Пјесна о гозби 1807.
| Пјесна о гозби 1807. Писац: Павле Соларић |
Пјесна о гозби 1807.
Чудеса се пјесном славе, људи пјесне љубе
- Слова могу обветшати, нигда сличне трубе.
Ја би пјево, дрзни музо, чудо сви’ чудеса,
- Тим су штедра ублажила живот нам небеса!
Трисвјато је коло што ме данас к тому буди,
- Пој, што волиш, љупко вјешта, нитко те не суди.
Брјацајте ми чтене гласе прсти с разни струна,
- Из ц’јевница гортана мог јасност златног руна.
Сприп’јевајте, мили друзи, огњу моје груди,
- Жар у пјелу, то су неке превиспрене ћуди.
Овидиј се пјеснеј каје, пјесне пјесном тужи,
- Приклад даје да и б’једном пјетиј вопљ служи.
Древност шиље на потомства што је увјеџбано,
- Спомен оца синовом је свјатило гадано.
Сказује се безпоњатна, велика и красна -
- Бодро, музо, кад загрме вселеној ужасна!
Дивни жребиј созданија овога је света,
- Страовито земља с небом око нас заклета.
Само с’јева да се смркне и брже дан мине,
- Што живи да изумре, како једва дине.
Све што време на свет даје, и камен и древо,
- Све пропада у несито Сатурново чрево.
Рано, касно његова смо требишта сви жертва,
- Љуто чадам пророчество, ту сте и ви мертва.
Из утробе своје ствара он дивна и худа,
- Као паук паучину части свога уда,
Чада своја он поједа да нова прежива,
- Так пучина р’јеке глота, изворе подлива.
Ништа за њег ни велика ни малена нема,
- Да се збуде и постане ил’ у ништо спрема.
Сва су всује имушчества горди богатира,
- Стада туне и пажити убоги пастира.
Тамо тоне грозна слава силни витезова,
- У времена њедри труне љепота градова.
Величију царства стоје љета записана,
- Рука чезне, чезну дјела рукама создана.
И будући једно царство и судбина мира,
- Исти закон и у звезде све ваља да дира.
Кажу да је небо негда више чло свјетила,
- Ина другда преко реда оку видна била.
Све на земљи лице мења, прерађа се, празни,
- Сва природа, рекао би, ко бјегле сна блазни.
Горе силне и дубраве трус и огањ квари,
- Од потопа једва спасе Ноев ковчег твари.
Гди су данас рајска мила на Гиону лона?
- Столпост’јена небопарног камо Вавилона?
Камо злато гилеадско, утвари с Офира,
- Камо причет и таинства мемфидскога пира?
Иста мудрост чловеческа има рок и време,
- Сад се дигне, сад посрне, ка’ и опште сјеме.
Греција се свали у тму, дигне предјел Рима,
- У Халдеји и Египту глупује сад зима!
Ништа тврда кад га није на небеса вису,
- Ништа тврда чем се годи числе в’ љетопису.
Премињују исти бози (прилике од људи),
- Ини в’јеци, и језиком иног бога суди!
Гди су храми Аполона и хвала Сиона,
- Гоморејска јудол камо, молбиште Амона?
Седмерично мира чудо, у праху Дијана,
- Стр’јеле стрте Јупитера, попрата двер Јана?
Роди бјеже испред родов’, в’јек не види в’јека,
- Свуда граби, свуда топи забвенија р’јека.
Дрјахли само останци се нанова прелажу,
- И рвине истоштено предство свуда кажу.
Так и наши бритки струје стрмоглавце дани;
- Срећа ли је, чудо ли је, ми смо на то звани!
Збогом мили обичаји, збогом сласти жизни,
- Пагуба је у судбина свем чтена главизни!
Сва се мудрост изумљава и дух страхом круши,
- Кад у миру ничтожество корачи да внуши.
Чувства замру кад вселена небитије тиче,
- Куда глухо мрак и празност бездна бездни риче.
Али басна, всегда смешна, всегда учна каже
- Да пространа гадатељства не знаду шта траже.
