Милутин био Душанов идеал, и он је мислио да треба на њега да се угледа и његовим стопама да иде.

Свестан своје владалачке власти и свога владалачког достојанства, за које је био уверен да му је од Бога даровано, Милутин је, на супрот Урошу, коме је држава била главно, почео први у Србији средњега века неговати култ владалачке личности, и мада у томе, због великог утицаја што га је у држави још увек имала властела, није потпуно успео, његов рад и у томе правцу чини одсек у нашој историји.

Милутинови погледи на морал, и лични и породични и политички, били су, изгледа, веома лабави; он је често мењао жене и није сматрао да је дужност држати дано обећање. Много нежности и сентименталности као да није било код њега, и мада је подигао много цркви и манастира, религија није утицала на његове назоре и његове поступке.

Успеси Милутинови у спољњој политици нису у исти мах били праћени и унутрашњим консолидовањем. У држави је било још увек, а после Милутинових освајања чак још више но пре, хетерогених елемената, и многи су теглили на своју страну; свести о државном јединству није било у довољној мери, особито у новим областима, које су биле спојене, али не и стопљене са државом. Сем тога питање о наслеђу престола није било решено.

Све је то изазивало од времена на време трзавице и кризе и чак грађанске ратове, који су рушили углед у слабили државну снагу.

Стога спољноме сјају и државној моћи није одговарала унутрашња стабилност, и осећало се одсуство солидног и чврстог уређења. Трошност и несигурност зграде, коју је Милутин подигао, показала се најбоље после његове смрти. Јер тек што је он склопио очи, букнуо је грађански рат, а разбојничке чете нападале су чак спровод, који је носио мртво тело Милутиново у манастир Бањску. Онда се показало колико је Милутин грешио што је много више пажње обраћао на сјај и церемоније него на унутрашње државно консолидовање.

СТЕВАН ДЕЧАНСКИ.

1321.–1331.

Стеван Дечански је трагична личност. Он је један од најнесретнијих српских владара. Мада је растао у доба напредовања и великих државних успеха, он лично живео је готово стално у тешким и неповољним приликама. На његову меку природу свакако је рђаво утицала грубост његовог оца и разривени породични односи на двору, где су се владарке и милоснице често мењале. Као млад човек он је морао ићи као талац на двор татарског хана, а кад се отуда вратио, добио је, истина, на управу једну посебну област; али, ни ту није могао дуго у миру да живи. У оштром сукобу са својим оцем, дигао је на оца устанак; али, остављен од својих, био је побеђен, после чега је, по очевој наредби, ослепљен и послан са два сина у Цариград на заточење. У Цариграду је Дечански живео у једном манастиру, и ту му је умро млађи син. Кад се вратио у Србију и помирио се са оцем, добио је опет на управу једну област; али, пред њиме је била несигурна будућност, јер питање о наслеђу престола није било решено, и било је готово извесно да ће се оно после смрти Милутинове моћи решити само грађанским ратом. И заиста, после Милутинове смрти поставили су своје право на српски престо, уз Стевана Дечанског, још два претендента: његов брат Константин и Драгутинов син Владислав.

Стеван Дечански победио је, истина, у грађанском рату оба своја противника, јер је он једини имао ослонца у самој земљи, али су борбе у Србији искористили Босанци, те заузели Хум, за којим су, због изласка на море, већ давно тежили. Неку накнаду за тај губитак нашао је Стеван у проширењу својих граница у вардарској долини, за време грађанског рата у Византији, који је ускоро после тога почео.

Једини светао и сретан моменат у животу Стевана Дечанског била је битка на Велбужду, у којој су Бугари били до ногу потучени, и тиме је дефинитивно решена борба Срба и Бугара о вардарску долину и о Македонију. Српска је војска после те велике победе ушла у бугарску престоницу Трново, и поставила тамо српског кандидата на бугарски престо, а Дечански се у триумфу вратио купи.

Али, и та радост и срећа није дуго трајала. Већ после неколико месеци у Бугарској је изведен преврат, и уништени су сви резултати велике српске победе. Тај пораз српске политике приписиван је у Србији невештини Дечанског, и незадовољство са његовом неодлучном политиком почело је нагло расти. Незадовољни радом и политиком Стевана Дечанског сви су хтели чврсту руку, која ће спољну политику енергичније водити. На чело незадовољника ставио се прослављени борац са Велбужда, престолонаследник Душан, и Дечански је збачен са престола, заробљен и бачен у тамницу, где је ускоро услед туге и старости издахнуо. Причало се чак да је у тамници, по Душановој наредби, удављен.

Тако је Стеван Дечански доживео две велике несреће: отац га је ослепио, а син га је збацио са престола и бацио у тамницу.

ДУШАН.

1331.–1354.

Душан је једна од најизразитијих и најпопуларнијих личности у нашој историји. Под његовом владом српска држава средњега века попела се на врхунац моћи и достигла је највећи обим. Душан је прогласио српску патријаршију и крунисао се за цара. Због тога је он доцније, у доба ропства и потиштености, сматран за представника српске националне и државне славе и снаге. Он је назван Душаном Силним, а обновљење Душановог Царства постало је симбол националних жеља и идеала српскога народа. „Осветити Косово“ и „Обновити Душаново Царство“ — биле су столећима лозинке, у које се уносила сва интелектуална, морална и национална снага целога српскога народа.

У доба када је Душан дошао на престо српска је држава била у напону снаге. Од Немањина времена она је готово стално напредовала и јачала, материјално благостање повећавало је број становника, и тиме се повећавала радна снага и војска, отварање нових и јача експлоатација старих рудника, крчење шума, рационалнија обрада земљишта на све већим површинама, све већи увоз и извоз и све живља трговина у земљи давали су, и држави и владаоцу и властели и цркви и народу, све веће приходе, а то је све заједно дизало благостање, материјалну културу и државну снагу.

Али, том напону материјалне, државне и народне снаге није одговарала унутрашња консолидација. Хетерогени и сепаратистички елементи још увек су се осећали у држави и још су били доста јаки. Поједине области још увек су теглиле на своју страну, а нису схватале да посебне обласне интересе треба подредити општим и државним; поједини великаши још увек су пре свега радили на томе да утврде своју власт и свој утицај, и никоме за љубав нису били вољни да жртвују своје интересе.

Када је дошао на престо, Душан је био сасвим млад човек, — било му је тек 22 године. Савременици пишу о њему да је био импозантна појава: необично висок, крупан и снажан човек. Својом висином и снагом издвајао се од свих људи свога доба. Један савременик са запада, који га је видео, пише о њему да је био „у своје време између свих људи на свету виши телом, и страшан у лицу“. Храброст своју и умешност показао је у битци код Велбужда, а лукавство и готовост на све, кад су у питању његови планови и интереси, у начину којим је дошао до престола.

Мада веома млад, Душан је имао за собом бурну прошлост. Та прошлост није могла остати без утицаја на образовање његовог карактера.

Доба кад дечко почиње да посматра и да мисли, њега је стигло у Цариграду, где је био у заточењу са својим оцем Стеваном Дечанским. Кад му је било 13 година, он се са оцем вратио у Србију. Успомена на време проведено у Цариграду остала је без сумње жива у његовој памети, и та успомена прве младости вероватно је доста допринела да се у њему доцније, после великих политичких и војних успеха, јави жеља да као владалац уђе у престоницу византиских царева на Златном Рогу, где је некада као заточеник боравио, фантаста жеља, због које је он у својим рачунима често губио реалну подлогу под ногама, што иначе није био његов обичај.

Кад је узео власт у своје руке, Душан је добио доста велику државу, чији су извори за материјална средства били знатни и која је имала доста велику војску. Могло је изгледати да бреме, које је он насилно и својевољно узео на себе, није тешко, и да је он у завидном положају.

Али, није било тако. Напротив, Душан се, при доласку на престо, нашао у веома тешком положају. Нови владар затекао је, и споља и изнутра, много замршених и нерешених питања.

Међутим, од првог дана Душанове владе видело се и осетило, и у Србији и ван Србије, да је на престо сео човек који је потпуно дорастао у сваком погледу тешким приликама у којима се нашао.

То се особито видело за време грађанског рата у Византији, који је настао после смрти Андроникове, када су се обе стране отимале о наклоност и помоћ Душанову, и чиниле му због тога велике уступке и још већа обећања. Онда је он без великог војног напрезања заузео већи део византиских земаља на Балканском Полуострву, где су били последњи остатци некад силне византиске империје. У тој борби за наследство Византије није он видео ни једну државу, која би му могла бити такмац или му озбиљно оспорити то наслеђе. У колико се, већ у току првих година грађанског рата, све више испољавала слабост Византије у сваком погледу, и уколико су Душанова моћ и слава више расле, утолико јача је била његова жеља да српска држава наследи Византију, а он да заузме престо византиских царева.

Али, Душан је тачно видео да је његова држава сама собом, и војно и културно и економски и по броју свога становништва, још сувише слаба да простим завојевањем изврши тако тежак задатак. Стога је он тешко питање о начину на који би могла српска краљевина заменити Византију — решио на тај начин што је замислио да његова краљевина треба да постане српско-византиска држава, у којој ће у областима у којима је некада господарила Византија владати византиска култура и византиска државна организација, али ће сви носиоци државног уређења и државног живота, дакле сви војни, административни и црквени управници и великодостојници, бити узети из крајева који су сачињавали језгро првобитне српске државе.

У лето 1342. године пратио је Душан своју жену Јелену, која је била пошла у посету своме брату, цару Александру. Она је пошла у Бугарску свакако са задатком да се са братом разговори о приликама у Византији, поводом грађанског рата који је тамо био у јеку. На путу, негде у Морави, стигли су краља и краљицу гласници, који су јављали да је у Србију добегао царски намесник и претендент на византиски престо, Јован Кантакузен. Он је молио за гостопримство у Србији и за састанак са Душаном.

Душан и Кантакузен склопили су савез и ушли у заједничку акцију. Основан на супротним интересима, а извођен са пуно неповерења, њихов савез се морао при првом неуспеху распасти, тим пре што је цариградска влада чинила Душану предлоге да напусти савез са Кантакузеном и стављала му за ту услугу у изглед велике уступке. Душан је ушао у преговоре са цариградском владом, јер му је изгледало да ће са те стране моћи извући више користи за себе, и стога је са задовољством или бар не нерадо примио глас да је Кантакузен, у страху да Душан то не учини, после кратког заједничког рада, раскинуо савез и почео акцију против Србије. Душан је такав поступак свакако и очекивао, и тај корак Кантакузенов тешко да га је изненадио.

Прелаз Кантакузенов из савеза у непријатељство није Душану у његовим предузећима много нашкодио, као што му, са друге стране, и приближење цариградској влади није много користило. Неуспех у једном сукобу са Кантакузеновим савезницима, Турцима, није, међутим, спречио његово напредовање: у октобру 1345. године Душан је ушао као победилац у тврди Серез.

Заузеће Сереза имало је необичан значај. Серез је био, после Цариграда и Солуна, најзнатнији град у држави, он је био један од најважнијих стратегиских тачака на путу за Цариград. Заузеће Сереза завршавало је и утврђивало Душанова освајања на југу.

Кад је Душан, крајем октобра 1345. године ушао у Серез, он је јасно видео да је први део његовог плана, о замени византиске империје српско-византиским царством, испуњен. Он је сада владао већином земаља које су још недавно чиниле језгро византиске државе, и њему је изгледало да је падом Сереза српској војсци отворен пут ка Цариграду.

Освојењем Сереза Душан је био необично задовољан, и хтео је да после тога важног догађаја и формално констатује велику промену, која је изведена последњих година његовим освајањима и променом односа сила на Балкану. Он је сматрао да после свега што се десило последњих година, и после великих завојевања, учињених у последње време, облик његове државе не одговара више њезиној садржини, и стога се, одмах после уласка у Серез, прогласио за српско-византиског цара. Проглас царства требало је да утврди ново стање и да тачно обележи крајњи циљ Душанових политичких комбинација и намера.

Душан је, наравно, одмах знао да његов проглас за цара неће имати великог значаја, ако та титула, положај, углед и власт, што их она собом доноси, не буду признати, пре свега, од меродавних фактора у самој држави. У том погледу нису, по Душановом уверењу, биле у питању земље које су чиниле првобитно језгро његове државе, ни крајеви које је он освојио, а који су били насељени нашим живљем. За њих је било ван сумње да не признати ново стање ствари, јер су ти крајеви прогласом српско-византиског царства добијали у сваком погледу. Могло се са разлогом претпоставити да не они ново стање признати без противљења.

Стога је Душан обратио своју пажњу у првом реду на то да ново стање ствари приме и признаду пре свега грчки поданици његове државе. Они су једини били у питању, кад је требало установити и признати српско-византиско царство, и они су једини могли том новом државном облику дати потребан легитимитет. Не само због политичког, него и због религиозног момента, Душан је са разлогом мислио да питање о признању царства треба свршити на терену последњих његових освајања. Свештенство је у Византији, већ и иначе, својим великим утицајем, било веома важан фактор у држави, а у питању признања појединих личности и државног облика, његов је пристанак био не само од првокласне важности и значаја, него и неопходан предуслов, без којега се велике и важне промене никако нису могле дефинитивно изводити. Особито је признање цркве било потребно тамо где је могло изгледати да је извршена ма какве врсте самовоља, незаконитост или узурпација. Душан је осећао да његов проглас српско-византиског царства представља тај случај, и да не његови непријатељи и противници новога стања моћи оспоравати легитимност његових поступака, па је због тога обратио нарочиту пажњу на то да добије са најмеродавније стране признање легитимности за изведене промене и за проглас царства.

За место, где ће се извршити проглас патријаршије и обавити свечани чин крунисања за цара, изабрано је Скопље.

Избором Скопља за крунисање требало је истаћи да је ново царство у ствари наставак српске државе. Ако је чин проглашења царства у Серезу, у грчком граду, могао изазвати сумњу и пометњу у питању који ће фактори у новом, српско-византиском царству бити носиоци и представници државног живота, чин крунисања поставио је то питање ван сваке сумње. Избором Скопља за место крунисања, цар Душан је још једном показао своју вољу, да у новом царству српски елеменат буде носилац целокупног државног живота.

На ускрс 16. априла 1346. године извршено је свечано крунисање Душаново за цара. Пре тога на неколико дана проглашена је била, на сабору српских епископа, коме су присуствовали и трновски патријарх, охридски архиепископ и изасланство светогорских манастира, српска архиепископија за патријаршију. Нови српски патријарх, Јаниније, бивши Душанов министар иностраних дела, венчао је после тога Душана за цара, а сина његовог, десетогодишњег Уроша, за краља.

Шеснаестог априла 1346. године требало је да српски народ уђе у нов одсек свог државног и националног живота. Да није ускоро после тога османлиска најезда уништила све резултате напорног рада српског народа од неколико векова, можда би тако и било. Овако је проглас царства само епизода у историји српскога народа.

У цара Душана је била чудна смеса реалних погледа на ствари и нереалног схватања прилика, грубих поступака и сентиментално-романтичких наступа, испуњених са пуно осенајности. У томе погледу он је био прави син свога народа. Стога се у његовом раду мешају и укрштају поступци трезвеног, искусног политичара и поступци човека који зида куле по ваздуху, а не води довољно или не води никако рачуна о реалним чињеницама.

Зграда коју је Душан подигао стојала је на трошним темељима, и она се, већ неколико година после његове смрти, срушила сама собом, без великог потреса. Крајеви, који су лабаво и само споља били спојени са државом, а нису били са њом органски везани, нити су се били стопили у једну целину, одвојили су се убрзо, без велике муке и великог потреса, од првобитне српске државе. Јужне области, са претежно грчким становништвом, са другом културом и другим традицијама, осећале су се у српској држави као у туђој средини, и чим је нестало Душана, који је својом енергијом држао у заједници разнородне елементе у држави, јужне су се области одвојиле од државе, са којом су биле везане лабавим везама, и у чијој су се заједници нелагодно осећале.

Али, мора се признати да нереална политичка концепција Душанова није била само резултат његових романтичних погледа и жеља. Кад је дошао на престо, он није имао план о стварању великог српско-византиског царства. Он није био обичан освајач, који ради славе, пљачке и проширења своје државе води ратове и осваја туђе земље. Душан је на политику, коју је водио, и на освајања, која је чинио, био нагнан приликама и догађајима. Његова политичка концепција формирала се у њему тек постепено, током времена, под утицајем развитка догађаја и под утицајем његових успеха. Првобитно је он радио само на обезбеђењу државних интереса, како му је у тај мах изгледало потребно. Тек постепено увучен је он, делимице против своје воље, у шири круг политичке акције. Кад је једном ушао у тај велики посао, он није могао из њега да изиђе, све и да је хтео. Један је догађај изазивао друге, једна је ствар вукла другу, једно је предузеће повлачило за собом остала. Све ако је Душан у појединим моментима, особито у почетку своје велике акције, и помишљао на то да се посао, који је почео, и ствар, у коју је ушао, неће моћи извести и добро свршити, он није имао моћи и ни у којем тренутку могућности да се повуче и да напусти несигурно и ризично предузеће. После су га лаки успеси, таштина и државни интереси вукли неосетно све даље, и он је све више губио осећање да је напустио реалну подлогу под ногама и да води државу у несигурну будућност. Пошав једном тим путем, он је морао наставити по њему, и против своје воље, гоњен приликама, које су биле јаче од њега.

