Пучина/8
VIII
ЈОВАН, МАРИЈА, ПРЕЂАШЊИ.
ЈОВАН И МАРИЈА (Улазећи у један глас): А, а, честитамо!
МАРИЈА (Љуби се с Јованком): Но, јеси ли чула, теби се одиста има шта и честитати.
ЈОВАНКА: Хвала, хвала!
ЈОВАН: Па шта је ово; оно има има, али ово је и сувише. За две године четири класе — је л’ му ово четврта?
ЈОВАНКА: Да, четврта.
ЈОВАН: Четврта, рачунам од како је овај министар.
ЈОВАНКА: Да, он му је велики пријатељ.
ЈОВАН: Е, што је много много, макар и брат да му је.
ЈОВАНКА: Па зар се ви томе не радујете?
ЈОВАН: Ех, не радујем, како се не бих радовао! Само ја сам од оних чиновника који су по четири пет година теглили у једној класи па не умем чисто да се измирим с тим, како то данас иде.
ЈОВАНКА: Да, али Владимир је раније био много изостао, његови су га другови били престигли.
МАРИЈА: А твоја породица, Јованка, но, волела бих чути шта они сад кажу?
ЈОВАН: Ех, волела би чути, не знам само зашто?
МАРИЈА: Како зашто? Зар не памтиш како су сви били противни томе да Јованка пође за Владимира. Увек су јој говорили да се њој на њему допала само лепота.
ЈОВАНКА: Да, да су ми се допали само његова брада, очи, коса.
МАРИЈА: Признавали су да је добар и честит човек, да је савестан и поштен, али су пакосно прћили уста и говорили: „Та Владимир је добар човек, он је честит човек, али — неће правити каријеру!”
ЈОВАНКА: То су исто тврдиле увек и моје пријатељице, које су се збиља разудале за људе од каријере, иза којих је Владимир толико изостао.
ЈОВАН: Али их је сад јуначки стигао и престигао.
ЈОВАНКА: А, истина, заборавих да вас питам: Откуд сте ви сазнали за новост? Ја сам послала Катицу да вам одмах јави, али се она вратила с пола пута, срела вас је, вели, ви већ знате.
МАРИЈА: Е, можемо и ми нешто да знамо пре тебе.
ЈОВАНКА: Зар сте пре мене сазнали?
ЈОВАН: Чули смо из самог Министарства.
ЈОВАНКА: Из Министарства?
ЈОВАН: Па шта се чудиш? Зар не познајеш господина Станковића; зар не знаш да је то његов посао да разноси новости?
ЈОВАНКА: Он вам је казао? Онда већ извесно и цела варош зна о тој новости. О, он тако радо трчи из куће у кућу, да ми је право чудо како није дошао и до мене да ми јави.
ЈОВАН: Има он свој ред, од нас је отрчао право доктору Ружићу.
МАРИЈА: Аоткуд си ти чула?
ЈОВАНКА: Ја? (Мало збуњена) ...И ја сам чула из Министарства... јавили су ми... дошао је један момак и јавио ми.
ЈОВАН: Послао га Владимир?
ЈОВАНКА: Не, Владимир још не зна.
ЈОВАН: Како? Не зна да је унапређен?
ЈОВАНКА: Он данас није био у Министарству, отишао је одавде у неку комисију. Можда је досад и дознао, ако су му из Министарства јавили или, ако је случајно сам свратио до Министарства.
МАРИЈА: О, сазнао је он.
ЈОВАН: Та известили су га они досад, како га не би известили.
МАРИЈА: А где је Олгица? Није дошла ни руку да нам пољуби.
ЈОВАНКА: Сад ће она, облачи је Катица. (Прилази левим вратима) Катице, шта је са Олгицом? (Окрећући се гостима) Шта мислите, ово је већ трећи пут од јутрос како је пресвлачимо; тако је несташна и неваљала.
МАРИЈА: Нека, нека... нека је и несташна и неваљала, кад је само здрава.
ЈОВАНКА: Тако и ја мислим, па то ме још и теши.
ЈОВАН: То нека те и теши. Погледај, толико нас маторих, па само то једно дете имамо.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|