Пучина/37
XIII
ВЛАДИМИР, ПРЕЂАШЊИ
ВЛАДИМИР (појављује се на вратима): Овде сам ја. Откуд ви да нам дођете?
ЈОВАН (суво): Тако, дошли смо. (Обазре се да га не гледају жене које се заговориле, па узме брата под руку и изводи га на
страну говорећи му поверљиво) Знаш да ја нисам хтео да долазим у кућу после онога. Кад год сам те питао, тврдио си ми да
није истина оно што свет говори о твојој жени, међутим свет је тврдио да је истина.
ВЛАДИМИР: И ти си радије веровао свету?
ЈОВАН: Не, али сам брат, такорећи укућанин, ја сам пре но сваки други опазио ваш рђав живот и онда сам поверовао да је
истина и зато сам ти престао долазити у кућу, али реци ми, бога ти, шта је ово сад?
ВЛАДИМИР: Које?
ЈОВАН: Ово што чујем од Станковића?
ВЛАДИМИР: То што си чуо, то је истина!
ЈОВАН: И ти си то учинио, Владимире?!
ВЛАДИМИР (слеже раменима): Шта ћеш!
ЈОВАН: Срамота, срамота, Владимире! Срамота, толико само могу да ти кажем! (Окрене презриво од њега главу и иде ка
Јованки.)
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|