У том лежи трагика Душанова и трагика његове државе, а добрим делом и трагика српскога народа. Од Душановог дела остала је српском народу само успомена на једну епизоду славе и моћи, која је доцније, особито за време робовања, преко традиције, утицала на национално васпитање и на јачање моралне снаге у народу.

ЦАР УРОШ.

1355.–1371.

Цар Урош је наследио од свога оца велику и пространу државу; али, она је била састављена из разнородних елемената, и поједине области у њој нису још биле чврсто везане за српску државу и њено државно средиште. У многим областима, које је Душан био освојио, био је у знатној већини стран етнички елеменат, у њима су владали друга култура, други начин живота, други погледи и друге прилике. Одржати у заједници и у јединству све разнородне елементе, који су сачињавали српску државу у онај мах, кад је цар Урош, после изненадне смрти свога оца, примио власт, био је мучан задатак, који би тешко извршио и човек већих способности и веће енергије но што је то био Урош.

Урош је био меке и болећиве природе, неодлучан и поводљив, а био је, кад је примио тешко бреме државне управе, неискусан и млад: било му је тек двадесет и неколико година. И други, много јачи, не би се ту знао снаћи и не би издржао терет рада и одговорности. Могло је одмах бити јасно да ће прилике бити јаче од новога владаоца и да ће га оне скрхати. Када се зна какав је био Урош и какве су биле прилике у којима се он нашао, мора се признати да није чудо што се његова држава распала, више је чудо што се она, под овако слабом влашћу, и десетак година још могла одржати.

Слабост и мека природа Урошева дали су маха амбициозним људима и сепаратистичким тежњама појединих области да почну рад на подвајању и оцепљењу од државе. Десетак година још се све и којекако одржавало у јединству и заједници, мада се и за то време већ осећало да нема чврсте руке и воље, која влада државом. И за то време већ је сваки почињао да ради што хоће, ауторитет власти и владаоца пао је био сасвим, и сваки енергичан човек на положају могао је некажњено радити против државе и против државних интереса. А када је, после десет година откад је Урош примио владу, расуло сасвим узело маха, развијале су се ствари веома брзо. У току од неколико година држава се распала сасвим.

Прво су се почеле одвајати покрајине на југу, које су биле, и географски и политички и културно, највише удаљене од првобитног језгра немањићске државе. Али, процес распадања није се зауставио на старим границама. Он је ускоро захватио и оне земље из којих је почео државни живот.

Тако се у току од неколико година Душанова држава сасвим распала у много мањих држава и самосталних области, које нису више признавале средишну власт. Уроша су номинално признавали за цара још само неки великаши у земљама северно од Шаре; али, праве власти он није више ни ту имао, и умро је напуштен и заборављен.

ВУКАШИН.

1366.–1371.

Историски извори немају скоро никаквих података о Вукашиновој личности. По ономе што се зна о његовом раду, изгледа да је био човек од акције, и да је добро и реално гледао на ствари.

Веран сарадник Душану до смрти, Вукашин је остао веран и његовом сину и наследнику, док није дошао до уверења да је овај потпуно неспособан да одговори тешкој владалачкој дужности. Онда је он предузео кораке да спасава од пропасти расула и анархије бар оне земље којима је он сам управљао. Изгледа да се на то сагласио и сам Урош, и да се Вукашин прогласио краљем у договору и са пристанком Урошевим. Али, сматрало се да је тај Вукашинов акт управљен директно против Уроша, и у народу се после причало како је Вукашин не само отео Урошу круну и престо, него и да га је убио.

Тежња да утврди и можда да прошири своју власт, довела је Вукашина у сукоб са династима у његовом суседству, и он се таман спремао на рат са њима, кад је добио од свога брата Угљеше, — који је, изгледа, најтачније оценио опасност, што је запретила од Турака, и најозбиљније радио на томе да је сузбије, — позив да му дође у помоћ против Турака. Вукашин је, како се по свему види, такође правилно оценио велику опасност, која је претила целом српском народу и свима српским земљама од стране новог завојевача, па је похитао са свом својом војском брату у помоћ.

У великој и крвавој битци на Марици, 26. септембра 1371. године, у којој је за векове решена судбина не само јужних српских земаља и српскога народа, него, може се рећи, и целог Балканског Полуострва, нашли су свој гроб и Вукашин и његов брат Угљеша.

Вукашин је остао у народној традицији у веома рђавој успомени као први и најглавнији рушилац државног јединства и убица последњег српског цара. Али, историја не може да потврди тај неповољан суд о Вукашину. Напротив, изгледа да је Вукашин добро оценио тешку ситуацију, у којој се у то доба српска држава налазила, да је сасвим правилно схватио опасност, која је претила српском народу од Турака, и да је озбиљно и енергично радио да поправи зло стање и сузбије турску опасност. Што у томе није успео, наравно, није његова кривица.

МАРКО.

1371.–1394.

О сину и наследнику Вукашиновом, краљу Марку, прослављеном јунаку српских народних песама, Краљевићу Марку, нема скоро никаквих савремених података. Одрастао у доба моћи и славе српске државе, Марко је дочекао њене поразе и расуло.

О Марку се зна само толико да је био несрећан у брачном животу. Прву веридбу, са једном девојком из куће Шубића, која је живела на двору босанског бана Твртка I, покварио је папа због тога што није хтео дозволити да се она, као католикиња, уда за православног принца. После се Марко оженио Јеленом, ћерком познатог великана Хлапена. Али, Марко је отерао Јелену и довео себи другу жену, Тодору, ћер некога Гургура. Међутим, Марко се после помирио са својим тастом, примио натраг своју прву жену Јелену, а Тодору предао Хлапену.

Изгледа да је Марко још за живота очева имао учешћа у влади. После погибије Вукашинове Марко је признао турску врховну власт и владао је, као турски вазал, у једном делу Македоније. После косовске битке он је морао примити обавезу да иде са војском у помоћ султану, када буде позван. Тако се он налазио у турској војсци у походу против влашког војводе Мирче, и у томе рату, у битци на Ровинама, и погинуо је (10. октобра 1394. године).

Последњи тренутци његовог живота показују трагичност његовог положаја, његов патриотизам и резигнацију. Биограф деспота Стевана Лазаревића, Константин филозоф, прича (1431. године), како су у рат против Румуна са Турцима пошли: деспот Стеван, Константин Дејановић и краљ Марко, али не по својој вољи, него по нужди, и како се прича да је Марко пред битку рекао Константину: „Ја кажем и молим господа, да буде помоћник хришћанима, а ја први да погинем у овом боју“. Само се друга половина његове жеље испунила: он је у боју погинуо, а Турци су победили.

То је све што историја може поуздано репи о најомиљенијем јунаку наших народних песама.

КНЕЗ ЛАЗАР.

1372.–1389.

Кнез Лазар је једна од најсимпатичнијих владалачких личности у нашој историји, не само због своје трагичне смрти и због симпатичних црта о њему, сачуваних у народној традицији, него и по свему што се иначе о њему и његовом раду поуздано зна.

Лазар је био обичан властелин и чиновник за владе Душанове. Када се држава, под Урошем, почела распадати и растурила се, Лазар је остао формално веран Урошу све до његове смрти; али, свакако још за његова живота предузео је све што је било потребно за осигурање мира и реда у области којом је управљао. Када је цар умро и када је нестало и формалне законите средишне власти у српској држави, Лазар је био један од највиђенијих и најугледнијих династа на земљишту старе, првобитне српске државе.

У то доба Лазар је већ предузео мере да под своју руку окупи растурене области немањићске државе. Он је на остварењу тога свог програма радио смишљено и истрајно за све време своје владе. Лепим начином или насилно, дипломатским путем или ратом, женидбама или удајама, Лазар је успео да у току своје владе окупи око своје државе и да веже за себе, мање или више јаким везама, готово све области првобитне немањићске државе.

Мада је Лазар признавао Тврткову босанску и Маркову македонску државу, и чак није имао ништа против тога да владаоци у обе те српске државе понесу и краљевску титулу, док је он за себе задржао само назив кнеза, — ипак је очевидно сматрао да је он наследник немањићске државе. Твртко је био босански, Марко македонски краљ, Баошићи су били зетски господари, — једини је он био српски владалац и наследник Немањића. Стога је Лазар покренуо и водио целу ствар и око измирења српске и грчке цркве, у којој је настао расцеп, када је, поводом прогласа патријаршије и царства, цариградска патријаршија бацила била проклетство на српску цркву.

По свему овом раду, по своме положају и угледу, по својим везама и по својој моћи, Лазар је заиста постао наследник немањићског престола. Да ли ће то и изгледати да је тако, и да ли ће тај његов положај и формално бити признат и истакнут, и чак да ли ће други то право и тај положај за себе тражити, — то су била питања која Лазара нису много мучила. Он је био реалист у политици, а политичке шимере и оно што је спољно и формално њега није, изгледа, никада много занимало ни бунило. Стога је он пристајао да други буду формални наследници немањићске круне, а он се задовољио тиме да то буде фактички.

Лазаров политички рад показује једну веома широку концепцију. У прво доба своје владе он је радио да осигура и прошири своју власт. Пошто је то тешко било постићи увек мирним путем, он је често морао употребљавати за извођење свога програма и насилна средства. Доцније, кад је постигао у томе правцу оно што је хтео, он је гледао да своју државу и своју династију осигура од опасности, која им је претила од стране Турака, дипломатским средствима, особито удајом својих ћери. Наравно, Лазар није слутио да ће та његова политика морати бити настављена и после његове смрти у истом правцу, и да не наћи свој трагичан завршетак у удаји његове најмлађе ћери за турског султана.

Политика Лазарева да дипломатским путем и удајом својих ћери осигура себи, и у земљи и на страни, савезе и помоћ, била је добро и смишљена и изведена; али, повољног резултата отуда није било ни за Лазара ни за његову државу. У битци на Косову он је потучен, заробљен и погубљен. Трагична његова смрт увела га је не само у списак мученика и светаца, него и међу народне љубимце, и са његовим су именом везане најболније, најтужније и најлепше од народних песама, у којима се прича народна прошлост.

ДЕСПОТ СТЕВАН.

1389.–1427.

Деспот Стеван Лазаревић, као владалац српски средњега века, најпре и највише заслужује име витеза.

Његова младост није била весела. Као дечко он је видео слом српске државе, пораз и трагичну смрт свога оца. Одмах после тога он је, као младић од 17 година, морао примити управу у своје руке, и то у доба веома тешко, и у приликама необично компликованим. Тај велики терет Стеван можда не би ни издржао, да се уз њега у то доба није нашла његова мати, паметна, разборита и енергична жена, која је за сина управљала државом до његовог пунолетства, а и после, све до своје смрти стојала уз њега, помагала га мудрим саветима, и својим смишљеним поступцима често спасавала ситуацију.

Утисци из младости оставили су дубоког трага у Стевановом карактеру. Он је свакако већ од природе био тих и повучен у себе; а оно што је у младости видео и доживео, још је јаче утицало на њега да се повуче у себе, и да избегава све што је могло личити на весеље, спољни сјај и лакомисленост. Он није марио музику, веселе разговоре и накит. Форма код њега није значила ништа, садржина је била све. Одличан организатор, свестан своје владалачке дужности, племенитог осећања, витез од главе до пете, Стеван би био славан владалац, да је живео у доба државног напретка и напона. Али, он је живео у доба када је држава пропадала, и због тога је, покрај свих својих способности и врлина, постао трагична личност, чији је фатум тачно окарактерисан у оној познатој народној причи, у којој божанство говори Стевану: И ти можеш и коњ ти може, али ти бог не да!

У почетку своје владе Стеван је, да ли због тога што је волео авантуре и бравуре, или због тога што је ритерски хтео да се држи обавеза, на које је пристао, — тешко је рећи, али свакако уверен да је турска власт пролазна и привремена, помагао Турцима у разним походима искрено и одано. О његовој су се храбрости чуда причала. Битку код Никопоља он је решио у турску корист, а у битци код Ангоре изазвао је дивљење и задобио поштовање татарског хана Тимурленка, који је, из поштовања према Стевановој храбрости, наредио да се српски одред пропусти, мада је био већ потпуно опкољен, а после је вратио у Србију Стеванову сестру. која је са целим Бајазитовим харемом била заробљена.

Доцније је Стеван друкче гледао на ствари, и својих бравура из доба младости, које је изводио у корист Турака, сећао се и помињао их је са осећањем стида и жаљења; он је онда давао изјаве да се каје што је некада помагао Турцима, и да то више неће чинити. То је било у доба када је Стеван био сазрео, и када је са ширег гледишта посматрао политику и прилике, када је могао да се узвиси над ситним интригама и да пређе преко ствари пролазног значаја. Онда се он измирио и са својом најстаријом сестром, удовицом Вука Бранковића, и са својим сестрићем, Ђурђем, са којима је дотле био у завади и са њима ратовао. Од тога времена виде се код њега у свему шири потези. Он је последњих петнаест година своје владе сталожен, гледа добро и тачно на све ствари, реално цени чињенице и просуђује прилике, зна шта хоће и шта треба да се ради. То је доба када је деспот Стеван стекао угледа и ауторитета, не само код својих поданика него у целом свету.

Тешке прилике, у којима је живео и радио, и груба борба за опстанак утицале су и на Стеванов карактер. Од природе нежан, он је био наклоњен књижевности и поезији — написао је једну песму љубави — и пун финог осећања, које је често изазивало поступке велике и широке душе, — а у исти мах је у њему било и нечега грубог и безосећајног, што га је понекад наводило на дела која нису била у сагласности са његовом природом. У њему као да је било два човека, и у томе је он био прави син свога народа.

Када је деспот Стеван умро, за његову су смрт Дубровчани јавили угарскоме краљу овим речима: „Мада смо уверени да је Вашем Величанству све познато, ипак јављамо да је 18. овога јула узвишени господин деспот Рашке завршио свој живот. Његову смрт, мада је према нама, грађанима и вернима Ваше општине Дубровника, био окрутан и немилосрдан више но што је требало, ипак, пошто је био веран светој круни Вашег Величанства, и што је био чекић и бедем против непријатеља хришћанске вере, не можемо а да не жалимо и да не оплакујемо, мада смо највернији поданици Вашег Величанства и ревнитељи католичке вере“.

ЂУРАЂ.

1427.–1456.

Када је после смрти свога ујака, деспота Стевана, примио управу у своје руке, Ђураћ је био човек од преко педесет година, и он је имао за собом бурну прошлост. Необично јакога телесног састава, Ђурађ је био већ претурио преко главе многе невоље и несреће, и доживео је многа изненађења и разочарања. У детињству своме видео је слом и пропаст државе, као младић је проживео доба борбе у породици, сам је учествовао у биткама против свога ујака, који га је хапсио, а у исти мах је ишао у помоћ Турцима и проливао своју крв за турску државну идеју. Али, кад је доба лутања и грешења прошло, Ђурађ је схватио и прихватио широку политичку концепцију свога ујака, помирио се са њим, и остао му веран поданик и помагач до смрти.

Ну, мада је био, кад је дошао на престо, у зрелим годинама, мада је био од природе бистар, мада је имао за собом добру школу и богато искуство, ипак дуго Ђурађ није тачно ценио ситуацију у најважнијем, животном питању своје државе и свога народа. Он је још дуго мислио да је турска власт у Европи привремена и пролазна, и да ће се његова држава, помоћу западних народа, особито помоћу Угарске, моћи ослободити од Турака. То уверење није га напуштало, и покрај свих разочарања што их је у томе правцу доживео, и покрај свих чињеница које су га могле о противном уверити.

Ђурађ је имао дубоко уверење у снагу и способност запада, и у вољу западних сила да ослободе исток од неверника. Због тога је он хтео да се ослони на западне државе.

Али, он је добро знао да су турски народ и држава много јачи од српске државе, да су они у његовој непосредној близини, и да он са те стране увек може бити нападнут брже но што може добити помоћи са запада. Стога је Ђурађ морао лавирати и правити се Турцима одан и веран, док је са друге стране преговарао са западним државама о заједничкој акцији против њих. Ну, та политика није могла донети сигурне и добре резултате.

Стога је Ђурађ повукао тежиште своје државе далеко на север, и сазидао је, чак на граници, себи град и престоницу у Смедереву, у нади да ће се ту, у наслону на Угарску, лакше моћи бранити и одржати. Међутим, то није помогло, и Турци су 1439. године покорили Ђурђеву државу и заузели Смедерево.

