Пјесна о гозби 1807.

Пјесна о гозби 1807.
Писац: Павле Соларић

Чудеса се пјесном славе, људи пјесне љубе

Слова могу обветшати, нигда сличне трубе.

Ја би пјево, дрзни музо, чудо сви’ чудеса,

Тим су штедра ублажила живот нам небеса!

Трисвјато је коло што ме данас к тому буди,

Пој, што волиш, љупко вјешта, нитко те не суди.

Брјацајте ми чтене гласе прсти с разни струна,

Из ц’јевница гортана мог јасност златног руна.

Сприп’јевајте, мили друзи, огњу моје груди,

Жар у пјелу, то су неке превиспрене ћуди.

Овидиј се пјеснеј каје, пјесне пјесном тужи,

Приклад даје да и б’једном пјетиј вопљ служи.

Древност шиље на потомства што је увјеџбано,

Спомен оца синовом је свјатило гадано.

Сказује се безпоњатна, велика и красна -

Бодро, музо, кад загрме вселеној ужасна!

Дивни жребиј созданија овога је света,

Страовито земља с небом око нас заклета.

Само с’јева да се смркне и брже дан мине,

Што живи да изумре, како једва дине.

Све што време на свет даје, и камен и древо,

Све пропада у несито Сатурново чрево.

Рано, касно његова смо требишта сви жертва,

Љуто чадам пророчество, ту сте и ви мертва.

Из утробе своје ствара он дивна и худа,

Као паук паучину части свога уда,

Чада своја он поједа да нова прежива,

Так пучина р’јеке глота, изворе подлива.

Ништа за њег ни велика ни малена нема,

Да се збуде и постане ил’ у ништо спрема.

Сва су всује имушчества горди богатира,

Стада туне и пажити убоги пастира.

Тамо тоне грозна слава силни витезова,

У времена њедри труне љепота градова.

Величију царства стоје љета записана,

Рука чезне, чезну дјела рукама создана.

И будући једно царство и судбина мира,

Исти закон и у звезде све ваља да дира.

Кажу да је небо негда више чло свјетила,

Ина другда преко реда оку видна била.

Све на земљи лице мења, прерађа се, празни,

Сва природа, рекао би, ко бјегле сна блазни.

Горе силне и дубраве трус и огањ квари,

Од потопа једва спасе Ноев ковчег твари.

Гди су данас рајска мила на Гиону лона?

Столпост’јена небопарног камо Вавилона?

Камо злато гилеадско, утвари с Офира,

Камо причет и таинства мемфидскога пира?

Иста мудрост чловеческа има рок и време,

Сад се дигне, сад посрне, ка’ и опште сјеме.

Греција се свали у тму, дигне предјел Рима,

У Халдеји и Египту глупује сад зима!

Ништа тврда кад га није на небеса вису,

Ништа тврда чем се годи числе в’ љетопису.

Премињују исти бози (прилике од људи),

Ини в’јеци, и језиком иног бога суди!

Гди су храми Аполона и хвала Сиона,

Гоморејска јудол камо, молбиште Амона?

Седмерично мира чудо, у праху Дијана,

Стр’јеле стрте Јупитера, попрата двер Јана?

Роди бјеже испред родов’, в’јек не види в’јека,

Свуда граби, свуда топи забвенија р’јека.

Дрјахли само останци се нанова прелажу,

И рвине истоштено предство свуда кажу.

Так и наши бритки струје стрмоглавце дани;

Срећа ли је, чудо ли је, ми смо на то звани!

Збогом мили обичаји, збогом сласти жизни,

Пагуба је у судбина свем чтена главизни!

Сва се мудрост изумљава и дух страхом круши,

Кад у миру ничтожество корачи да внуши.

Чувства замру кад вселена небитије тиче,

Куда глухо мрак и празност бездна бездни риче.

Али басна, всегда смешна, всегда учна каже

Да пространа гадатељства не знаду шта траже.

