Пучина/6
VI
ЈОВАНКА, МАРКО
МАРКО:(Скроман и срамежљив) Извините, госпођо, што сам тако слободан...
ЈОВАНКА:Јесте ли ви хтели са мном да говорите или можда са мојим мужем?
МАРКО:Савама, госпођо. Ја сам нарочито чекао тамо, преко пута, док није господин отишао од куће. Само вас молим најпре да ме извините што сам тако слободан.
ЈОВАНКА: А, с ким имам част?
МАРКО: Ја сам, госпођо, чиновник — управо архивар — да, стари архивар, вечити архивар.
ЈОВАНКА: Извол’те седите, молим вас. А ви сте овде у Београду са службом?
МАРКО: (Пошто је сео). Да, овде, овде.... у истом Министарству где је и господин.
ЈОВАНКА: Тако... па шта би ви онда желели од мене?
МАРКО: Одмах ћу вам рећи. Ви ми, је л’ те, обећавате, да се нећете љутити. Ја сам чуо да сте ви врло добри, па зато сам се и усудио да дођем до вас.
Ја сам, знате, чиновник, двадесет година сам у служби а оптерећен сам дечицом.
ЈОВАНКА: Имате много деце?
МАРКО: Та, не тако много — троје, госпођо, — али то је за једнога сиромашнога чиновника, са платом коју ја имам — ипак терет и брига.
ЈОВАНКА: Свакојако, и то велика брига.
МАРКО: Па бар... кад би било правде у свету, лакше би се тад и бриге сносиле, али, ето, госпођо, запостављен сам, грдно сам запостављен, има већ седам година никако нисам унапређен.
ЈОВАНКА:Како то?
МАРКО: А радим, не може нико рећи да не радим, Вредан сам и савестан али... тако — нема ко да проговори господину Министру.
ЈОВАНКА:То је одиста грехота.
МАРКО: Па видите, госпођо, то сам хтео да вас замолим. Ја сам чуо да сте ви врло добри па и ако ме не познајете, али, ви би учииили добро једноме оцу троје деце, једноме сиромаху, целој једној породици. —
ЈОВАНКА: Ја? Али шта ја могу да учиним?
МАРКО: Само ако хоћете, само ако хоћете... а ви хоћете, ви ме нећете одбити, је л’ те?.... Ја сам чуо да сте ви врло добри.
ЈОВАНКА:Ја не знам како би вам могла помоћи?
МАРКО: Кад би били тако добри да ви умолите господина Министра.
ЈОВАНКА: Ја?
МАРКО: Он то вама неће одрећи, само кад би га ви умолили.
ЈОВАНКА: (Добродушно) О, драге воље, само ако мислите да би то могло што да вам помогне.
МАРКО: Помоћи ће, ја сам уверен; само ако га ви умолите.
ЈОВАНКА: (Узима са стола свој мали нотес). Како вам је име?
МАРКО: Марко Урошевић.
ЈОВАНКА (Записује).
МАРКО: Да... о, како сте ви добри!.. Велика вам хвала; бићемо вам вечито благодарни и ја и моја породица.
ЈОВАНКА:Ви сте сад архивар?
МАРКО: Да, већ седам година.
ЈОВАНКА: Одиста, то је мало за оца породице, ја ћу се врло радо заузети за вас... (Замисли се и као присети се нечем). Али.... молим вас, објасните ми, откуд је то дошло да ви дођете к мени; по чему ви то ми слите, да би вам могла ја помоћи?
МАРКО: Па... могли би ... сви су ми то казали ... сви, сви.
ЈОВАНКА: (Узнемирено). Сви?... Који сви?
МАРКО: Па тако, сви... ЧИНОВНИЦИ, знате. Ја сам и друге молио па ми они кажу да би ви то могли.
ЈОВАНКА: Рекли су вам можда да би ја могла да говорим своме мужу.
МАРКО:А не, него господину Министру. Кажу да он вама не може ништа одрећи.
ЈОВАНКА: (Плаховито). То није истина; шта они хоће тим да кажу?! То није истина; јесте ли чули, то је лаж.
МАРКО: Молим, лепо —
ЈОВАНКА: То је клевета!
МАРКО: Ја вас најпокорније молим да ми опростите. Можда они и греше, ја не знам, ја то ништа
не знам.
ЈОВАНКА: Ја вам не могу ништа помоћи. То је лаж да вам ја могу помоћи; то је клевета да ће сваку моју реч Господин Министар послушати.
(Устаје).
МАРКО: Извините... Мало пре сте били тако добри.
ЈОВАНКА: Ако сам вам што обећала, погрешила сам. Ја вам не могу ништа обећати. Једино што би могла, ако вам је то доста, да говорим моме мужу — али ништа више.
МАРКО: Знате...
ЈОВАНКА: Молим вас лепо, о томе нећу више ни да говорим — ја вам не могу нипгга помоћи. Господин Министар није толико мој пријатељ да мојој молби не би могао одолети. То можете казати и онима који су вас упутили к мени.
МАРКО: Ја не бих рад био да вас расрдим.
ЈОВАНКА: Ако ме будете и даље молили, ви ћете ме одиста наљутити. Најбоље је дакле да пођете са уверењем, да вам ја не могу ништа помоћи.
МАРКО: Да, јер ја и нисам рад да вас наљутим. Молим вас да ме извините; молим вас по хиљаду пута да ме извините. Збогом, госпођо. (Полазећи). Молим да ме извивите. (Оде).
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|