После тога Ђурађ се неколико година потуцао по свету и напрезао сву своју, и интелектуалну и финансиску снагу, да покрене озбиљну акцију запада против Турака. Кад му је то напослетку пошло за руком, и кад су хришћански савезници, у зиму 1443. године потисли Турке до иза Софије, па се онда упустили у преговоре за мир, Ђурађ је, разочаран, видео да се у целом овом великом и озбиљном послу стало на пола пута.

Онда је он, мада је миром закљученим у Сегедину добио натраг своју државу, јасно видео да запад није у стању да реши балканско питање и да протера Турке из Европе. Он је дошао до уверења да се мора погађати са Турцима, и своју политику подесити према факту да су Турци најважнији фактор на ближем истоку.

У томе правцу и према таквим претпоставкама и погледима креће се онда сва његова политика у последњим годинама његовог живота. Све акције, које су после тога предузимане са запада против Турака, Ђурађ је са разлогом сматрао за неозбиљне, и стога их није хтео помагати нити учествовати у њима. Он је био уверен да сва та подузећа не могу успети, и да ће самој ствари више шкодити но користити. Неповољни резултати свих тих експедиција показали су да је Ђурађ имао право и да је правилно ценио ситуацију. Али, при свем том он је често, и после тога, губио мерило шире политичке концепције, и поглед у даљу будућност није му био непомућен.

Уколико су у последње време углед и ауторитет Ђурђев расли, и у земљи и ван његове државе, у свој Европи, утолико је он више осећао да снага његове државе у односу према Турској све више слаби. Он је морао јасно видети како се однос снаге његове државе према Турској мења, тако рећи свакога дана, на штету његову, и он је на својој самрти морао јасно видети да је само питање времена, када ће и његова држава пасти под ударцима азијатског освајача. Ђурађ је доживео многе несреће, и у породици и у политици, и живео је и умро као несретан човек.

ЛАЗАР.

1456.–1458.

Лазар је био савладар своме оцу последњих десет година његове владе; али, изгледа да је имао за то време доста мало утицаја на државне послове. Када је, после смрти свога оца, завладао сам, земља је била у хаотичном стању и држава на рубу пропасти. И знатно јачи човек но што је био Лазар не би у оно доба могао ништа учинити. У земљи су се отимале о власт и утицај две странке, турскофилска и, могла би се назвати, национална ауторитета старог деспота није више било, а међу члановима његове породице владале су свађа и омраза.

Лазар је, истина, одмах чим је примио владу, начинио повољан уговор са Турском; али, и њему самом морало је бити јасно да је пропаст његове државе само питање времена, и то питање сасвим кратког времена.

У владалачкој породици и међу њеним члановима одржавала је још нешто мира и реда својом старошћу и ауторитетом мати Лазарева, стара деспотица Јерина. Али, чим је она умрла, настало је и ту потпуно расуло. Још оне ноћи, кад је она издахнула, побегла су њена деца, Гргур и Мара, и њен брат са двора у Турску. Говорило се, чак, како је Лазар наредио да му се отрује матер. За то би говорило нагло бегство њене деце и родбине са двора одмах после њене смрти. Утврдити истину наравно да је немогуће.

У сваком случају, Лазар није симпатична личност. Његове поступке једино могу правдати хаос и анархија, која је у оно доба уопште владала у земљи и на двору.

Лазар је владао свега годину дана, и умро је у најбољим годинама.

КУЛИН.

Пре 1180.–1204.

Босна је до XII века била у главном у саставу српских држава, а у XII веку, за време пропадања зетске српске државе, а за време борбе Рашке и Зете о превласт у српском народу, издвојила се у засебну државу.

Прва позната личност из доба када се Босна почела образовати као посебна држава био је бан Борић, о коме се веома мало зна. После њега помиње се као босански бан Кулин.

Кулин је утврдио своју власт у Босни и осигурао својој држави самосталност после смрти византиског цара Манојла, када је Византија, услед династичких борби и криза, била ослабила, и када су на њу ударили Мађари и Немања (1180. године), а ускоро после тога устали на оружје и Бугари.

Кулин је у почетку своје владе био у добрим односима са папском куријом, на коју се свакако ослањао и у борби за еманципацију од византиске власти. Али, ти пријатељски односи између Кулина и папске курије убрзо су се пореметили.

У Босни су у то доба необично ојачали богомили, и Кулин је, из уверења или из политичких разлога, или под утицајем оба фактора, пристао уз њих. Курија је због тога почела акцију против Кулина, а као оруђе за ту акцију употребила је, као и после увек, Угарску, која је, и овога пута, као и доцније увек, радо прихватила папски позив да врати Босанце на пут праве вере, јер је тако добила згодну прилику да, под верским видом и изговором, изврши и оствари своје политичке претенсије и планове у Босни.

Већ пре тога били су Мађари из Далмације заузели Хум, те је Кулин, када је почела акција против њега, био са три стране опкољен угарском територијом. У таквој ситуацији Кулину није остало ништа друго но да се покори вољи папске курије и њеног представника, угарскога краља. Тако је Кулин сазвао 1203. године сабор, на којем су се он, његови великаши и цео народ, одрекли богомилства, а прихватили католичку веру. Кулин је попустио; али, ово попуштање показује више Кулинову политичку мудрост и разумно прилагођавање неминовности, него слабост, било његову лично, било његове државе. Ускоро после тога Кулин је умро.

Успомена на Кулина и његово доба остала је у народу доста жива. Дуго се причало како су за његове владе биле необично родне године, а колико се о њему и његовом доба уопште причало, види се по познатој изреци: Прича од Кулина бана.

МАТИЈА НИНОСЛАВ.

1232.–1250.

Бан Кулин је имао једног сина, Стевана, који је дуго времена провео, вероватно као талац, на угарском двору. Он је после Кулинове смрти завладао у Босни; али, Босанци су га због тога што је, бар у последње доба, држао са Угарском и што је пристао уз католичку веру, протерали.

После Стевана јавља се у Босни енергични Матија Нинослав, вероватно неки рођак бана Кулина. Нинослав је свакако дошао на престо као кандидат и присталица богомила, и морао је због тога држати са њима и повлађивати им. На папској курији нису, међутим, били вољни да олако напусте задобивену позицију у Босни. Због тога је, после новога преврата у Босни, који је изведен доласком на престо Матије Нинослава, курија повела истрагу, да се утврди ко је крив што је у Босни опет овладало богомилство. Истрага је утврдила да је за то највише крива небрижљивост дубровачког архиепископа, под чијом је јурисдикцијом била Босна, те босанска епископија буде одвојена од Дубровника и подложена калочкој архиепископији. Тиме је Босна дошла још много више под власт Угарске и под њен утицај.

Пошто је Угарска била вољна и спремна да, по потреби, и силом сузбије богомилство и утврди католичку веру у Босни, Нинослав је приклонио главу, и, као некада Кулин, одрекао се свечано богомилске вере и признао католичку. Али, чим је нестало непосредне опасности од угарске војске, Нинослав и цела Босна прихватили су опет своју народну веру. Онда су папска курија и Угарска кренули на босанске богомиле крсташки рат, који је, са прекидима, трајао пуних пет година.

У току тога рата Нинослав је био савладан, морао се покорити, свакако примити католичку веру и признати угарску врховну власт. Ново стање требало је утврдити добром црквеном организацијом, коју је спровео енергични доминиканац Понза, и многим тврђавама, које су том приликом подигнуте у Босни „за одбрану римске цркве и вере“.

Али, изгледа да папска курија и Угарска и овога пута нису постигли прави и трајан успех, јер Нинослав је, чим је нестало непосредне опасности, опет пристао уз богомиле и одрекао Угарској врховну власт. Прилика му је за то била згодна када су Угарску Татари опустошили. Нинослав је у то доба чак склопио са Сплитом савез против Угарске.

Нинослав је био у добром пријатељству са Дубровником, са којим је у два маха склопио и савез против Србије.

По целом раду Нинославовом види се да је он био енергичан владар, да је добро ценио и знао искористити прилике, и да је своју политику, која је тежила да утврди у држави и политичку и црквену слободу, доследно и енергично спроводио.

СТЕВАН КОТРОМАНИЋ.

1322.–1353.

После смрти Матије Нинослава настале су у Босни велике смутње и борбе; оне су створиле нередовно стање, које је трајало у земљи више од пола века. Одмах у почетку овог доба угарски краљ Бела IV поделио је Босну на више самоуправних области које је разделио разним великашима, домаћим и страним. Један од тих великаша био је и Стеван Котроманић, који је узео за жену Јелисавету, ћер краља Драгутина.

Ускоро после тога завладао је целом Босном хрватски бан Павле, из чувене хрватске породице Шубића, и дао је на управу своме сину Младену, окретном и културном државнику и политичару. Против Младена су се, из зависти и због његовог окрутног понашања, дигли били сви, те он буде побеђен, угарски краљ Карло Роберт свргне га са банске части и зароби, а његову пространу државу подели. Том приликом буде за босанског бана постављен син Стевана Котромана, а унук краља Драгутина, Стеван Котроманић.

Као дечко, Стеван је, за време хаоса који је владао у Босни, морао испред осионих великаша бежати са својом матером у Дубровник. При повратку у Босну он је створио себи странку, и ослањао се на богомиле. Пошто је добио власт и достојанство из руку угарског краља, он му је остао веран поданик и савезник, оженио се једном пољском принцезом, рођаком краљеве жене, и помагао му је у разним походима против хрватских великаша, које је Карло хтео покорити, и против српских владара, са којима је Карло ратовао.

За време борбе око престола, која је настала у Србији после смрти Милутинове, Стеван је успео да заузме Хум, који је од тога времена стално остао у саставу босанске државе, док се није, после сто година, издвојио у посебну државу. Због Хума је Стеван дошао у сукоб са царем Душаном, који је тражио да му Стеван врати Хум или да изиђе пред међународни суд. Када се ствар није могла решити мирним путем, Душан је ударио са великом војском на Босну, и почео освајати и пљачкати по њој. Али, у то доба загрозила је Душану опасност од стране Византије, те он остави Босну и оде на југ, а Стеван опет заузме готово све своје земље.

Последњих година своје владе Стеван се сасвим подао угарском утицају, а пред сам крај живота доживео је велику част и срећу да му је моћни угарски краљ Лудвик узео ћер Јелисавету за жену.

ТВРТКО.

1353.–1391.

Твртко је најзнатнији босански владалац. Под његовом владом босанска држава проширила је своје границе на све стране, и постала је прва и најсилнија држава на Балканском Полуострву. Твртко је први утврдио потпуну самосталност своје државе и прогласио је за краљевину.

Ташт и сујетан, Твртко је много полагао на форму и спољашност; али, он због тога никада није губио из вида садржину, и тежња за формалним није га никада заслепила толико да не види у чему је његов прави реални интерес.

Он је дошао на владу као дечко од 15 година, и одмах је имао да издржи напад од стране босанских великаша, који су хтели, ако не баш да га лише престола, а оно да му бар сузе власт. Али, Твртко је био сретан што се у тим тешким тренутцима нашла уз њега његова трезвена и енергична мати, која му је спасла част и престо. Она је, чим је осетила покрет међу великашима, похитала са оба своја сина, Твртком и Вуком, у Угарску, краљу Лудвику, од кога је тражила и добила помоћ и заштиту.

По повратку у Босну, Твртко је био одан и веран Лудвику, коме је имао да захвали што се одржао у власти. Али, верност и оданост његову Лудвик је рђаво наградио. Пошто му је требало за Далмацију сигурно залеђе, Лудвик је хтео да добије Босну у своју власт. Њему је сметала и она сенка самосталности што је Босни била остала. Да растроји државу и да ослаби Твртка сасвим, Лудвик је подстрекавао босанске великаше да се одметну од Твртка и да траже његову заштиту. Лудвикова интрига је успела сасвим, и босански великаши одметнули су се од Твртка. Остављен сам себи и предан на милост и немилост Лудвику, Твртко се морао сасвим предати Угарској и пристати на све што је Лудвик од њега тражио. Тешки услови, које му је Лудвик поставио, и које је он морао примити, начинили су га потпуним вазалом Лудвиковим, а Босну угарском провинцијом.

Али, босански великаши врло брзо су осетили да су рђаво поступили кад су послушали савете страног владаоца, те устали против свога, особито због тога што је тај страни владар немилосрдно свуда кршио великашку моћ. Стога су они ускоро устали са својим господарем против туђинске власти у земљи. Лудвик је на то пошао са две велике војске на Босну, али је претрпео потпун неуспех у том походу. Могло би се претпоставити да ће тај успех и заједница између Твртка и његове властеле, која се том приликом показала, утврдити међу њима поверење и чвршће везе, и да ће ојачати Тврткову власт и престо. Али, није тако било. Већ после две године дигла се босанска властела опет против Твртка, можда због тога што се Твртко, видећи да неће моћи одржати своју независност против воље угарског краља, хтео опет приближити Угарској. На челу незадовољника стојао је овом приликом сам Твртков брат, Вук. Твртко је морао напустити земљу и побећи, а власт у држави преузео је Вук.

Твртко се сада опет обратио за помоћ Лудвику, од кога се недавно био одметнуо. Са војском, добивеном од њега, Твртко се вратио у Босну, протерао је брата и заузео наново престо. Том приликом Твртко је показао особити политички такт и мудрост, јер се измирио са братом, примио га и дао му земље и градове за издржавање.

Миран и осигуран на тај начин у земљи, Твртко је сада могао слободније радити на томе да утврди своју власт, да добије што већу независност својој држави и да прошири њене границе. Прилике су у свима правцима ишле Твртку на руку да оствари тај свој програм.

Угарски краљ, који му је могао највише сметати, био је у тај мах сав заузет на другој страни, док је у Србији владало стање хаоса и расула. У таквим приликама Твртку је било отворено поље за најширу акцију. И он је искористио те повољне прилике у пуној мери, вешто и окретно.

Основа његове политике био је савез са кнезом Лазарем. Њих двојица споразумели су се потпуно и искрено, одредили су тачно делокруг, правац и програм свога рада и своје политике, и поделили су тачно сферу својих интереса. Први велики резултат тога заједничког рада била је победа над најсилнијим, после њих двојице, господарем у српским земљама, Николом Алтомановићем, који се са својом облашћу био укљештио између Тврткове и Лазареве државе, и који се, по својој снази, успешно могао такмичити са сваким од њих. Када су савезници савладали Алтомановића и поделили његове земље, припали су Твртку и неки крајеви који су сачињавали првобитно језгро немањићске државе. Амбициозан и пун воље за акцију, Твртко је сматрао да је сада настао погодан моменат да и формално истакне и утврди независност своје државе, и да је прогласи краљевином.

Али, Твртко није имао довољно моралне снаге да потпуно поруши старе традиције и да створи нешто сасвим ново. Стога је он хтео да задовољење својих амбиција и стварање новог стања веже за старе традиције и да се ослони ма на какво легитимно право. Решити тај проблем није било тешко. У Србији није на престолу било законитог потомка Немањине лозе, Лазар није имао амбиције да то формално буде. У Твртковој држави био је, међутим, сада један део првобитних Немањиних земаља, и у њима манастир Милешево, са гробом Светога Саве, великог народног учитеља и просветитеља, кога поштује и обожава сав народ. Сем тога, — и то је био један од важних аргумената, на које је Твртко могао ослонити свој легитимитет, — Твртко је био по матери унук краља Драгутина, и по томе директан потомак Немањин. Тако Лазар није протестовао против намере Тврткове да се прогласи краљем и наследником Немањиним, а краљ Лудвик ништа није могао у тај мах против тога да предузима.

Стога је Твртко, у лето 1377. године, прогласио своју државу краљевином, и крунисао се у Милешеву, на гробу Светога Саве, за краља српског и босанског.

Твртко је у то доба озбиљно помишљао да заиста обнови немањићску државу. Он је удесио свој двор и своју дворску канцеларију по узору српске државе и доводио је оданде чиновнике. Особито је важна његова тежња и акција у то доба да се утврди у Приморју, да подигне и набави себи флоту и да се у трговачкој политици еманципује од посредничке улоге Дубровника. У правцу тих акција Твртко је подигао на улазу у Боку Которску важно трговачко и стратешко место Нови.

Али, у то доба Твртко је, под утицајем важних промена и нових прилика, које су настале у Угарској после смрти краља Лудвика (1382. године), променио своју политику, и поставио други програм своме раду. Он је, у то доба анархије и грађанских ратова у Угарској, прегао да своју државу прошири на рачун Угарске. У раду на остварењу тога програма, Твртко је још боље утврдио свој положај и своју државу, и у односу према млетачкој републици, која је, због Далмације, била вољна да помогне свако слабљење Угарске, и према кнезу Лазару, коме је ишло у рачун да Тврткова држава ојача тако да јој земљиште за рад на томе буде у другом правцу, а не у правцу немањићских области.

У устанку, што су га били подигли против Људевитове наследнице хрватски великаши, Твртко је стао на страну хрватских великаша, и у борбама, које су због тога настале, Твртко је заузео готово сву Далмацију и јужну Хрватску. После тога он је својој титули додао и назив краља Далмације и Хрватске. На тај начин Твртко је сада хтео да се веже и за традиције хрватске државе, те да своје амбиције упути у правцу аспирација старе хрватске краљевине. Тако је Твртко очевидно ишао за тим да створи велику српско-хрватску државу, у којој би Босна била најважнија област и средиште.

