Pučina/8
VIII
JOVAN, MARIJA, PREĐAŠNjI.
JOVAN I MARIJA (Ulazeći u jedan glas): A, a, čestitamo!
MARIJA (Ljubi se s Jovankom): No, jesi li čula, tebi se odista ima šta i čestitati.
JOVANKA: Hvala, hvala!
JOVAN: Pa šta je ovo; ono ima ima, ali ovo je i suviše. Za dve godine četiri klase — je l’ mu ovo četvrta?
JOVANKA: Da, četvrta.
JOVAN: Četvrta, računam od kako je ovaj ministar.
JOVANKA: Da, on mu je veliki prijatelj.
JOVAN: E, što je mnogo mnogo, makar i brat da mu je.
JOVANKA: Pa zar se vi tome ne radujete?
JOVAN: Eh, ne radujem, kako se ne bih radovao! Samo ja sam od onih činovnika koji su po četiri pet godina teglili u jednoj klasi pa ne umem čisto da se izmirim s tim, kako to danas ide.
JOVANKA: Da, ali Vladimir je ranije bio mnogo izostao, njegovi su ga drugovi bili prestigli.
MARIJA: A tvoja porodica, Jovanka, no, volela bih čuti šta oni sad kažu?
JOVAN: Eh, volela bi čuti, ne znam samo zašto?
MARIJA: Kako zašto? Zar ne pamtiš kako su svi bili protivni tome da Jovanka pođe za Vladimira. Uvek su joj govorili da se njoj na njemu dopala samo lepota.
JOVANKA: Da, da su mi se dopali samo njegova brada, oči, kosa.
MARIJA: Priznavali su da je dobar i čestit čovek, da je savestan i pošten, ali su pakosno prćili usta i govorili: „Ta Vladimir je dobar čovek, on je čestit čovek, ali — neće praviti karijeru!”
JOVANKA: To su isto tvrdile uvek i moje prijateljice, koje su se zbilja razudale za ljude od karijere, iza kojih je Vladimir toliko izostao.
JOVAN: Ali ih je sad junački stigao i prestigao.
JOVANKA: A, istina, zaboravih da vas pitam: Otkud ste vi saznali za novost? Ja sam poslala Katicu da vam odmah javi, ali se ona vratila s pola puta, srela vas je, veli, vi već znate.
MARIJA: E, možemo i mi nešto da znamo pre tebe.
JOVANKA: Zar ste pre mene saznali?
JOVAN: Čuli smo iz samog Ministarstva.
JOVANKA: Iz Ministarstva?
JOVAN: Pa šta se čudiš? Zar ne poznaješ gospodina Stankovića; zar ne znaš da je to njegov posao da raznosi novosti?
JOVANKA: On vam je kazao? Onda već izvesno i cela varoš zna o toj novosti. O, on tako rado trči iz kuće u kuću, da mi je pravo čudo kako nije došao i do mene da mi javi.
JOVAN: Ima on svoj red, od nas je otrčao pravo doktoru Ružiću.
MARIJA: Aotkud si ti čula?
JOVANKA: Ja? (Malo zbunjena) ...I ja sam čula iz Ministarstva... javili su mi... došao je jedan momak i javio mi.
JOVAN: Poslao ga Vladimir?
JOVANKA: Ne, Vladimir još ne zna.
JOVAN: Kako? Ne zna da je unapređen?
JOVANKA: On danas nije bio u Ministarstvu, otišao je odavde u neku komisiju. Možda je dosad i doznao, ako su mu iz Ministarstva javili ili, ako je slučajno sam svratio do Ministarstva.
MARIJA: O, saznao je on.
JOVAN: Ta izvestili su ga oni dosad, kako ga ne bi izvestili.
MARIJA: A gde je Olgica? Nije došla ni ruku da nam poljubi.
JOVANKA: Sad će ona, oblači je Katica. (Prilazi levim vratima) Katice, šta je sa Olgicom? (Okrećući se gostima) Šta mislite, ovo je već treći put od jutros kako je presvlačimo; tako je nestašna i nevaljala.
MARIJA: Neka, neka... neka je i nestašna i nevaljala, kad je samo zdrava.
JOVANKA: Tako i ja mislim, pa to me još i teši.
JOVAN: To neka te i teši. Pogledaj, toliko nas matorih, pa samo to jedno dete imamo.
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branislav Nušić, umro 1938, pre 86 godina.
|