Pjesna o gozbi 1807.
| Pjesna o gozbi 1807. Pisac: Pavle Solarić |
Pjesna o gozbi 1807.
Čudesa se pjesnom slave, ljudi pjesne ljube
- Slova mogu obvetšati, nigda slične trube.
Ja bi pjevo, drzni muzo, čudo svi’ čudesa,
- Tim su štedra ublažila život nam nebesa!
Trisvjato je kolo što me danas k tomu budi,
- Poj, što voliš, ljupko vješta, nitko te ne sudi.
Brjacajte mi čtene glase prsti s razni struna,
- Iz c’jevnica gortana mog jasnost zlatnog runa.
Sprip’jevajte, mili druzi, ognju moje grudi,
- Žar u pjelu, to su neke previsprene ćudi.
Ovidij se pjesnej kaje, pjesne pjesnom tuži,
- Priklad daje da i b’jednom pjetij voplj služi.
Drevnost šilje na potomstva što je uvjedžbano,
- Spomen oca sinovom je svjatilo gadano.
Skazuje se bezponjatna, velika i krasna -
- Bodro, muzo, kad zagrme vselenoj užasna!
Divni žrebij sozdanija ovoga je sveta,
- Straovito zemlja s nebom oko nas zakleta.
Samo s’jeva da se smrkne i brže dan mine,
- Što živi da izumre, kako jedva dine.
Sve što vreme na svet daje, i kamen i drevo,
- Sve propada u nesito Saturnovo črevo.
Rano, kasno njegova smo trebišta svi žertva,
- Ljuto čadam proročestvo, tu ste i vi mertva.
Iz utrobe svoje stvara on divna i huda,
- Kao pauk paučinu časti svoga uda,
Čada svoja on pojeda da nova preživa,
- Tak pučina r’jeke glota, izvore podliva.
Ništa za njeg ni velika ni malena nema,
- Da se zbude i postane il’ u ništo sprema.
Sva su vsuje imuščestva gordi bogatira,
- Stada tune i pažiti ubogi pastira.
Tamo tone grozna slava silni vitezova,
- U vremena njedri trune ljepota gradova.
Veličiju carstva stoje ljeta zapisana,
- Ruka čezne, čeznu djela rukama sozdana.
I budući jedno carstvo i sudbina mira,
- Isti zakon i u zvezde sve valja da dira.
Kažu da je nebo negda više člo svjetila,
- Ina drugda preko reda oku vidna bila.
Sve na zemlji lice menja, prerađa se, prazni,
- Sva priroda, rekao bi, ko bjegle sna blazni.
Gore silne i dubrave trus i oganj kvari,
- Od potopa jedva spase Noev kovčeg tvari.
Gdi su danas rajska mila na Gionu lona?
- Stolpost’jena neboparnog kamo Vavilona?
Kamo zlato gileadsko, utvari s Ofira,
- Kamo pričet i tainstva memfidskoga pira?
Ista mudrost človečeska ima rok i vreme,
- Sad se digne, sad posrne, ka’ i opšte sjeme.
Grecija se svali u tmu, digne predjel Rima,
- U Haldeji i Egiptu glupuje sad zima!
Ništa tvrda kad ga nije na nebesa visu,
- Ništa tvrda čem se godi čisle v’ ljetopisu.
Preminjuju isti bozi (prilike od ljudi),
- Ini v’jeci, i jezikom inog boga sudi!
Gdi su hrami Apolona i hvala Siona,
- Gomorejska judol kamo, molbište Amona?
Sedmerično mira čudo, u prahu Dijana,
- Str’jele strte Jupitera, poprata dver Jana?
Rodi bježe ispred rodov’, v’jek ne vidi v’jeka,
- Svuda grabi, svuda topi zabvenija r’jeka.
Drjahli samo ostanci se nanova prelažu,
- I rvine istošteno predstvo svuda kažu.
Tak i naši britki struje strmoglavce dani;
- Sreća li je, čudo li je, mi smo na to zvani!
Zbogom mili običaji, zbogom slasti žizni,
- Paguba je u sudbina svem čtena glavizni!
Sva se mudrost izumljava i duh strahom kruši,
- Kad u miru ničtožestvo korači da vnuši.
Čuvstva zamru kad vselena nebitije tiče,
- Kuda gluho mrak i praznost bezdna bezdni riče.
Ali basna, vsegda smešna, vsegda učna kaže
- Da prostrana gadateljstva ne znadu šta traže.