Изненадна смрт Тврткова прекинула је рад на остварењу тога плана, и он је са Твртком за векове сахрањен.

ДАБИША.

1391.–1395.

У Босни су се после Тврткове смрти прилике развијале слично приликама у Србији после смрти Душанове. Велику Тврткову државу, састављену од разноврсних елемената, држала је само његова чврста рука, његово искуство и његов ауторитет. Када је он умро, настало је у Босни расуло, као и у Србији после смрти Душанове. Само се слабост Босне у први мах показала друкче но слабост Србије. Док је у Србији почело одвајање појединих области од средишне власти, Босна је своју слабост прво показала у своме односу према Угарској. Док је била снажна и јака, она је држала своју независност према Угарској; чим се осетила слабом, она је напустила своје енергично држање у том правцу.

И унутрашње и спољне прилике за Босну биле су веома тешке, кад је, после Тврткове смрти, узео власт у руке његов млађи брат, Дабиша. Односи у самој држави нису били сређени, поједине новоосвојене области и поједини моћни великаши тежили су за што веном самосталношћу. И питање наслеђа престола стварало је у земљи забуну и подвојеност, јер Тврткови синови нису могли без протеста примити власт свога стрица, и ако је тај ред наслеђа одговарао старим народним правним погледима и обичајима.

Уз то је дошла и опасност споља са две стране, од Угарске, где је муж Лудвикове ћери Марије, Сигисмунд, узео власт у своје руке и радио енергично да угарској држави врати ослабљени ауторитет и отету власт, и од Турака, који су били притисли Србију, и друге године Дабишине владе напали први пут на Босну.

Нови владалац био је, како се по свему види, слаб и неодлучан човек, без ауторитета. У страху од унутрашњих непријатеља и од Сигисмунда и Турака, Дабиша се решио да се погоди или управо да се покори Сигисмунду. На састанку у Ђакову Дабиша је начинио са Сигисмундом уговор, који је ископао гроб босанској независности. По том уговору Дабиша се одрекао области које је Твртко био узео од Угарске, а Сигисмунда је признао за свога наследника. Дабиша је тако осигурао себи власт и круну; али, пристао је да Босна после његове смрти постане угарском провинцијом.

Ту потпуну капитулацију нису, међутим, примили босански великаши. Они су се са хрватским великашима, који су се били од Сигисмунда склонили у Босну, одупрли и Дабиши и Сигисмунду. Ну, Сигисмунд је са великом војском похитао у Босну, да помогне Дабиши и да утврди своју власт; и Босанци су били покорени. Ускоро после тога Дабиша је умро.

ЈЕЛЕНА ГРУБА.

1395.–1398.

У целој нашој историји, Јелена, удовица Дабишина, једина је жена која је владала.

После Дабишине смрти у Босни су се отимале о власт две странке, једна, много слабија, хтела је да власт у Босни, по уговору закљученом у Ђакову, преда Сигисмунду; док друга, јача, народна странка, изабере за владара удовицу Дабишину, да она, у име свог малолетног сина, управља државом.

О Јелени и њеној влади не зна се готово ништа. Изгледа да је краљ Сигисмунд пристао да Јелена управља земљом; али, она је била само играчка и оруђе у рукама моћних великаша, који су је на послетку и скинули са престола, да би на њега попели Стевана Остоју, незаконитог сина краља Твртка.

ОСТОЈА.

1398.–1404.; 1409.–1418.

Доведен на престо од моћних великаша, Остоја је, и иначе слаб човек и без иницијативе у главном за све време своје владе зависио од њих и њихове милости и наклоности. Тек у појединим моментима, поглавито када је стојао по среди великашких распри, Остоја је покушавао да се еманципује од њих и њиховог утицаја; ну, много у томе није успевао. У први мах Остоја се подао моћном утицају босанског великаша Павла Радиновића, чијом се рођаком и оженио. Али, ускоро је сасвим превладао на Остојином двору утицај најмоћнијег великаша на целом ближем истоку, Хрвоја Вукчића, који је својом окретном и умешном политиком био успео да знатно прошири и утврди своју власт.

У борби о престо између Сигисмунда и Владислава Напуљског, Остоја је у почетку под утицајем Хрвоја Вукчића, држао с овим, и под његовим утицајем и по његовом наговору даровао је Дубровчанима Конавле, за чим су они давно тежили.

Али, Остоја је после тога хтео да се ослободи свемоћног утицаја Хрвојевог и прешао је на страну његових противника. Под њиховим утицајем он је тражио од Дубровчана да му врате поклоњене земље и почео је због тога ратовати са њима. Ускоро после тога Остоја је сасвим пристао уз Сигисмунда и признао је његову врховну власт над Босном. Али, због тога се уз Дубровчане дигну против Остоје и Хрвоје и већина босанских великаша, те га збаце са престола, а на престо попну сина краља Твртка I, Твртка II Твртковића.

Остоја оде онда краљу Сигисмунду, и затражи од њега помоћ. Са војском добивеном од њега Остоја се врати у Босну, освоји град Бобовац и утврди се у њему; али, даље није могао ништа учинити. Међутим, када краљ Сигисмунд савлада Босанце, па зароби краља Твртка II и одведе га собом у Угарску, измири се Остоја са главним својим великашима, добије поново власт у земљи и призна угарску врховну власт.

Остоја је после тога учествовао са Сигисмундом и осталим босанским великашима у борби против Хрвоја Вукчића. Међутим, кад је Хрвоје Вукчић умро, Остоја отера своју жену, рођаку Радиновића, и ожени се Хрвојевом удовицом, у нади да ће му то помоћи да прошири своју државу и да утврди своју власт. Али, у Босни је у то доба била у јеку међусобна борба великаша, настала услед насилне смрти Павла Радиновића. Та борба створила је у земљи хаос и анархију, што је дало маха и могућности Турцима да се утврде у Босни. У то доба губи се сваки траг краљу Остоји.

ТВРТКО.

1404.–1408.; 1415.–1443.

Када су босански великаши збацили са престола слабог и непоузданог Остоју, изабрали су за краља сина Трвтка I, Твртка II Твртковића.

У то доба водила се у Угарској огорчена борба о престо између краља Сигисмунда и Владислава Напуљскога. Твртко је заједно са свима знатнијим босанским великашима био пристао уз Владислава Напуљскога; због тога је Сигисмунд више пута нападао на Босну и покушавао да покори Босанце. Напослетку је 1404. године у том успео; разбио је Босанце, а краља Твртка заробио и одвео га у Угарску као заробљеника.

Седам година после тога јавља се Твртко поново у Босни, где је помоћу Турака почео добивати терена. Али, до пуне власти и признања као да је дошао тек 1421. године, када је, не зна се на који начин, нестало Стевана Остојића.

Ускоро после тога Твртко је био сасвим пристао уз краља Сигисмунда, особито стога што су Турци помагали новог претендента на босански престо, Радивоја, незаконитог сина краља Стевана Остоје. Колико је Твртко уопште био слаб сам по себи и без ослонца, види се по томе што је на наваљивање Сигисмундово пристао да потпише акт, којим је, за случај ако умре без законитог потомства, поставио за свога наследника моћног Сигисмундовог великаша Хермана Цељског.

Али, наслањање на Угарску није много помогло Твртку, и он се ускоро морао погодити са Турцима и искупити од њих мир по цену предаје неких својих важних градова. Уз то је краљ Твртко имао да издржи и тешку борбу у самој земљи са моћним босанским великашима, особито са Сандаљем Храњићем и Радославом Павловићем, који су хтели да што више ограниче краљеву, а што више да утврде и прошире своју власт.

Опасност је са те стране и за краља и за земљу била тим већа што су се они у тој борби ослањали на Турке, који су били вољни да помогну у Босни сваку акцију, која је слабила државу. За време тих борби Твртко је испред Турака и њиховог штићеника Радивоја морао још једном бежати из Босне; али, њему је пошло за руком да се ускоро опет врати и да заузме свој престо. Повратак његов изазвао је, међутим, нове борбе, и босански су великаши поново довели у Босну Турке, а Твртко је морао и по трећи пут оставити своју земљу и бежати у Угарску. Вратио се опет у Босну тек кад је признао султанову врховну власт, постао његов вазал, обавезао се да ће му плаћати годишњи данак и примио у земљу турску посаду.

После тога Твртко је видео да су његовој држави избројани дани. Стога је тражио помоћи на све стране, особито у Угарској. Али, помоћи није могао добити. У очајању он је понудио своју државу Млетачкој Републици; али, ни она није хтела примитити тај сумњив и несигуран поклон.

СТЕВАН ОСТОЈИЋ.

1419.–1421.

Стеван Остојић дошао је на престо вероватно после смрти свога оца у бурно време међусобних борби и грађанских ратова, када је почело пропадање босанске државе.

Слаб као и отац му, Стеван Остојић је допустио да га догађаји носе и воде. У целом његовом раду не види се и не осећа се нигде његова особа ни његова иницијатива, а целу његову владу испуњују унутрашње кризе и међусобне борбе босанских великаша. После две године слабе и неславне владавине, Стевана Остојића је нестало са позорнице историских догађаја.

СТЕВАН ТОМАШ.

1444.–1461.

Влада краља Стевана Томаша била је бурна и несретна. Стеван Томаш је за све време своје владе улагао много труда и добре воље да помогне себи и својој држави, да се спасе несреће, која је све више изгледала неминовна. Али, зла судбина и тешке прилике нису му дале ока отворити и пратиле су га од доласка на престо па до последњег дана његове бурне и несретне владавине.

Стеван Томаш се, истина, није спремао за владаоца, и до свога доласка на престо он је живео повучено, али је имао доста особина, потребних добром владаоцу. Да је живео у редовним приликама, Стеван Томаш био би вероватно добар владар, али је он живео онда када би под теретом тешког бремена, које је лежало на плећима српских владалаца у доба турских освајања, попустила и много јача личност но што је био Стеван Томаш.

Под утицајем тешких прилика у којима се Босна у то доба налазила, и Стеван Томаш је, као и готово сви владаоци XV века на Балканском Полуострву, у политици стално лутао и погрешно ценио људе и прилике. Он је, као и готово сви они, тачно знао шта хоће, — да се ослободи турског утицаја и да се спасе од турског завојевања, — али, ни он није могао тачно одредити пут којим ће ићи да то постигне, и да онда консеквентно иде тим путем. Он је лутао и мењао је своју политику, и према Турцима и према Угарској и према своме тасту, моћном Стевану Вукчићу, и према деспоту Ђурђу Бранковићу. Он је готово са свима њима бивао наизменце у пријатељству, ратовао и мирио се, склапао савезе и разилазио се.

Ипак се може рећи да се Стеван Томаш, за све време своје владе, у главном, без знатнијих прекида, ослањао на Угарску, и да се чврсто држао моћног Сибињанина Јанка, који је у то доба био најутицајнија личност у Угарској. Сем Угарске и Сибињанина Јанка, Стеван Томаш се хтео ослонити на папску курију, у нади да ће од ње добити помоћи за борбу против Турака. Да би курију задобио за себе и по њеном захтеву, Томаш је гонио у својој држави богомиле, а због тога је опет дошао у сукоб са знатним бројем својих поданика и, што је било још важније и још горе, са својим тастом, моћним Стеваном Вукчићем.

Тако је свака акција, поведена за борбу против Турака и за ослобођење од њиховог утицаја, изазивала кризе и сукобе, који су слабили државну снагу, а доводили Турке ближе њиховом циљу.

После турског пораза под Београдом (1456. године) у Стевану Томашу је оживела нада да ће можда ипак са запада бити поведена против Турака озбиљна акција, која ће и Босну спасти, па се почео спремати, озбиљно и одушевљено, да помогне ту акцију колико год може. Те лепе наде и живе жеље добиле су још више полета и изгледа на остварење кад је Стеван Томаш успео да за свога сина и престолонаследника испроси ћер деспота Лазара, Јелену, и да том удајом осигура спајање Босне и Србије у једну државу. Та је комбинација истина и остварена, али је она, место да одложи, само још ускорила пад и Босне и Србије.

После пада деспотовине (1459. године), Стеван Томаш је морао увидети да његовој држави нема више спаса, и стога је приклонио главу пред силом турског султана. У очајању он је још понудио Млетачкој Републици да јој преда своју државу, уверен да се Босна својом снагом неће моћи спасти од Турака, а да јој ни Угарска неће моћи дати озбиљну помоћ и потпору. Млетачка Република наравно и овога пута је одбила да уђе у то несигурно предузеће, и Стеван Томаш је на самртној постељи могао тачно видети шта ће у најближој будућности бити са његовом државом.

СТЕВАН ТОМАШЕВИЋ.

1461.–1463.

Стеван Томашевић је последњи босански владар. Као престолонаследник, он је уз жену као мираз добио био деспотовину, коју је већ после неколико месеци изгубио. Због тога губитка дигла се у Угарској и у целој Европи бура незадовољства против њега. По Европи су кружили гласови, и у њих се веровало, да је Стеван Томашевић учинио издајство хришћанској ствари и да је продао Турцима Смедерево и деспотовину.

Али, када је Стеван Томашевић дошао на престо, он је својим радом демантовао све те гласове.

Завађен са угарским краљем Матијом због предаје Смедерева, Стеван Томашевић се, кад је примио управу земље у своје руке, сав предао папској курији. Одатле је он у почетку своје владе у тешким приликама, притешњен од Турака и изложен свим злим последицама великашке борбе у самој земљи, добио моралну потпору и круну, којом је крунисан за краља.

Угарски краљ Матија сматрао је да су тим поступком повређена његова суверена права на Босну, па је заузео став противан новоме краљу. Али, они су се убрзо измирили, Стеван Томашевић је склопио савез са Угарском и отказао је Турцима данак, који им је Босна до тада плаћала.

Томашевић је после тога почео врло енергично радити да спреми све што је потребно за одбрану од турског напада, који је са разлогом очекивао. Он је у тај мах са доста наде и оптимизма гледао у будућност. Али, његове наде нису се испуниле, и његов оптимизам није имао реалног основа.

Када су Турци пошли на Босну, Стеван Томашевић није добио са запада, ни из Угарске ни од папске курије, никакве помоћи, а властела у босанским градовима почела се одмах кукавички предавати завојевачу. У таквим приликама није ни краљ био у стању да се Турцима одупре, и Босна је пала без и једне битке и без борбе.

Стеван Томашевић је бежао испред турске војске из града у град, док на послетку није ухваћен. Несрећа и одсуство сваког изгледа на успех сломили су његову енергију, и он је неславно завршио своју владавину и свој живот: мада се предао на веру, био је погубљен.

ЂУРАЂ БАОШИЋ.

1371.–1379.

Порекло Баошића мутно је и несигурно. Они излазе на историску позорницу за владе цара Уроша, када се српска држава почела растурати и када су поједини великаши почели предузимати мере да сами и мимо средишне власти, која је била слаба и немоћна, одржавају мир и ред у својим областима. Из тога рада по невољи развила се онда са временом владалачка власт и образовале су се посебне државе.

Тако су и у Зети за слабе владе Урошеве три брата Баошића узели власт у своје руке и почели самостално владати. Већ за живота Урошева, а још више после његове смрти, они су вршили пуну владалачку власт, и територија на којој су владали, може се од тога времена сматрати као посебна самостална држава. Они већ у то доба склапају уговоре и савезе са страним државама и воде ратове.

Влада Баошића изгледа да је била колективна под врховном управом најстаријег брата Страцимира. Али, Страцимир као да није имао потребне способности, ни државничке ни војничке и био је стога стално према својој браћи у позадини.

На првом плану у акцији браће Баошића стоји од почетка Ђурађ. После Страцимирове смрти (1373. године) влада онда он са млађим братом, али је и тада он главна личност.

Бистар, окретан, енергичан, подузетан, јаке воље и консеквентан у раду, Ђурађ је утврдио добре везе са албанским великашима, а био је готово стално у добрим односима и са Млетачком Републиком.

Акција Баошића кретала се и ка северу, где су они радили на томе да освоје Котор, и на југ, где су продрли дубоко у Албанију. Сем тога, Баошићи су се у својој спољној политици ослањали на папску курију, и због тога су примили католичку веру. Али, изгледа да им је рачун са папском куријом био погрешан. Бар се не види да су отуда имали какве користи.

Ђурђев политички таленат види се особито у томе што је он успео да од Николе Алтомановића добије простране земље за неутралност у рату са босанским баном Твртком и кнезом Лазаром. Због тих земаља Ђурађ је после дошао у сукоб са Твртком. Састанак њихов у Дубровнику није довео ни до каквих резултата, и Ђурађ је, ускоро после тога, изгубио у рату већину земаља, које је био добио дипломатском акцијом. Ипак је Ђурађ свим својим радом бар то постигао да је и он сматран учесником у наслеђу немањићске државе.

