Pučina/6
VI
JOVANKA, MARKO
MARKO:(Skroman i sramežljiv) Izvinite, gospođo, što sam tako slobodan...
JOVANKA:Jeste li vi hteli sa mnom da govorite ili možda sa mojim mužem?
MARKO:Savama, gospođo. Ja sam naročito čekao tamo, preko puta, dok nije gospodin otišao od kuće. Samo vas molim najpre da me izvinite što sam tako slobodan.
JOVANKA: A, s kim imam čast?
MARKO: Ja sam, gospođo, činovnik — upravo arhivar — da, stari arhivar, večiti arhivar.
JOVANKA: Izvol’te sedite, molim vas. A vi ste ovde u Beogradu sa službom?
MARKO: (Pošto je seo). Da, ovde, ovde.... u istom Ministarstvu gde je i gospodin.
JOVANKA: Tako... pa šta bi vi onda želeli od mene?
MARKO: Odmah ću vam reći. Vi mi, je l’ te, obećavate, da se nećete ljutiti. Ja sam čuo da ste vi vrlo dobri, pa zato sam se i usudio da dođem do vas.
Ja sam, znate, činovnik, dvadeset godina sam u službi a opterećen sam dečicom.
JOVANKA: Imate mnogo dece?
MARKO: Ta, ne tako mnogo — troje, gospođo, — ali to je za jednoga siromašnoga činovnika, sa platom koju ja imam — ipak teret i briga.
JOVANKA: Svakojako, i to velika briga.
MARKO: Pa bar... kad bi bilo pravde u svetu, lakše bi se tad i brige snosile, ali, eto, gospođo, zapostavljen sam, grdno sam zapostavljen, ima već sedam godina nikako nisam unapređen.
JOVANKA:Kako to?
MARKO: A radim, ne može niko reći da ne radim, Vredan sam i savestan ali... tako — nema ko da progovori gospodinu Ministru.
JOVANKA:To je odista grehota.
MARKO: Pa vidite, gospođo, to sam hteo da vas zamolim. Ja sam čuo da ste vi vrlo dobri pa i ako me ne poznajete, ali, vi bi učiiili dobro jednome ocu troje dece, jednome siromahu, celoj jednoj porodici. —
JOVANKA: Ja? Ali šta ja mogu da učinim?
MARKO: Samo ako hoćete, samo ako hoćete... a vi hoćete, vi me nećete odbiti, je l’ te?.... Ja sam čuo da ste vi vrlo dobri.
JOVANKA:Ja ne znam kako bi vam mogla pomoći?
MARKO: Kad bi bili tako dobri da vi umolite gospodina Ministra.
JOVANKA: Ja?
MARKO: On to vama neće odreći, samo kad bi ga vi umolili.
JOVANKA: (Dobrodušno) O, drage volje, samo ako mislite da bi to moglo što da vam pomogne.
MARKO: Pomoći će, ja sam uveren; samo ako ga vi umolite.
JOVANKA: (Uzima sa stola svoj mali notes). Kako vam je ime?
MARKO: Marko Urošević.
JOVANKA (Zapisuje).
MARKO: Da... o, kako ste vi dobri!.. Velika vam hvala; bićemo vam večito blagodarni i ja i moja porodica.
JOVANKA:Vi ste sad arhivar?
MARKO: Da, već sedam godina.
JOVANKA: Odista, to je malo za oca porodice, ja ću se vrlo rado zauzeti za vas... (Zamisli se i kao priseti se nečem). Ali.... molim vas, objasnite mi, otkud je to došlo da vi dođete k meni; po čemu vi to mi slite, da bi vam mogla ja pomoći?
MARKO: Pa... mogli bi ... svi su mi to kazali ... svi, svi.
JOVANKA: (Uznemireno). Svi?... Koji svi?
MARKO: Pa tako, svi... ČINOVNICI, znate. Ja sam i druge molio pa mi oni kažu da bi vi to mogli.
JOVANKA: Rekli su vam možda da bi ja mogla da govorim svome mužu.
MARKO:A ne, nego gospodinu Ministru. Kažu da on vama ne može ništa odreći.
JOVANKA: (Plahovito). To nije istina; šta oni hoće tim da kažu?! To nije istina; jeste li čuli, to je laž.
MARKO: Molim, lepo —
JOVANKA: To je kleveta!
MARKO: Ja vas najpokornije molim da mi oprostite. Možda oni i greše, ja ne znam, ja to ništa
ne znam.
JOVANKA: Ja vam ne mogu ništa pomoći. To je laž da vam ja mogu pomoći; to je kleveta da će svaku moju reč Gospodin Ministar poslušati.
(Ustaje).
MARKO: Izvinite... Malo pre ste bili tako dobri.
JOVANKA: Ako sam vam što obećala, pogrešila sam. Ja vam ne mogu ništa obećati. Jedino što bi mogla, ako vam je to dosta, da govorim mome mužu — ali ništa više.
MARKO: Znate...
JOVANKA: Molim vas lepo, o tome neću više ni da govorim — ja vam ne mogu nipgga pomoći. Gospodin Ministar nije toliko moj prijatelj da mojoj molbi ne bi mogao odoleti. To možete kazati i onima koji su vas uputili k meni.
MARKO: Ja ne bih rad bio da vas rasrdim.
JOVANKA: Ako me budete i dalje molili, vi ćete me odista naljutiti. Najbolje je dakle da pođete sa uverenjem, da vam ja ne mogu ništa pomoći.
MARKO: Da, jer ja i nisam rad da vas naljutim. Molim vas da me izvinite; molim vas po hiljadu puta da me izvinite. Zbogom, gospođo. (Polazeći). Molim da me izvivite. (Ode).
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branislav Nušić, umro 1938, pre 86 godina.
|