Evo što nam ona na to prip’jeva iz knjiga,
- Poslušajmo, volja svakom, um je bez veriga:
Što j’ god stalo u bitija svoje sušte pleme,
- Imalo je neodstupno i mjesto i vreme.
Ovo trojstvo vsegda bude, misal svakom lasna,
- Inače smo, sva vselena - ničto, naga basna.
Da isteku sva vremena, da nestane mjesta,
- Da iščezne prisnosušna tušta mirskog t’jesta:
To nek’ koji lžeprorok pustoj vperi glavi,
- Ničto nije nigda bilo slično Boga slavi!
Čudesa su sva prestala, drugim ko se nada?
- Mečtanija zemlja pozna i za nji da strada.
Vpročem ljudi, premda znadu poprišta svog metu,
- Žiteljstvuju kao da kane vovjeki na svetu.
To je pjesne moje čudo, hoća povsednevno,
- (Ko bi reko?) jošte pozno koliko je drevno.
Kratkovječni, raduje se čovek svojej žizni,
- Svaki j’ čas nov, dvojevremen, kojih nije blizni!
Što je prošlo, tog za njega ovde više nema,
- Uživeno, neužito, sve zabvenjem drema.
Šta će biti, to nek’ Edip kom’ oće odgada,
- Ja ću rado plod ne znati grjaduščega sada.
Čado časa nasušnoga, Saturnove vreže,
- I gdi stoji, kuda hodi, sjedi ili leže,
Nevjež svega, čovek rado izvan sebe živi,
- Sve osvoji, sve prikusi, da mu se mir divi.
Sad bog zemni (vreme sudi), a sad rab pod igom,
- Sam se smjeje drugda svojim i divi podvigom.
Sreću traži? Prazna je reč, veli, među ljudma,
- Pak’, ko oće, prestolstvuje svakome u grudma.
Zemljerodni, ne tužimo, tog međ nama nema,
- Kom’ je sreća tako loša da mu vsegda drema.
Ko se danas s njome grli, ko da s’ od sto ljeta,
- Ko što lasno stogodišnji zao čas sve smeta.
Blago za nas, o neznanstvo sutrašnjega dana!
- Pusti, nek’ se s nam nadežda, kći ti, igra rana,
Pak nas zapri, kolik’ oćeš, međ sutra i juče,
- Samo nam daj od danaske sve u ruke ključe.
Mila muzo, sad mi pristroj divne tvoje glase,
- Praznuj sa mnom, čim se piri tvoga dvora krase:
Nizzovi mi drevna ljeta časom zlatnog v’jeka,
- Da uskipi i nam r’jekom stolj meda i mleka.
Vitaj s nami (tako reci) svako neba nuće!
- Blagi bozi, sljezte danas (nebo je moguće!).
Vi ste negda svašta ljudskog učasnici bili,
- U Sodomi, o vremena, s ljudma jel’ i pili.
Na Olimpu (pamti zemlja) najkrasnij’ dni bjahu,
- Kad se lici, kad piršestva i gozbe vođahu:
U veselju, žiznodajni, vi ste mir sozdali,
- Ljubve puni, radovat se tvari proizvali.
Mene neki podilazi sveti trepet, druzi,
- Duša moja okov trza, mni Bog bit u uzi.
"Ti si s neba po poreklu”, sve mi nešto kaže,
- "Ta i s t’jelom voznešeni gore, što se blaže.”
Otverzite, nek’ se dveri i prozori mire,
- Neka zjaju sve po domu k čuvstvam našim dire:
Bozi s nami i boginje neka človječstvuju,
- Dan i neba, ljudem sveti, evo, božestvuju.
Cari naši, zemsti bozi, s ljudma drugda lade,
- Zemsti bozi? S bozi valja da o nečem rade.
Čemu lučše podobiti Boga? Čelovjeku.
- To s’ i bozi najvoljeli u svakome v’jeku.
Zato neka sve čudesno ostave u dvoru,
- Pak pod zrakom raba dođu suvim i po moru,
Ne jezici žarki samo kao s burnim virom,
- No čitavi ljudi ljudski ko negda k pastirom.
Napomene uredi
- PJESNA O GOZBI 1807, Miodrag Pavlović: Antologija srpskog pesništva, Beograd, 1964, str. 96-97.
Izvori uredi
- Pavle Solarić: Gozba (sabrane pjesme), Srpsko kulturno društvo "Zora", Beograd, 1999, Biblioteka "Kladenac" (srpska kulturna baština od Baranje do Boke Kotorske) knjiga I.
|