БАОША.

1379.–1385.

Баоша је после смрти брата Ђурђа примио пространу државу, која се пружала од Дубровника до Валоне; ну, он се у главном више бринуо за јужне покрајине своје државе него за северне. То се у народу осећало, те због тога Баоша у Зети није био популаран, и он је провео добар део своје владе у савлађивању разних побуна у северним покрајинама своје државе.

Изгледа да Баоша није у опште био способан да се прилагоди приликама и да у даном моменту јасно уочи и оцени ситуацију. Прек и оштар, он је био без сумње добар ратник, али рђав политичар и државник.

У почетку је Баоша био у добрим односима са својим суседима, али је убрзо дошао у сукоб са Карлом Топијом, и узео му Драч; а кад је босански краљ Твртко, 1385. године, од Угарске добио Котор, дође он у сукоб и са Твртком. Са Твртком је Баоша успешно војевао, и Твртко је морао молити Млетачку Републику да посредује за мир међу њима.

Сукоб са Карлом Топијом, међутим, довео је Баошу до катастрофе. Карло Топија је, кад је дошао у сукоб са Баошом, позвао у помоћ Турке. Они су се одазвали Карлову позиву, и напали су изненада на Баошу са великом војском. Баоша је на брзу руку скупио нешто војске и пошао је против њих. На Војуши је дошло до битке, у којој је Баоша потучен и погинуо.

ЂУРАЂ СТРАЦИМИРОВИЋ.

1385.–1403.

Ђурађ Страцимировић био је, као сви Баошићи, бистар, енергичан и окретан, са доста политичког талента, али непостојан, и стога недовољно поуздан. Као младића, њега је, после очеве смрти, његов стриц дао у залогу и за таоца у Драч, Карлу Топији, и он је остао тамо и чамио у нераду све до смрти Баошине. Кад је Баоша погинуо, Ђурђа је Карло пустио на слободу, и он се вратио у своју отаџбину, да прими власт и престо. Али, Ђурађ је примио знатно смањену државу: цео југ био је изгубљен.

Када је предузео владу, положај његов и његове државе били су необично тешки. Он је не само био опкољен са свих страна непријатељима, него је и у самој земљи имао великих тешкоћа и неприлика; поједини великаши опирали су се његовој власти, а цела Зета била је у отвореном устанку против њега. Због тако тешких прилика Ђурађ је био веома попустљив и мирољубиво расположен према својим суседима. Он је ступио одмах у везу са Млетачком Републиком и искрено се трудио да задобије њено пријатељство и поверење. Исто тако је Ђурађ, убрзо после свога доласка на престо, ухватио добре везе и са најмоћнијим династом у унутрашњости Балканскога Полуострва, кнезом Лазаром, и узео његову ћер за жену.

Мада је таквим радом добио јаког ослонца, ипак тиме Ђурађ није себи много олакшао положај. Турци су стално наваљивали на његову државу, а ускоро после косовске битке дошао је он у сукоб и са Млетачком Републиком, која је енергично радила на томе да се утврди у албанском и јужном српском приморју.

У то је Ђурђа постигла још једна несрећа. Године 1392. заробили су га Турци, и он се ослободио ропства по веома тешку цену: морао је уступити Турцима Скадар и Дриваст. Кад се ослободио ропства, Ђурађ се нашао у веома тешкој ситуацији. Турци су стално нападали на његове земље, у земљи је устанак против њега био у јеку; што су уз њега били Босанци и Млечићи, није му много помагало.

У тако тешким приликама Ђурађ је начинио један необичан, дрзак, али дубок план, да спасе и одржи своју власт. После је било момената када је могло изгледати да је тај план био велика политичка погрешка, и много је труда утрошено и крви проливено да се она исправи; али, можда је баш поправљање те погрешке била већа заблуда но што је била заблуда смислити и извести овај план.

После свог ослобођења Ђурађ се решио да отме од Турака Скадар и Дриваст, па да их преда Млетачкој Републици, да тако подигне између својих и турских земаља преграду, која ће његову државу осигурати са те стране. Он је у једном тренутку малодушног расположења озбиљно помишљао чак и на то да целу своју државу преда Млетачкој Републици.

Први део свога плана Ђурађ је извео и остварио. Он је заузео Скадар и Дриваст, па их је онда, у априлу 1396. године, предао Млечићима.

Слободан и сигуран на тај начин, и од стране Турака и од стране Млечића, Ђурађ се после тога окренуо против главног свог противника, Радича Црнојевића, који се као бунтовник годинама држао у горњој Зети, потукао га је, и заузео његове земље. У тој борби Радич је и погинуо.

Последњих година свога живота Ђурађ као да је пристао уз Турке, да ли стога што је мислио да су му они мање опасни но Млечићи, који су се били утврдили у српском и албанском приморју и ширили тамо своју власт све даље, или из других каквих разлога, — тешко је рећи. Али, Ђурађ је веома брзо дошао до уверења да нови правац његове политике може бити по њега веома опасан, и он се вратио старој својој политици пријатељства према Млетачкој Републици.

БАОША БАОШИЋ.

1403.–1421.

Баоша Баошић био је ратоборан и веома немиран дух. Он је провео скоро сву своју владавину у борби са Млетачком Републиком, тако да се још много година после његове смрти, уз помен његовог имена, истицало како је он био „непријатељ господина дужда и опћине млетачке“.

Због тога су Млечићи веома рђаво ценили његов карактер и његове моралне особине. Мада су те оцене једностране и претеране, ипак се по свему раду Баошином види да он није био човек ширих погледа.

Баоша је одмах после свога доласка на престо намислио да поврати од Млетачке Републике градове које јој је његов отац, у једном тренутку страха и малодушности, био уступио.

Млечићи су у почетку имали у борби са Баошом веома великог успеха; али, Баоша је вешто успео да побуни против њих становништво на земљишту које су они држали, те се убрзо ратна срећа окренула у његову корист. Како су се, међутим, и племенски главари у оним крајевима били поделили у две групе, на присталице Баошине и присталице Млетачке Републике, није ни Баоша могао доћи до пресудних успеха. Преговори, који су вођени између зараћених страна, посредовањем разних политичких фактора, нису такође довели ни до каквог резултата.

У почетку свога сукоба са Баошом Млетачка Република могла је рачунати на помоћ моћног босанског великаша Сандаља Храњића, који је био у спору са Баошом због Котора. Али, када је Сандаљ (1411. године) узео за жену Баошину матер, Јелену, ћерку кнеза Лазара, изгубила је ова потпору са те стране. У то је Млетачка Република дошла у сукоб и са Угарском, што је Баоша употребио и почео опет напредовати. Ну, ускоро после тога дође, посредовањем Сандаља Храњића, до мира између Баоше и Млетачке Републике (1412. године).

После тога Баоша је, изгледа, живео у миру са свима својим суседима. Али, када 1418. године Угарска поново зарати на Млечиће, крене и Баоша, свакако у договору са Угарском, на млетачке градове у Зети и Албанији, и почне их освајати. Рат је вођен после тога све до Баошине смрти доста млитаво и са промењивом срећом. Млечићи су тражили на све стране савезнике против Баоше, и уцењивали су његову главу. Преговори међу њима више су пута почињани и прекидани без резултата.

Баоша је у то доба већ био тешко болестан, али је водио рат вешто, окретно и енергично. Када је осетио, да му се приближује смрт, он је, тешко болестан, отишао свом ујаку, деспоту Стевану, и код њега је умро. У тестаменту је свом ујаку завештао своју државу. Са Баошином државом наследио је деспот Стеван и рат са Млетачком Републиком.

САНДАЉ ХРАЊИЋ.

1392.–1435.

После смрти босанскога краља Твртка I, почели су поједини моћни босански великаши борбу против краљевске власти. У тој борби, коју су они водили са много издржљивости а са мало политичке мудрости, почеле су поједине области босанске краљевине да се издвајају у посебне државе. Најзнатнија од тих области, која је у току XV века образовала нову државу, био је Хум. Ту је моћни властелин Сандаљ Храњић, у току своје владе од преко четири деценије, успео да створи заметке и основицу за државу, која ће доцније, под владом његовог наследника, Стевана Вукчића, доћи до великог угледа и моћи.

Лукав и окретан, Сандаљ Храњић је необично вешто водио политику своје личне користи, и благодарећи тој својој вештини, он је готово стално повећавао своју територију. У политици малих, локалних интереса он је био вешт и окретан, као ретко ко, и стога је он у томе правцу имао великог успеха. У унутрашњим, личним и локалним борбама, он се лако и брзо сналазио; али, широке политичке концепције и ширих државничких погледа он није имао. Све је код њега било мерено малом мером његових личних и локалних интереса. Где су ти интереси престајали, он је губио моћ тачног и правилног пресуђивања.

Сандаљ је готово за све време своје владе водио борбу са разним босанским династима и великашима, од којих је отимао земље, и чију је конкуренцију хтео да уклони. Што је та борба слабила државу, то њега није много бунило: он је хтео да држава буде што слабија, да би он био што јачи.

У спољној политици, где се увек опредељивао према моменту и тренутној користи, Сандаљ се наизменце, како му је кад требало и како је кад морао, држао уз Угарску и борио се против ње, позивао Турке у помоћ, признавао њихову врховну власт и куповао од њих земље својих конкурената, и опет прилазио разним комбинацијама, које су прављене за борбу против њих; војевао је против Баоше, и опет му помагао саветом и делом, био у веома пријатељским односима са Млетачком Републиком и интригирао против ње и долазио у сукоб са њом.

У целом Сандаљевом раду у спољној политици није било озбиљног плана који би он консеквентно спроводио; све је рађено на парче, под утицајем тренутног расположења и ситних интереса. У унутрашњој политици Сандаљевој као да је било више система, и она је вођена са планом и добрим резултатом. Због тога је у томе правцу он и имао успеха.

ХЕРЦЕГ СТЕВАН.

1435.–1466.

Простране земље Сандаља Храњића наследио је његов синовац Стеван Вукчић. Стеван је наследио све врлине и све мане свога стрица и његовог режима, само је он у извесним правцима спољну политику водио, мада погрешно, ипак бар са више консеквенције него његов стриц.

При крају своје владе морао је, међутим, Стеван увидети да је погрешан пут којим је у својој спољној политици ишао, и да стога у том погледу није имао никаквог успеха. Он се једино могао тешити уверењем да би и обратна политика довела до истих резултата. У унутрашњој политици Стеван је имао, због својих личних особина и због сталног и великог раздора у породици, много мање успеха него његов стриц.

Док се Сандаљ сматрао све до своје смрти за великаша босанске краљевине, мада су његови поступци били поступци независног владаоца, Стеван се од почетка своје владе држао као самосталан владалац.

Главни принцип његове политике био је ослањање на Турке и признавање њихове врховне власти. Ту политику Стеван је консеквентно водио све до своје смрти, уверен да ће тако најбоље утврдити своју власт, најлакше победити своје непријатеље и осигурати своју државу.

Лукав, превртљив, несталан, осион а амбициозан, Стеван није никада бирао у борби средства, готов да слаже и превари, кад је то његов интерес захтевао; а претерана оданост његова вину и женама мутила је често његов правилан суд, и доводила га је у сукоб са најближом околином. У борби против свих унутрашњих и спољних непријатеља, он је редовно звао у помоћ Турке и служио се њиховом војском.

Ипак је у Стевану била чудна смеса доброг и рђавог. Кад је Ђурађ Бранковић изгубио државу, Стеван је хтео да употреби његову несрећу на своју корист, и истакао је своје претенсије на Зету; али, у исти мах је достављао Ђурђу о турским намерама све што је могао дознати и што је Ђурђа могло интересовати. То му, међутим, није сметало да заузме Ђурђеве земље у горњој Зети, што га је довело у сукоб са Млетачком Републиком.

Ускоро је он опет склопио савез са Ђурђем против Млетака и босанског краља Томаша; али, опет се брзо помирио са њим, и дао му своју ћер за жену. После тога Стеван се, због своје трговачке политике и због Конавала, уплео у рат са Дубровником, који је трајао више година и који је вођен са промењивом срећом. За време тога рата успели су Дубровчани да крену против Стевана његовог најстаријег сина Владислава. У то доба Стеван се опет приближио деспоту Ђурђу, а војевао је опет уз Турке против Босне. Тако је његова политика стално ишла кривом линијом и била у противречности.

Само је у једном погледу Стеван водио косеквентно једну политику. Силно амбициозном, импоновале су звучне титуле, и он их је необично волео. Због тога је он број назива у својим титулама стално повећавао. Тако је са особитим уживањем узео и назив херцега од Светога Саве. По томе су га после тога стално звали херцег Стеван, а земља је његова прозвана Херцеговином.

Последње године свога живота и своје владе провео је Стеван у сталном страху, борби и кризама. После пада Србије, није могло бити сумње да ће Турци напасти на Босну и на Стеванову државу. У страху од тога, Стеван је молио Млетачку Републику да му осигура склониште на својој територији, и помирио се са босанским краљем. Али, због тога његов син Владислав оде Турцима и пође са њиховом војском на оца. Стеван је био потучен и морао је да уступи сину четвртину државе. После пада Босне (1463. године), Стеван је покушао неку акцију против Турака, али је на њега ударио са Турцима опет његов син, те је изгубио скоро целу државу.

Последњих година своје владе Стеван је морао јасно видети колико је много грешио у свом животу и у своме раду. Он је јасно видео све зле последице тога и таквога рада. Из његових писама, писаних Млетачкој Републици последњих година, избија тужна сентименталност и резигнација. Он је видео да се руши све оно што је он дизао и стварао, и да је пропаст његове државе само још питање времена, и то веома кратког времена. Дубоко несретан, и у породици и као човек, пун оправданих црних слутњи за будућност, Стеван је умро скрхан и огорчен. Али, ако је у тај мах давао себи рачуна о својим поступцима, он је морао признати да је за много штошта био и он сам крив.

ИВАН ЦРНОЈЕВИЋ.

1465.–1490.

Још за време слободне српске државе била је чувена у Зети властеоска породица Ђурашевића или Црнојевића. У XV веку њен је углед стално растао. Особито се од средине тога века истакао Стефаница Црнојевић, чија је област била између Скадра и Котора, као присталица Млетачке Републике, уз коју је он ратовао против деспота Ђурђа.

Стефаница је симпатична личност. Мудар, вешт и окретан, он је био добар војник и војсковођ, и тукао је у више прилика деспотове старе и искусне војводе. Симпатична је особито његова љубав према сину Ивану, који је дуго времена чамио као талац у тамници херцега Стевана, и његова оданост и верност Млетачкој Републици.

Стефаницу је наследио његов син Иван. Док се Стефаница сматрао још за обичног властелина и млетачког официра, Иван се понашао као владалац и имао свој двор, последњи српски двор у средњем веку.

Иван је у почетку своје владе, противно политици свога оца, био противник Млетачке Републике; али, убрзо се вратио политици своје породице, и признао је млетачку врховну власт. После тога Иван је био веран Републици, и толико се истакао уметношћу и храброшћу у борбама против Турака, да је именован за млетачког племића. Због тога су Турци били љути на Ивана, и у миру, што су га, 1479. године, после успешног рата склопили са Млетачком Републиком, Иван није био обухваћен. То је значило да је предан на милост и немилост Турцима. Уверен да им се не може са успехом одупрети, Иван је, када је сазнао за погодбе склопљенога мира, побегао у Италију.

Али, када је, две године после тога, умро султан Мухамед II, а његови синови почели међусобну борбу за власт и престо, настало је силно врење на целом Балканском Полуострву. Хришћани су се надали скором ослобођењу, а бегунци су се почели са свих страна враћати својим кућама. Онда се и Иван вратио из Италије и заузео је своју државу без борбе.

Али, Иван је видео да се ни помоћу Млетачке Републике, која га је већ једном у одсудном тренутку напустила, а још мање сам својом снагом не може одржати, па се одмах по повратку погодио са Турцима признао је њихову врховну власт и био им је до смрти верно одан и лојалан. После тога он је често долазио у сукоб са Млечићима, јер је хтео да им се освети због њиховог нелојалног држања према њему и због њихове економске експлоатације у његовој земљи.

После свога повратка, Иван је смишљено и енергично радио на унутрашњем уређењу своје државе.

Ивана је наследио његов син Ђурађ (1490.–1496.), леп, снажан, висок и стасит човек, са необично меком душом, сентименталан и због тога несталан и колебљив. Мада са авантуристичким склоностима, Ђурађ није био ни ратник ни политичар. Он је трговао и волео је књижевност. За кратко време своје владавине он се бавио у главном унутрашњим уређењем своје државе и основао је прву српску штампарију.

Због својих веза са Французима, који су у то доба хтели да крену крсташки рат против Турака, постао је Ђурађ сумњив Турцима, и они су хтели да га уклоне и да заузму његову државу. Кад му је наређено да дође у Цариград, он се поплашио за свој живот и побегао је у Млетке.

После неколико година потуцања по Италији, он се вратио у Црну Гору, одакле је отишао у Цариград, где га је султан лепо примио, после чега се потурчио и добио нека имања у Малој Азији.