Ево што нам она на то прип’јева из књига,

Послушајмо, воља сваком, ум је без верига:

Што ј’ год стало у битија своје суште племе,

Имало је неодступно и мјесто и време.

Ово тројство всегда буде, мисал сваком ласна,

Иначе смо, сва вселена - ничто, нага басна.

Да истеку сва времена, да нестане мјеста,

Да ишчезне присносушна тушта мирског т’јеста:

То нек’ који лжепророк пустој впери глави,

Ничто није нигда било слично Бога слави!

Чудеса су сва престала, другим ко се нада?

Мечтанија земља позна и за њи да страда.

Впрочем људи, премда знаду попришта свог мету,

Житељствују као да кане вовјеки на свету.

То је пјесне моје чудо, хоћа повседневно,

(Ко би реко?) јоште позно колико је древно.

Кратковјечни, радује се човек својеј жизни,

Сваки ј’ час нов, двојевремен, којих није близни!

Што је прошло, тог за њега овде више нема,

Уживено, неужито, све забвењем дрема.

Шта ће бити, то нек’ Едип ком’ оће одгада,

Ја ћу радо плод не знати грјадушчега сада.

Чадо часа насушнога, Сатурнове вреже,

И гди стоји, куда ходи, сједи или леже,

Невјеж свега, човек радо изван себе живи,

Све освоји, све прикуси, да му се мир диви.

Сад бог земни (време суди), а сад раб под игом,

Сам се смјеје другда својим и диви подвигом.

Срећу тражи? Празна је реч, вели, међу људма,

Пак’, ко оће, престолствује свакоме у грудма.

Земљеродни, не тужимо, тог међ нама нема,

Ком’ је срећа тако лоша да му всегда дрема.

Ко се данас с њоме грли, ко да с’ од сто љета,

Ко што ласно стогодишњи зао час све смета.

Благо за нас, о незнанство сутрашњега дана!

Пусти, нек’ се с нам надежда, кћи ти, игра рана,

Пак нас запри, колик’ оћеш, међ сутра и јуче,

Само нам дај од данаске све у руке кључе.

Мила музо, сад ми пристрој дивне твоје гласе,

Празнуј са мном, чим се пири твога двора красе:

Низзови ми древна љета часом златног в’јека,

Да ускипи и нам р’јеком стољ меда и млека.

Витај с нами (тако реци) свако неба нуће!

Благи бози, сљезте данас (небо је могуће!).

Ви сте негда свашта људског учасници били,

У Содоми, о времена, с људма јел’ и пили.

На Олимпу (памти земља) најкрасниј’ дни бјаху,

Кад се лици, кад пиршества и гозбе вођаху:

У весељу, жизнодајни, ви сте мир создали,

Љубве пуни, радоват се твари произвали.

Мене неки подилази свети трепет, друзи,

Душа моја оков трза, мни Бог бит у узи.

"Ти си с неба по пореклу”, све ми нешто каже,

"Та и с т’јелом вознешени горе, што се блаже.”

Отверзите, нек’ се двери и прозори мире,

Нека зјају све по дому к чувствам нашим дире:

Бози с нами и богиње нека чловјечствују,

Дан и неба, људем свети, ево, божествују.

Цари наши, земсти бози, с људма другда ладе,

Земсти бози? С бози ваља да о нечем раде.

Чему лучше подобити Бога? Человјеку.

То с’ и бози највољели у свакоме в’јеку.

Зато нека све чудесно оставе у двору,

Пак под зраком раба дођу сувим и по мору,

Не језици жарки само као с бурним виром,

Но читави људи људски ко негда к пастиром.

Напомене

ПЈЕСНА О ГОЗБИ 1807, Миодраг Павловић: Антологија српског песништва, Београд, 1964, стр. 96-97.

Извори

Павле Соларић: Гозба (сабране пјесме), Српско културно друштво "Зора", Београд, 1999, Библиотека "Кладенац" (српска културна баштина од Барање до Боке Которске) књига I.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Павле Соларић, умро 1821, пре 203 године.