Пучина/7
VII
ЈОВАНКА, КАТИЦА.
ЈОВАНКА: (Очевидно узбуђена услед овог наглог испада, нервозно шета док не уђе Катица)
КАТИЦА: (Додази с поља). Једно писмо, госпођо.
ЈОВАНКА: Зар је већ дошла пошта?
КАТИЦА: Не, госпођо, ово је писмо донео момак из Министарства, онај што увек доноси писма.
ЈОВАНКА: (Са живим интересовањем, похнта сама у сусрет па узне писмо). А! Реците момку да причека, да... дајте му ово — (Даје јој новац).
КАТИЦА: (Загледа новац). Није ли то много, госпођо?
ЈОВАНКА: Не, дајте му само, данас је то заслужио.
КАТИЦА: (Катица изађе и одмах се врати).
ЈОВАНКА: (Отвара брзо писно и чита га, а на лпцу јој се оцртава ра дост и задовољство).
Катице, нисмо се преварили што смо обда- рили момка. Вест коју ми је донео врло је пријатна.
КАТИЦА: Могу ли честитати?
ЈОВАНКА: Да, али не мени, већ господину. Добио је аванзман, а он то још не зна. Кад би га могли наћи, Катице, то би га тако обрадовало. (Ставља писмо у недра).
КАТИЦА: Је ли господин у канцеларији?
ЈОВАНКА: А да, није, — он је у некој комисији; ко зна где ради. Не, не можемо га наћи, узалуд би ишли, не можете га наћи. Он ће и сам скоро доћи. Колико је већ сати, извесно ће скоро подне, а он је обећао да ће раније доћи. Да, доћи ће он скоро. Али, знате шта, Катице, идите господиновом брату, идите и реците му нека дође са госпођом овамо. Има једну пријатну вест да чује, тако му реците. Али одмах, одмах. (За се). Ох, тако желим да што пре поделим с ким радост!
КАТИЦА: (Одлази, али се одмах враћа). Ево их иду господинов брат и госпођа. Срела сам их успут, они су и сами пошли овамо. Па они већ знају, госпођо. Њима је неко већ казао да је господин унапређен.
ЈОВАНКА: Тако? Ко им је то могао казати?
КАТИЦА: Не знам, госпођо, али знају па су пошли да вам честитају. Тако бих волела кад бих ја прва однела ту вест господину.
ЈОВАНКА: Да, али не можемо га наћи. Него, Катице, обуците Олгици нову хаљину, нека је обучена кад дође тата да му честита.
КАТИЦА (Оде лево).
ЈОВАНКА: (За њом). Ону нову, плаву хаљину!
|