ВЛАДИКА ДАНИЛО.

1697.–1735.

Турци су покорили Црну Гору крајем XV века. Од краја XVII века почео је, међутим, у Црној Гори, под управом црногорских владика, систематски рад на еманципацији од турске власти. У почетку су се Црногорци у томе раду ослањали на Млетачку Републику, која је због својих територија у приморју, била готово стално у сукобу са Турском, а ускоро после тога, од почетка XVIII века, почели су Црногорци упирати очи у Русију, прогласили је за свога покровитеља, и тражили од ње стално у борби против Турака, а и иначе, моралне, а још више материјалне помоћи и потпоре.

Смишљен и систематски рад на еманципацији Црне Горе од Турске почео је за време великих ратова на Балкану, у претпоследњој и последњој десетини XVII века, владика Висаријон. Али, рад у томе правцу, и споља и у самој земљи, необично енергично и вешто развио је владика Данило, који се може сматрати за првог владара обновљене српске државе у Црној Гори.

Данило је био даровит, енергичан, окретан, добар организатор. Вешто лавирајући међу Турском и Млечићима, он је утврђивао своју власт у земљи, радио да измири и групише завађена братства и племена, хватао је везе и са Аустријом и са Русијом и са православним становништвом у Турској, а цео тај рад имао је један циљ: да се еманципује и ослободи од Турака. У остварењу тога циља он је, наравно, гледао и своју личну корист, и често је није делио од опште.

Данило је видео да је немогуће постићи ослобођење догод се Турци у самој Црној Гори ослањају на потурчењаке, чији се број у то доба био знатно умножио. Због тога је он прегао да истреби потурице у Црној Гори. То му је, после великог труда и напора, и пошло за руком, и то унутрашње ослобођење Црне Горе било је претеча и спољног ослобођења. У борби за унутрашњу слободу и у борби, вођеној у савезу са Русијом против Турске, Црногорци су добили самопоуздања, и свест о слободи хватала је све више корена. Русија је, истина, при склапању мира са Турцима, оставила Црну Гору, те су Турци ударили на Црну Гору и прегазили је; али, више нису могли да је одрже у покорности. Требало је, истина, да прође још много времена и да се пролије још много крви, док је Црна Гора, и фактички и формално, дошла до своје слободе; али, сигурне основе за рад у томе правцу положио је својим смишљеним, вештим и енергичним радом, и у спољњој и у унутрашњој политици, владика Данило.

ВЛАДИКА САВА.

1735.–1781.

Наследник владике Данила, владика Сава, није имао особина потребних човеку који треба да управља народом у приликама какве су онда биле у Црној Гори. Владика Сава је био бистар и доста начитан, тачан и савестан, али сувише мек, тих и повучен, и потпуно неспособан за ма какав организаторски рад. Због тога је Сава, мада је наставио политику владике Данила, остао без угледа и ауторитета. Ипак, мора се признати да је и за његове владе учињен корак у напред у правцу еманципације Црне Горе од Турака.

Миран и скроман, чак плашљив, Сава није волео да улази у авантуре и да због несигурног добитка доводи у питање и меће на коцку оно што је имао. Због тога је он избегавао сукобе и, решен да не доводи свој народ у незгодан положај, тежио је да одржава добре односе и са Турском и са Млетачком Републиком. Али, Сава је у души био искрено предан Русији и отуда се највише надао помоћи.

Народ је, међутим, осећао да у онако тешким приликама не може земљом управљати тако мек и слаб човек какав је био владика Сава. Стога је тражио да Сава узме себи помоћника. Сава је онда узео, или управо морао да узме, себи за помоћника свога рођака, енергичног и амбициозног Василија, који је убрзо узео сву власт у земљи у своје руке. Сава је после тога отишао у манастир, и живео је тамо повучено, без утицаја на државне послове.

После смрти владике Василија (1766. године) почео је, међутим, Сава опет водити народне и државне послове. Али, ускоро га је поново потиснуо у манастир и одстранио од управе Шћепан Мали. После смрти Шћепана Малог (1774. године), Сава је и по трећи пут примио управу, и задржао је овога пута до своје смрти.

ВЛАДИКА ВАСИЛИЈЕ.

1750.–1766.

Владика Василије је веома занимљива личност у нашој историји. Необично жив и енергичан, немиран, амбициозан и себичан, Василије је у својој природи и у своме раду имао много противречности. У раду за себе и за своју државу, Василије није имао скрупула и није бирао средства. Кад му је требало, он се није жацао ни преваре ни лажи ни фалсификата. Али, мора се признати да он та недозвољена средства није употребљавао увек само у своју личну, него већином и у корист своје земље и свога народа. Уосталом, при оцени Василијевог рада треба увек имати на уму прилике и средину, у којој је он радио, и да се онда разни поступци, због којих се Василије осуђује, нису мерили мерилом којим се мере у данашње време.

У чежњи за влашћу, Василије се лако истакао испред владике Саве, и потиснуо га је потпуно у позадину. Убрзо је он добио јак утицај не само на народ у Црној Гори, него и на Србе у Турској. Он је развио свуда, где је год могао доспети, директно или индиректно, необично жив рад. У Русији је, за време свога бављења тамо, ухватио јаке везе и стекао угледа и поверења.

У противности са радом владике Саве, одмах је Василије постао агресиван у свима правцима. Немиран и амбициозан, он је знао да улије у Црногорце уверење да су они самосталан и слободан народ, и да је Црна Гора увек била независна. Он је учинио да Црна Гора одбије Турцима плаћање траженог данка, и кад су Турци због тога напали Црну Гору, успео је да их сузбије.

Василије се бринуо и за просвету и радио је на отварању школа у Црној Гори. У Русији је написао историју Црне Горе, спис са историског гледишта некритичан и без вредности, али необично важан са политичког гледишта, јер је њиме највише раширена мисао о независности Црне Горе.

Сем тога врло енергично је радио Василије да сузбије међу црногорским племенима раздор, који је слабио снагу државе и народа и споља и изнутра.

Уопште се може рећи да је Василије имао широку концепцију и веће погледе на државни рад и живот.

Сав Василијев рад, мада је осенчен понеким несимпатичним цртама у његовом карактеру, био је за Црногорце необично користан, и Црна Гора под њим учинила је у свом политичком васпитању и у борби за еманципацију од Турске знатан корак унапред.

ВЛАДИКА ПЕТАР I.

1784.–1830.

Прилике у Црној Гори за све време владе владике Петра I биле су необично тешке, а он сам није био довољно јак и енергичан да утиче на њих и да управља њима. У земљи су владали неслога и раздор, који је прелазио у анархију.

Ускоро после Петровог доласка на управу, Турци су ударили на Црну Гору, савладали несложне Црногорце, продрли у земљу и спалили манастир на Цетињу.

У рату Аустрије и Русије против Турске, Црна Гора је такође учествовала, и Црногорци су одбили са успехом неколико пута турске нападе.

За време Наполеонових ратова Црногорци су, као савезници француских непријатеља,заузели били Боку Которску, али су је морали уступити Аустрији.

Због тих сталних ратова Црна Гора је економски била сасвим исцрпена. Уз то су племенски раздори слабили земљу, а сем тога питање власти још увек није било потпуно решено, јер су губернадури имали у земљи још увек јак положај и јаког утицаја, и такмичили се у том погледу са владикама. Стога је постојао јак антагонизам између владика, који су себи све више присвајали и световну власт, и губернадура, који су хтели да свој положај одрже, утврде и прошире. Петар I, после огорчене борбе, која је почела још за његових претходника, успео је да знатно поколеба губернадурску власт, и да утврди власт владика у држави и у световним стварима.

Петар I развио је, међутим, жив рад и у другим правцима. Он је уопште радио на томе да Црну Гору изведе из средњевековног патриархалног стања и да у њој заведе уређење модерних држава. Пре свега, он се трудио да установи у земљи правосуђе и администрацију. Због тога је на народној скупштини донесен Законик. Затим се трудио да подигне просвету у земљи, а завео је и порез, којег дотле није било.

Али, све те реформе завођене су споро и тешко, и народ им се опирао често са оружјем у руци. Рад на подизању друштва на овако ниском ступњу културе био је необично тежак, а Петар је под притиском тешког задатка много патио и често је разочаран долазио до очајања.

Петар I био је добар и искрен патриот, поштен човек и прави хришћанин; али, у оним приликама и у оној средини није могао учинити ни близу онолико колико је желео, и он је без власти и ауторитета, увек морао молити тамо где се само наредбама евентуално могло нешто постићи. Као човек и свештеник, Петар је био дубоко поштован од свих; али, као владаоца нико га није слушао.

ВЛАДИКА ПЕТАР II.

1830.–1851.

Петар II, највећи песник наш, спада и међу најважније владаоце у нашој историји. Мада је дошао веома млад на управу, он је одмах ухватио чврсту власт, и од првога дана осетило се у Црној Гори да је на владу дошао човек који зна шта хоће и који има и воље и енергије и талента да то што хоће и изведе.

Стасит и леп, племенита срца и осећајне душе, Петар је био човек бистар и дубоког ума. Многим путовањима он је знатно проширио своје знање, а своју философију живота формирао је под утицајем позитивних наука. Мада је био песник, мада му је сентименталан национализам понекад мутио бистар поглед на, прилике, он је био реалан политичар.

Одмах по доласку на престо, Петар је свршио питање губернадурства. Губернадур Вукеша Радонић мислио је да ће после смрти Петра I успети да сузбије младог и неискусног његовог наследника и да ће он као губернадур заменити владике. Али, он се преварио у рачуну. Петар II пустио га је да уђе у преговоре са аустриским властима, па га је онда оптужио, те он буде због тога осуђен на смрт, а губернадурство укинуто. Тиме је било дефинитивно скинуто са дневног реда и једно од најважнијих унутрашњих питања у Црној Гори, које је изазивало сталне сукобе и трзавице и кочило напредак и државном и народном развитку.

У доба кад је Петар II дошао на владу, у целој Турској владало је силно врење и на све стране вођене су борбе против централне власти, тако да је могло изгледати да је Турска непосредно пред распадањем и пропашћу. У нади да ће се то и догодити, и Петар се умешао у те борбе. Али, Турска је била још увек јача но што су то сви претпостављали, и погрешна политичка комбинација Петра II свршила се потпуним неуспехом.

Уз питање спољње политике Петар се интенсивно бавио и питањем унутрашњег уређења. Он је образовао суд и ускоро после тога сенат или велики суд, затим је увео уредно наплаћивање пореза, подигао је прву школу у Црној Гори и основао штампарију. По савету руске владе Петар је покушао да утврди трајан мир са Турском на граници; али, то се није могло извести, и четовање и бојеви на турској граници су и даље настављени; особито је тешко било решити питање Грахова, због којег је било много борбе и дипломатске преписке.

Ну, Петар је имао и у самој земљи великих тешкоћа и неприлика. Његови непријатељи оптуживали су га да се више брине за књижевност, за лов и за карте него за државу, и успели су толико да је чак и руска влада почела показивати знаке нерасположења према њему. Ипак је он успео да разбије све те оптужбе, и руска влада, на његову представку, знатно је повисила годишњу помоћ Црној Гори. Са том помоћу могао је Петар онда доста урадити на подизању културе у земљи.

Како је Петар II био искрен и убеђен патриот види се не само по њеповим књижевним делима, него и по целом његовом раду, особито 1848. године, када је и он, као и многи родољуби, мислио да је дошао давно жељени час народног уједињења. Онда је Петар растурао по Далмацији прогласе, у којима је позивао народ на борбу за уједињење, одушевљено поздрављао бана Јелачића, као главног представника народне слободе, и склопио са Србијом уговор о ослобођењу Босне и Херцеговине.

Лепе наде из 1848. године нису се, међутим, оствариле, и Петар II је, као и сви други патриоти, морао разочаран увидети да је дан слободе и јединства још веома далеко. Последње дане његовог живота загорчала је још велика брига због портине озбиљне намере и спреме да нападне на Црну Гору.

Сломљен душом и телом, Петар је умро разочаран и пун црних слутњи за будућност своје земље и свога народа.

КНЕЗ ДАНИЛО.

1851.–1860.

Петра II наследио је његов синовац, кнез Данило. Данило је био млад кад је од свога стрица наследио престо; али, од првих дана своје владе показивао је велику енергију у раду и у унутрашњој политици.

Жустар, пргав и прек, немирна духа, силне енергије и осветљив, кнез Данило је често, без потребе, изазивао сукобе и отуђивао од себе људе.

Прилике су, међутим, и споља и изнутра, за све време његове владе, биле необично тешке, и Црна Гора је, због унутрашњих спорова и зађевица и због непријатељских напада, у више махова долазила у велику опасност и веома тешку ситуацију. Али, сретне околности и присебност и вештина кнеза Данила увек су извукли Црну Гору из тешког положаја. Томе је много допринела и јуначка борба Црногораца, која је у појединим моментима задивљавала свет. Дабогме да је у тим тешким борбама било и момената очајања и малодушности, када су вера и самопоуздање остављали и најхрабрије, и када су неуспеси изазивали рекриминације и пребацивања кнезу што је навукао на земљу беду. Али, кнез Данило је и у тим тешким тренутцима увек знао да сачува потребну хладнокрвност: он није никада губио присуство духа, самопоуздање и веру у успех.

Главни циљ његове политике био је да добије признање независности за своју државу, и рад његов у томе правцу био је вођен са дивљења достојном самосвешћу, консеквенцијом и енергијом. У томе раду њега ништа није могло омести, ништа збунити, ништа застрашити. Он је свесно и храбро ишао право своме циљу, и порази, који би другога сасвим обезхрабрили, њега као да су још више подстицали на напор и истрајност.

У унутрашњој политици кнез Данило је енергично радио на томе да у земљи уведе ред и да заведе потребне реформе, које ће извести земљу из хаоса племенске борбе, и створити могућност за културни напредак и развитак. Особито је кнез Данило радио на поправци правосуђа и администрације.

Али, рад кнеза Данила, и у спољној и у унутрашњој политици, затим његова личност и његови преки и груби поступци у општењу са људима, изазвали су нерасположење и опозицију против њега. Он је био веома непопуларан, и имао је веома много личних непријатеља. Његову тежњу да учини добро, његове заслуге за државу и његов искрен патриотизам ретко је ко спорио; али, његов начин био је мрзак људима, и његова прекост и безосећајна грубост отуђивале су често и његову најближу околину. Напослетку је кнез Данило и пао, у најбољим годинама, као жртва атентата, изведеног из личне освете.

НИКОЛА I.

1860.–1918. † 1921.

Млад, даровит, песничке природе, енергичан и амбициозан, пун воље за рад, сладак у говору и љубазан и предусретљив у опхођењу, кнез Никола је, особито после успеха у ратовима, у којима су Црногорци показали јунаштво, — постао обожавана личност у ширим слојевима народа. Он је био витез без страха и мане; и, у доба кад су у Србији ствари пошле рђаво, мислили су многи да ће Црна Гора, са кнезом Николом на челу, постати Пијемонт српскога народа и да ће она извести његово ослобођење и уједињење.

Али, после тога, звезда кнеза Николе почела је да тавни. Прво се јавило незадовољство у земљи, због деспотске, окрутне и самовољне владавине. То незадовољство изазивало је велике неприлике и сукобе, и многи људи напустили су због тога Црну Гору. Они су онда први уздрмали поверење, које је уживао кнез Никола дотле у целом народу.

Догађаји су после све више показивали и утврђивали да кнез Никола није онакав каквим је сматран у првој четврти века своје владе. Видело се да су његове пламене речи у говорима и у књижевним делима само песнички изливи без подлога, и да између његових речи и дела често нема никакве везе.

Уколико је, међутим, кнез Никола губио популарност, утолико је он више желео да је одржи. Силно амбициозан, он је своју жеђ за славом утољавао похвалом ласкаваца, који су се тискали око њега, гонили га са реалног пута правилне оцене људи и прилика, и отуђивали га од народа.

У својим акцијама кнез Никола је временом све више почињао тражити ужи народни и чак лични интерес, а љубав ка новцу обузимала га је све више. У спољној политици он је, откад га је руски цар назвао јединим пријатељем Русије, изгубио мерило реалности суђења и оцене своје снаге.

Пошто му је у питању народног уједињења Србија била такмац, он се све више окретао против ње и против њене династије. Тако је настала жалосна утакмица и прегањање између две слободне српске државе и њихових династија. Кривице је, наравно, било с обе стране, и особито је у краљу Милану кнез Никола имао противника који му ни у чему није остајао дужан. Али, ипак, главни део одговорности за ту жалосну страну српске историје пада на црногорског кнеза. Он је у народној и државној политици употребљавао методе ситних интрига и подвала.

Због антагонизма према Србији, кнез Никола је, после завођења парламентаризма и демократског режима у Србији, дао Црној Гори такође устав и парламенат. Али, како је у души био противан народним слободама, он није могао искрено дозволити да народ влада, и због тога је брзо дошао у сукоб са уставним одредбама, са скупштином и са народом.