Ево што нам она на то прип’јева из књига,
- Послушајмо, воља сваком, ум је без верига:
Што ј’ год стало у битија своје суште племе,
- Имало је неодступно и мјесто и време.
Ово тројство всегда буде, мисал сваком ласна,
- Иначе смо, сва вселена - ничто, нага басна.
Да истеку сва времена, да нестане мјеста,
- Да ишчезне присносушна тушта мирског т’јеста:
То нек’ који лжепророк пустој впери глави,
- Ничто није нигда било слично Бога слави!
Чудеса су сва престала, другим ко се нада?
- Мечтанија земља позна и за њи да страда.
Впрочем људи, премда знаду попришта свог мету,
- Житељствују као да кане вовјеки на свету.
То је пјесне моје чудо, хоћа повседневно,
- (Ко би реко?) јоште позно колико је древно.
Кратковјечни, радује се човек својеј жизни,
- Сваки ј’ час нов, двојевремен, којих није близни!
Што је прошло, тог за њега овде више нема,
- Уживено, неужито, све забвењем дрема.
Шта ће бити, то нек’ Едип ком’ оће одгада,
- Ја ћу радо плод не знати грјадушчега сада.
Чадо часа насушнога, Сатурнове вреже,
- И гди стоји, куда ходи, сједи или леже,
Невјеж свега, човек радо изван себе живи,
- Све освоји, све прикуси, да му се мир диви.
Сад бог земни (време суди), а сад раб под игом,
- Сам се смјеје другда својим и диви подвигом.
Срећу тражи? Празна је реч, вели, међу људма,
- Пак’, ко оће, престолствује свакоме у грудма.
Земљеродни, не тужимо, тог међ нама нема,
- Ком’ је срећа тако лоша да му всегда дрема.
Ко се данас с њоме грли, ко да с’ од сто љета,
- Ко што ласно стогодишњи зао час све смета.
Благо за нас, о незнанство сутрашњега дана!
- Пусти, нек’ се с нам надежда, кћи ти, игра рана,
Пак нас запри, колик’ оћеш, међ сутра и јуче,
- Само нам дај од данаске све у руке кључе.
Мила музо, сад ми пристрој дивне твоје гласе,
- Празнуј са мном, чим се пири твога двора красе:
Низзови ми древна љета часом златног в’јека,
- Да ускипи и нам р’јеком стољ меда и млека.
Витај с нами (тако реци) свако неба нуће!
- Благи бози, сљезте данас (небо је могуће!).
Ви сте негда свашта људског учасници били,
- У Содоми, о времена, с људма јел’ и пили.
На Олимпу (памти земља) најкрасниј’ дни бјаху,
- Кад се лици, кад пиршества и гозбе вођаху:
У весељу, жизнодајни, ви сте мир создали,
- Љубве пуни, радоват се твари произвали.
Мене неки подилази свети трепет, друзи,
- Душа моја оков трза, мни Бог бит у узи.
"Ти си с неба по пореклу”, све ми нешто каже,
- "Та и с т’јелом вознешени горе, што се блаже.”
Отверзите, нек’ се двери и прозори мире,
- Нека зјају све по дому к чувствам нашим дире:
Бози с нами и богиње нека чловјечствују,
- Дан и неба, људем свети, ево, божествују.
Цари наши, земсти бози, с људма другда ладе,
- Земсти бози? С бози ваља да о нечем раде.
Чему лучше подобити Бога? Человјеку.
- То с’ и бози највољели у свакоме в’јеку.
Зато нека све чудесно оставе у двору,
- Пак под зраком раба дођу сувим и по мору,
Не језици жарки само као с бурним виром,
- Но читави људи људски ко негда к пастиром.
Напомене уреди
- ПЈЕСНА О ГОЗБИ 1807, Миодраг Павловић: Антологија српског песништва, Београд, 1964, стр. 96-97.
Извори уреди
- Павле Соларић: Гозба (сабране пјесме), Српско културно друштво "Зора", Београд, 1999, Библиотека "Кладенац" (српска културна баштина од Барање до Боке Которске) књига I.
|