Ипак, кнез Никола има великих заслуга за српски народ и, особито, за Црну Гору. Под њиме је Црна Гора учинила велик напредак у сваком погледу. Особито је његова заслуга што је одржавао добре везе са Русијом и у доба када су те везе у Србији биле покидане.

Што је кнез Никола стално губио у угледу и значају, узрок су не само његова природа и његове особине, него што је цео метод његова рада, и у унутрашњој и у народној политици, већ био преживео. Он је био жртва својих мана и слабости, али и жртва једне застареле династичке и личне политике, која није довољно водила рачуна о промењеним приликама.

Још једном се срећа популарности насмешила кнезу Николи, за време балканских ратова. Али, то је било кратко и пролазно. Јер онда је тек постала очигледна разлика између Србије и Црне Горе, и у спреми и у снази, и свакоме је било јасно да не може бити сумње, — при свем том што су Црногорци и овом приликом оправдали свој глас о јунаштву, — где је тежиште снаге и будућности српског народа.

После тога кнез Никола је сасвим изгубио мерило за реалну процену прилика, и у светском рату он је, покрај свега великог и богатог искуства из прошлости, лутао и чинио је необјашњиве скокове и погрешке неозбиљног и наивног човека. Он није схватио ново време, нове прилике и нове потребе. То га је, напослетку, и скрхало, и он је дочекао да је народ, међу којим је он провео цео свој век, за који је радио и имао заслуга, у тренутку одушевљења, када је извођено ослобођење и уједињење, о којем је и он сам толико говорио и писао, његово питање решио тако што га је збацио са престола и прогласио уједињење Црне Горе са Србијом.

КАРАЂОРЂЕ.

1804.–1813; † 1817.

Већ као дечко, Карађорђе се истакао међу својим друговима својом необичном енергијом и личном храброшћу. Није могло бити сумње да ће се он, ако време захте људе са таквим особинама, брзо истаћи у прве редове, мимо свих других.

Аустриско-турски рат дао му је прву прилику за рад, и он је у њему узео учешћа, а после склопљеног мира, којим су Срби опет предани скоро на милост и немилост Турцима, Карађорђе је прешао у Аустрију, у нади да ће тамо моћи боље и сигурније живети и да ће наћи бољега поља себи за рад. Али, он је тамо био незадовољан и срце га је вукло својој груди, а кад је изгледало да су у Србији настале боље, сигурније и сређеније прилике, Карађорђе се вратио натраг, и основао је себи кућу; али, и после тога, хајдуковао је и узимао учешћа у свима походима што су у то доба предузимани против противника цариградске владе, а у којима су учествовали и Срби.

Прилике су се, међутим, у Београдском Пашалуку све више заоштравале и компликовале, и све је јасније бивало да се иде у сусрет великим и крупним догађајима. Карађорђе је био међу онима који су највише и најенергичније радили да спреме земљиште и духове за те жељно очекиване догађаје. И када су се оног знаменитог дана, почетком фебруара 1804. године, у Орашцу скупили народни прваци, и решили да дигну народ на оружје против дахија, после кратког колебања истакнут је Карађорђе за вођа устанка. Тако је на њега пала дужност организатора борбе за слободу.

Необичне личне храбрости, велике иницијативе, силне издржљивости, пун вере у успех, суров, али дубоко поштен и праведан, добар организатор и несавитљиве енергије, — Карађорђе је био необично погодан да организује и руководи борбу за слободу у приликама и у средини каква је била у Србији почетком XIX века. Његове особине биле су, у онај мах и за онакав рад, тако погодне да су чак и његове мане — његова прека нарав, која га је често доводила до грубих и непромишљених поступака, и његова мало гипка и несавитљива природа, — више користиле него шкодиле самој ствари.

Када се примио вођства, Карађорђе је јасно видео и тачно знао шта хоће; али, он је у исти мах исто тако јасно видео и тачно знао да се оно што он хоће не може постићи без силног напора, без реда и без дисциплине. Стога је Карађорђе, истичући своју преку нарав, ставио као услов за свој пристанак да се прими вођства — безусловну послушност, уверен, да се само тако може постићи успех.

Стално и увек само са једним циљем пред очима, Карађорђе је ишао право њему, и он је без милости уклањао све сметње и уништавао све препреке које су могле ометати остварење онога задатка што га је он предузео. У том погледу код њега није било обзира ни милости, он је уклањао са пута људе као ствари које су му на сметњи, без обзира на познанство и пријатељство и без обзира на крвне везе.

Он је био и прек и дивљачки суров, али увек праведан, и то је везивало људе и правдало је у њиховим очима многи нечовечан његов поступак. Њему је циљ увек био не главна ствар, него све, а све му је друго било споредно. Да се постигне циљ, могло се учинити све и морало се све жртвовати.

Карађорђе је био хајдучка природа и имао је веома много смисла за војничке ствари. Без војних школа и студија, са сасвим незнатном спремом, какву је добио као подофицир у аустриској војсци, он је по таленту и природној бистрини необично лако и тачно схватао све стратегиске и тактичне проблеме, и у томе се он успешно такмичио са школованим турским официрима из ђенералштабних школа. Његове војничке концепције биле су велике и тачне, његова оцена и суд правилан, а извођење прецизно; он у том погледу није никада лутао, а ретко је грешио и преварио се.

За политику, и унутрашњу и спољну, Карађорђе је имао мање и талента и воље и смисла, него за војне ствари. Он је за политику био сувише искрен и отворен, његов је таленат био и сувише прав и прост, без довољно финеса и прилагодљивости, његова природа крута и неприлагодљива; он није могао да гута и да ћути, није могао да се не револтира, где је мислио да се чини неправда, није улазио у компромисе нити је радо правио трансакције. Због одсуства готово свих особина, потребних политичару, особито политичару у Србији почетком XIX века, Карађорђе није имао много смисла за политику, те је није разумевао. Он је ишао сувише правом линијом, није се често могао оријентисати, много штошта није разумео, и због тога је лутао и често наивно судио и грешио.

Слаб психолог, Карађорђе по правилу није познавао људе, и често се варао у њиховој оцени. Због тога се често поводио за онима који су га погрешно управљали, и веровао онима који то нису заслужили. Он није довољно осећао да има људи и друкчијих но што је он.

Скроман и исправан у домаћем и приватном животу, Карађорђе је био и остао поштен и сиромах, и новац, као и слава, за њега нису имали никакве привлачне силе. Служење идеји без тражења користи за себе и награде за то увек је привлачило и везивало људе, и Карађорђу је то створило више присталица и обожавалаца, него његова храброст и успеси. Искрен и дубок патриот, он је радио и трошио себе само за државу и за народ.

У унутрашњој политици Карађорђе је са природним инстинктом простог бистрог човека осећао свој интерес и суревњиво га је чувао и бранио, а исто је тако у спољној политици често инстинктивно осетио праве народне и државне интересе. Али, у финесе није улазио, у њима се није знао разазнати, и у компликованој машинерији политике није се разумео. То је показао често, па и у последњем свом поступку, који му је донео смрт.

Лично храбар, он је безброј пута излагао свој живот и без страха је гледао смрти у очи; када су други падали у очајање, он није губио главу и остајао је прибран, присебан и енергичан. Било је тренутака када је он у својим рукама држао морал целога народа и целе државе.

Само је један моменат био, трагичан за њега и његову успомену, када су му попустили нерви, када га је напустила храброст и присебност, када је демантовао своју прошлост и компромитовао свој глас, када је пао у очајање и изгубио веру. То је било у септембру 1813. године, када је побегао из Србије.

МИЛОШ.

1815.–1839; 1858.–1860.

Кнез Милош је био политички темпераменат и таленат првога реда. Прост и неписмен, он је брзо и лако улазио у све танчине не само унутрашње, него и велике европске политике. И у најтежој и најкомпликованијој ситуацији он се добро сналазио и брзо оријентисао. Дабогме да се и он понекад у оцени прилика и људи и преварио; али, у том погледу варали су се и највећи државници.

Већ у првом устанку Милош се истакао својом окретношћу, бистрином и организаторским способностима. Али, он је у то доба играо споредну улогу. У први ред народних људи избацили су га тешки догађаји 1813. године.

При пропасти Србије све су војводе и прваци побегли из земље. Од знатнијих и истакнутијих војвода једино је Милош остао у земљи и ризиковао да изложи себе и свој живот турској освети. Њега је на тај судбоносни и иројски корак нагнао природни инстинкт, добар и тачан рачун и љубав према народу, са којим се заједно борио, а који је остао обезглављен и изложен турској обести. Тим поступком својим Милош је одмах изишао у ред народних људи и првака и постао је једним махом веома популаран.

После тога, Милош је, у поступцима за оно две године робовања, показао необично много присебности, памети и такта, тако да је стекао поверење и Турака и Срба. Покушаје за борбу, који су по његовом уверењу прерано долазили, и који због тога нису могли имати изгледа на успех, он је енергично помагао да се угуше. То му је можда отуђило један део Срба; али, то му је осигурало и утврдило поверење Турака и турских власти.

Када је и он увидео да се даље не може и да је остао само избор између пропасти и борбе, пристао је да и сам уђе у борбу, и сасвим природно, без дебате, предомишљања и избора, он је истакнут за вођа покрета.

У организовању и вођењу устанка Милош се показао необично способан и велик у сваком погледу. Он је добро руководио ратне операције, дајући и сам примере присебности и личне храбрости. Али, већ у то доба је главно поље његовог рада било политичко и дипломатско. Ту је он показао необично много памети и бистрине.

Он је добро схватио и оценио и општу ситуацију у Европи и прилике у Турској и положај и особине паша, који су били послани да покоре устанике, и искористио је њихове слабости и њихову суревњивост.

Тако је Милош успео да, благодарећи једино својој бистрини и окретности, постави основе новој држави. Али, све што је он онда свршио било је лабаво, несигурно, везано само за њега лично и за његов усмени споразум. Стога су се одмах после тога јавиле велике тешкоће. Јер тек је после тога требало са много труда, умешности и мука постепено изграђивати оно што је било основано на лабавим и несигурним темељима. Са друге стране, чим се видело да је успела ствар коју је Милош повео, почели су се јављати многи који су хтели да са њим поделе част и власт.

Тако је Милош од првога дана морао водити борбу и споља, против турских власти за утврђење, одржање и проширење аутономних права, и унутра, против својих конкурената. У оба правца он је водио борбу вешто, окретно и издржљиво, не бирајући средства. Али, док је борба за аутономију вођена споро и по етапама, борбу против својих конкурената у власти он је свршио сразмерно брзо и свирепо, тако да је већ после неколико година могао са циничким уживањем и пакосним задовољством рећи, да је „уничтожио“ све своје противнике.

Али, одмах после тога јавиле су се друге тешкоће и незгоде. Милош није могао да разуме како народни и државни и његови лични и династички интереси нису идентични, и сматрао је да, после добивених повластица и слободе према Турцима, народ треба да буде миран и задовољан, да ради своје послове и да слуша. Њему је страшна и одвратна била и помисао да народ може хтети да узме учешћа у државној управи и да критикује и диригује рад онога који води државне послове. Кад је осетио у народу покрет у томе правцу, Милош се обрнуо против тога свом силином своје необуздане деспотске природе, и он је повео борбу против тога покрета и људи који су критиковали његов самовољни рад и његове рђаве поступке, његов деспотизам, његову рђаву администрацију, његову самовољу и јагму за новцем. И ту је борбу Милош водио старим својим опробаним оријенталним средствима и методима. Он је крхао и ломио људе, упропашћивао их и уништавао, подмукло и заобилазним путевима, преко других, радио је кришом и подмукло, неискрено, са неповерењем, без скрупула и без избора средстава.

Донекле су такав рад и такви методи, и према Турцима и у земљи, успевали. Али, за време мирног развитка у Србији прилике су се биле промениле, тежња за унутрашњом слободом постајала је све јача, и европске су владе о томе водиле рачуна. Почело је настајати ново доба и нове прилике, које Милош није могао да разуме. Методи и средства, са ситним интригама и радом на парче, који су успевали код Турака, нису успевали у Европи. Тако је Милоша изневерила стара његова срећа, у коју је он чврсто веровао. Њему је наметнуг Устав, који је ограничавао његову личну власт. Он се томе није хтео и није могао прилагодити, дао је оставку и отишао је из Србије.

После двадесет година, народ је, незадовољан млаким режимом и у спољној и у унутрашњој политици, када су се многе рђаве стране и особине кнеза Милоша и његове владе заборавиле, позвао натраг „старог господара“, уверен, да ће он завести унутра ред, а према Турској повести енергичну политику.

За тих двадесет година много се штошта променило, и у Србији и иначе; али, Милош се није променио, и он је по повратку у Србију наставио тамо где је стао пре двадесет година. Он није схватао демократизам, и почео је одмах по повратку, противно онима који су га довели у земљу, са намером и уверењем да ће он бити демократски и уставан владар, испољавати своје старе самовољне деспотске склоности. Његова смрт је спречила даљи развитак сукоба у том погледу, који је био неминован.

АЛЕКСАНДАР.

1842.–1858; † 1885.

Кнез Александар био је мек, миран и добар човек, без јаке воље, без довољно енергије и иницијативе. Он је у главном од првога дана, када је по избору дошао на престо, пустио да га други воде и поводио се за свима. Енергичан став узимао је он само у појединим изузетним случајевима, и то обично, кад су га други метнули испред себе. Он је истина суревњиво чувао и бранио своје личне и династичке интересе; али, ни у том погледу није показивао ни довољно окретности ни довољно енергије.

Кнез Александар је био врло проста природа, без нианса и без јаких особина. У тешким приликама, какве је затекао у земљи, и које су такве остале за све време његове владе, он није никако могао да се снађе, јер није познавао људе, а није имао способности да се брзо оријентише. Тако су догађаји њега носили и гурали, и он се по њима повијао. Ипак, кнез Александар је добро изишао из тешке политичке кризе у коју је Србија дошла због кримског рата.

Кнез Александар је у унутрашњој политици био сасвим пасиван; али, за земљу и за њен развитак било је то можда баш добро што је, у оно доба тешких и сплетених унутрашњих питања и криза, на престолу био човек са особинама кнеза Александра.

За владе кнеза Александра учинила је Србија знатне напретке у културном погледу. Онда је заведено модерно административно уређење, модерно правосуђе и извршена је реформа школа. И на уређењу војске учињено је веома много. Тако је влада кнеза Александра обележена знатним напретком у Србији у сваком погледу, мада сам кнез ни у тим стварима није узимао много иницијативу.

МИХАИЛО.

1839.–1842; 1860.–1868.

Не без талента и са доста енергије, кнез Михаило је био искрен и велики патриот, и он је дуго времена, после смрти, особито у доба када су, због унутрашњих криза и трзавица у Србији, национална питања за неко време била потиснута у други ред, важио као тип српског патриота и сматран за представника српске националне идеје, чије је остварење требало да доведе до ослобођења и уједињења целога српског народа. Због тога је кнез Михаило за пуно пола века сматран за најнационалнијег и најпатриотскијег српског владаоца; он је постављан за узор српских владалаца, а прекид националне политике, какву је он водио, сматрао се за националну несрећу, и као идеал и дужност истицао се увек српским државницима повратак на политику и традиције кнеза Михаила.

Кнез Михаило је заиста био велики патриот, и под њим је Србија водила националну политику енергично, смишљено и у великом стилу. Али, рад кнеза Михаила у том правцу био је више резултат његовог осећања дужности, и као човека и као владаоца, него осећање љубави према народу. Нема сумње да је кнез Михаило волео свој народ; али, његов рад за народ и његова преданост томе раду, имали су свој корен и свој извор пре свега у дубоком и искреном осећању дужности према свом народу и својој држави. Он је сматрао да му савест налаже да се сав посвети вршењу те дужности, раду за добро и за напредак државе и народа, до жртава и самоодрицања.

Културан по природним склоностима, кнез Михаило је волео и поштовао науку и просвету, и у том погледу стојао је далеко изнад оне средине у којој је живео и радио. Он је своју љубав и оданост науци и књижевности показивао и у материјалном помагању књижевника и књижевних и научних дела и издања.

Прво време своје владе, кнез Михаило је провео у решавању унутрашњих питања, а оно је било и сувише кратко за већи и озбиљнији рад. Када је, после скоро двадесет година, поново дошао на престо, кнез Михаило је био зрео, израђен човек, са формираном животном философијом и са тачном, одређеном свешћу о томе шта хоће. У то доба његов програм био је тачно и до детаља израђен, и он је одмах почео рад на остварењу тога програма, и радио је на томе енергично, консеквентно и истрајно.

Главни циљ кнез Михаилове политике био је да се Србија ослободи и у једну слободну државу уједини све Србе који су били под Турцима. У далекој перспективи, у магли и делимице несвесно, због прилика које су ту мисао чиниле бесмисленом, лебдила је Михаилу и његовој генерацији пред очима и мисао ослобођења и уједињења свих Срба, не само оних у Турској, него и оних у Аустрији, и чак целог хрватског народа. То су биле за оно доба фантасте и нереалне идеје; али, оне су озбиљно схватане, у њих се веровало, и Михаило је врло смишљено спремао њихово провођење у дело, и реално је радио на њиховом остварењу.

Пре свега он је радио на снажењу Србије уопште, и специјално на јачању и организацији њене војске, затим на њеној што јачој еманципацији од Турске. У спољној политици кнез Михаило је савезима везао за себе, у циљу рата и ослобођења од Турака, све хришћанске државе на Балкану, Грчку, Румунију и Црну Гору, затим представнике бугарског народа и представнике Срба у појединим покрајинама у Турској. Уз то је он ухватио и одржавао живе везе и са представницима српског и хрватског народа у Аустрији.

Али, цео рад кнеза Михаила био је само припрема за оно што је требало да дође и да се изведе. Једини резултат и видан успех што га је кнез Михаило имао за живота, била је предаја градова Србији, успех који је он постигао после дуге, врло вешто вођене дипломатске акције. Други рад и успехе или неуспехе у правцу Михаилове националне и државне политике спречила је његова насилна смрт.

Колико је кнез Михаило постао популаран због своје државне националне политике, чији је циљ био ослобођење и уједињење српскога народа, његова унутрашња политика изазвала је незадовољство у земљи, омразу код знатног дела интелигенције и нештедну борбу, у којој се с обе стране претеривало и грешило.

Прожет свешћу о дужности према држави и народу, кнез Михаило је водио ствари како је он мислио да је најбоље, уверен да је све оно и онако како он ради најбоље и једино добро. Од природе и по уверењу консервативац, он је од свога оца наследио извесне деспотске склоности, и није волео слободоумне идеје и демократске принципе. Уз то је кнез Михаило био уверен да су партиски живот и борбе и трзавице, које он собом доноси, штетне за правилан државни развитак, и да слабе његову снагу. Противник свих унутрашњих слобода, кнез Михаило је завео у земљи, управо продужио је, консервативни и реакционарни режим свога оца. Али, то је сада било теже извести и одржати но под владом кнеза Милоша. Прирасла је нова генерација, однегована у слободоумним идејама запада, и она је тражила завођење слободоумног либералног режима, са свима слобоштинама, које он собом доноси. Кнез Михаило није то хтео да дозволи, због тога је настала огорчена борба између кнеза и представника слободоумних идеја, и у тој борби, која је трајала до смрти кнеза Михаила, падали су јаки ударци с обе стране. Насилна смрт кнеза Михаила прекинула је и његов користан рад у спољној политици и борбу у земљи.

МИЛАН.

Кнез 1868.–1882; краљ 1882.–1889; † 1901.

Импулсиван, нагао и прек, пун противности и у природи и у поступцима, краљ Милан је био тип неврастеника. Далеко изнад просечног талента, искрен патриот, мада није много веровао у народну снагу и будућност, пријатан у опхођењу, он је везивао за себе људе.

У почетку своје владе, коју је примио 1872. године од регентства, што га је за време његовог малолетства заступало, краљ Милан је показивао много енергије и много воље за рад; али, импулсиван какав је био, он је одмах од почетка у многим питањима и стварима пренагљивао и претеривао.

За краља Милана и његову владу везиване су многе лепе наде. Још је вибрирао национални елан из омладинског покрета, мада су крупни потези националне политике у великом стилу били напуштени већ за време регентства, а унутрашња питања била истакнута у први ред. Последњи одјек и последње дело које се јавило делимице као последица омладинског покрета, били су српско-турски ратови 1876.–1878. године.

Већ је први рат донео велика разочарања, јер се показало да је Турска много јача но што су то претпостављале ватрене патриоте. У другом рату Србија је имала лепог успеха; али, после тога рата цео српски народ, а особито краљ Милан, били су разочарани Санстефанским миром, којим је Русија створила Велику Бугарску, и слабошћу, коју је Русија у то доба, и на војном и на дипломатском пољу, показала.

Због тога се краљ Милан после Берлинског конгреса сав окренуо Аустрији, и водио је политику Србије у том правцу, са тврдоглавошћу једног неврастеника и фанатизованог манијака. Али, мора се признати да тај правац његове политике није био његов каприц, него резултат разочарања после последњих догађаја, и да су се у правцу тих идеја у тај мах кретале мисли многих виђених политичара у Србији. Он је стварно у тај мах у том погледу био носилац идеје једнога дела јавнога мњења.

У том правцу своје политике он је онда још више утврђен, кад је образована радикална странка, која је истакла друге погледе и на спољну и на унутрашњу политику но што их је имао краљ Милан. Због тога је он дошао одмах у оштар сукоб са радикалном странком, и тај сукоб се, због пргавости краља Милана и нетрпљивости вођа радикалне странке, брзо претворио у борбу на живот и смрт, која је, са малим прекидима, вођена до смрти краља Милана, и која је донела многе несреће и штете и њему и држави.

У борби са радикалном странком краљ Милан је све више губио мирноћу и моћ хладног расуђивања. Уверен да су радикали противници и његове династије и његови лично, и да су они несрећа за државу, краљ Милан се њихове акције бојао и за државу, и за династију и за себе.

Због свега тога он се сав бацио у наручије Аустрији, и склопио је са њом конвенцију, по којој је политички предао Србију Аустрији, да би му она осигурала престо.

Зајечарска буна и борба радикала против њега само га је утврдила у том уверењу. У унутрашњој политици у страху од радикала, којима је пришао готово сав народ, у спољној политици у страху од Велике Бугарске, подржаван у оба правца од аустриских државника, краљ Милан је огласио Бугарској рат.

Бугарски рат ипак није био израз тренутног расположења нити ћуди краља Милана. Он је у ту авантуру нагнан општом ситуацијом на Балкану и у Европи, гуран у томе правцу са стране, а највише уверењем о опасности, која је претила Србији и српском народу од Бугара, и коју је он први схватио и добро оценио.

Али, краљ Милан је претрпео пораз у рату и у својој спољној политици, а у земљи су радикали све више јачали, и он је све више увиђао да се неће моћи са успехом борити против радикалне странке. Уз то су дошле породичне несугласице, које су после довеле и до развода брака са краљицом Наталијом.

Све то заједно пореметило је краљу Милану сасвим нерве, и он је почео да губи моћ мирног суђења, да лута, да се губи, да прави невероватне скокове, да пада из крајности у крајност, да на махове узима необично енергичан став и да пада у малодушност и очајање. Он је постајао и одлучан и храбар и опет нерешљив и кукавица, постао је подложан утицају сваког незнатног догађаја и факта, и престао је да верује и у себе и у друге. Он више није имао никаквог већег систематског плана и није знао шта хоће.

Неуспеси, незадовољство и у политици и у породици, страх за своју личност и за династију, борба и трзавице, истрошили су сасвим његову снагу. Да се опорави и да дође к себи, он је тражио разонођења у проводима, особито ван земље, а то је његовим непријатељима дало у руке још једно оружје више у борби против њега.

Сломљен борбом и животом, краљ Милан је видео да нема више снаге да се носи са новим демократским струјама, нити да почиње нов курс. Стога је, заморен, скрхан и разочаран, захвалио на престолу, пошто је пре тога дао земљи врло слободоуман Устав.

Али, краљ Милан није ни после своје абдикације мировао. Он се и после стално мешао у политику, и у појединим моментима узимао је, као бивши краљ, сву политичку власт у земљи у своје руке. У таквим случајевима, под његовим су утицајем вршени преврати и државни удари, извођене су нагле и неочекиване промене, и разговор о њему и његовим авантурама чинио је дуго времена главну садржину скандалозне хронике европске штампе и европских виших кругова. Краљ Милан у то доба није излазио из моралних и новчаних криза, и његов живот и рад много су учинили да углед Србије и српског народа онако дубоко падне.

Напослетку се он опет вратио озбиљном послу и, после лутања по Европи, дошао је у Србију, постао ту командант активне војске и почео озбиљно радити на организацији српске оружане силе. Његове су заслуге уопште, а особито у овом периоду његовог рада, за образовање и организацију модерне српске војске, врло велике.

У сукобу поново са радикалном странком, краљ Милан је и овога пута водио огорчену борбу против радикала. Изгледало му је да ће у тој борби сада успети; али, овога му је пута рођени син спремио замку, и нанео му удар, гори но сви његови непријатељи, са којима је водио отворену борбу. Краљ Милан је од свога сина био побеђен, изигран и осрамоћен, и он га је, због својих рачуна, тако рећи, прогнао из земље.

Разочаран у свему, скрхан душом и телом, краљ Милан је у тућини умро у најбоље доба, када је требало тек да почне радити.

АЛЕКСАНДАР.

1889.–1903.

Краљ Александар је несретно провео своју младост. У доба када дете почиње да посматра и да суди, он је имао да види само непријатне ствари. У то доба била је у врхунцу завада његових родитеља, и већ та ствар сама собом, уз то још рђаво и ружно вођена, морала је веома неповољно утицати на његову младу и пријемчиву душу. Уз то су у то доба вођене у земљи бесомучне страначке борбе и борбе против владаоца и против режима.

Био је млад дечко, када му се отац захвалио на престолу и када су регенти почели у његово име владати. Онда је он већ постао предмет разних комбинација, и интриге су се плеле око њега, да задобију наклоност будућег владара. Сви ти утисци падали су на добро земљиште, да донесу што горе плодове.

Краљ Александар био је по природи неповерљив, несталан и непоуздан, а прилике, догађаји и рђава околина те мане и недостатке још су појачали. Таленат је његов био узак и скучен на ситну политику и мале интриге; он је, истина, доста читао и имао је добру меморију; па ипак ни у што није улазио доста дубоко. Он је по некад имао добрих и здравих погледа и идеја; али, због растројених нерава никада није имао снаге ни издржљивости да своју замисао изведе. Ни на једном послу он није могао дуго издржати, и све је радио на парче, правећи комбинације од данас на сутра, под утицајем момента и тренутног расположења.

Без јасно одређеног и сталног програма, и у спољној и у унутрашњој политици, краљ Александар је мењао лако и брзо и погледе и уставе и режиме и људе. Он је, без увода и прелаза, терао из крајности у крајност, и само су промене код њега биле сталне.

Краљ Александар је правио невероватне комбинације и невероватне скокове. Оно у што се данас клео, газио је сутра ногама, и онда када су људи мислили да су у највећој милости код њега, он је плео против њих замке. Циник од природе и по уверењу, он није никога мрзео; али, није никога ни волео; он је мислио да му је дозвољено да не држи ни реч ни заклетву ни обећање, и да може употребљавати људе и опет их бацати као исцеђен лимун, кад му они више не требају. Он се титрао подједнако законима, и својом као и туђом заклетвом, и са људима, и са њиховим осећањима. Најоданије пријатеље грдио је он најпростије, само ако му нису одобравали све што ради, и са циничком злурадошћу изигравао је једне против других.

И због тога он никога није везао лично за себе и није имао пријатеља, мада је увек налазио људе за оно што је хтео да изведе. За кратко време своје владе он је успео да отући од себе сав свет и да учини све својим непријатељима. Јер за њега ништа није било свето и он ништа није поштовао.

Због сталних промена и људи и режима и због непрестаних трзавица и криза застали су послови у држави, финансије су биле руинисане, национална политика занемарена, углед и кредит Србије пао сасвим. У земљи се водила огорчена борба против краља и његове владавине.

У то је дошла његова неприлична женидба са бившом дворском дамом његове матере, и после тога опет промене и теревенке и обесно понашање краљичине браће. Изгледало је да све иде суноврат. Незадовољство је владало свуда.

Онда су официри и неколико грађана склопили заверу против краља и побили краља, краљицу и њену браћу. Јавно мњење прихватило је и одобрило овај грозан чин, јер су сви осећали да је до катастрофе морало доћи.

ПЕТАР.

1903.–1921.

Краљ Петар је дошао на престо као зрео израђен човек. Он није био компликована природа, просто је и право гледао на живот и на све ствари. Негова филозофија живота била је проста и без нианса; али, он је имао здрав смисао за реалне погледе на цео живот и све сложене изражаје његове. Лично врло храбар, он је био дубоко уверен фаталиста и веровао је у судбину. Та вера у фатализам доводила га је често до сујеверја. Моралан и претерано штедљив, он је био тип доброг домаћина.

Из историје Србије и из свега онога што је видео и доживео пре него што је дошао на престо, краљ Петар је извео добре закључке, и поуке из последњих догађаја добро су утицале на њега. Опирање народној вољи и рђав рад довео је династију Обреновића до катастрофе, а та катастрофа довела је њега на престо. По себи се разуме да он није смео наставити ту политику пркоса и реакције, политику противну народним тежњама, која је водила у пропаст не само династију него и државу.

Од природе и по свом васпитању искрено слободоуман, краљ Петар је дошао на престо и примио владу са чврстом одлуком да буде уставан владар и да пусти народ да преко људи, које он сам испред себе истакне, сам собом влада. И он се тога свог основног принципа консеквентно држао до краја своје владе.

Велики проблеми њега нису морили, велике бриге нису га растрзале, велике кризе и унутрашње борбе биле су му непријатне. Он је желео мир и ред унутра, и радио је колико је могао на томе да се то изведе, уверен да ће само миран унутрашњи живот и развитак дати држави снагу за повољно решење великих националних задатака. А решење тих задатака, ослобођење и уједињење целога народа био је главни идеал краља Петра.

Политика у томе правцу кренула се у Србији по доласку на престо краља Петра одмах сама собом, јер су те тежње биле у народу стално живе, а сада су добиле маха за рад.

Одлуком краља Петра да буде демократски и уставан владар и искреним и лојалним вршењем те одлуке, била су једним махом једном за свагда решена у Србији сва унутрашња питања, и сва снага у земљи, трошена до тога времена у јаловим унутрашњим партиским и династичким борбама, окренула се после тога раду на државном снажењу и спреми за решење великих националних и државних задатака.

Што се у том правцу могло онда несметано радити велика је заслуга краља Петра. Он је искрено желео слободу и величину свога народа и био је уверен да ће се то онако како је он пустио да се ради најбоље и сигурно постићи.

А он је волео свој народ, особито свог сељака, искрено, дубоко, предано, бескрајно. То је била очинска, топла љубав, која га никада није остављала. Он је волео народ, веровао је дубоко у његове способности, као и у своју срећу, и веровао је непоколебиво у његову будућност. И та га вера никада није напуштала, ни у доба највећих несрећа, када би сваки са мало мање чврсте вере пао у очајање. Та вера држала га је у тешким тренутцима у јесен 1914. године, та вера водила га је преко Албаније и није му дала да посумња и клоне за време тешких дана у емиграцији, та вера довела га је натраг у земљу и метнула му на главу круну првога краља ослобођених и уједињених Срба, Хрвата и Словенаца.

Престо краља Петра наследио је син његов Александар.

АЛЕКСАНДАР I

КРАЉ СРБА, ХРВАТА И СЛОВЕНАЦА.

Краљ Александар је други син краља Петра Карађорђевића и Зорке, ћери краља Црне Горе, Николе I Петровића. Краљ Александар се родио 17. децембра 1888. године на Цетињу. Прво васпитање добио је у Русији и у Швајцарској, а 1903. године дошао је, заједно са својим оцем, у Србију, где је онда наставио школовање. Када се старији син краља Петра, Ђорђе, одрекао свих права на наследство престола, проглашен је 15. марта 1909. године Александар за престолонаследника краљевине Србије.

Као престолонаследник, командовао је краљ Александар у српско-турском рату 1912.–13. године првом српском армијом, која је у славној Кумановској битци потукла турску вардарску војску. После тога краљ Александар је ушао, одушевљено дочекан, у ослобођену престоницу цара Душана, у Скопље. Под командом престолонаследника Александра потукла је прва армија Турке још на Присату и Алинцима, а великом победом код Битоља завршила је дефинитивно ослобођење Македоније.

Када се краљ Петар повукао од државних послова, постао је престолонаследник Александар, 11. јуна 1914. године, регент краљевине Србије.

За време светскога рата регент Александар делио је судбину свога народа. Са српском војском и народом прешао је он преко Албаније. У току светскога рата, после пропасти Србије, регент Александар је узимао жива учешћа у дипломатским мисијама по Европи, у корист своје државе и свога народа, а исто је тако живо учествовао и у операцијама на бојном пољу.

После ослобођења и уједињења, краљевићу Александру, као регенту краљевине Србије, понуђено је регентство краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (1. децембра 1918.).

После смрти краља Петра, 17. августа 1921., регент Александар постао је краљем краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

Тако је краљ Александар постао први краљ словеначког народа, први хрватски краљ народне крви после пропасти хрватске самосталне државе почетком XII века и први краљ свега уједињеног српског народа.

8. јуна 1922. венчао се краљ Александар са Маријом, ћерком Румунског краља Фердинанда. У овом браку краљ Александар добио је 6. септембра 1923. године сина Петра, наследника краљевскога престола.