Pučina/37
XIII
VLADIMIR, PREĐAŠNjI
VLADIMIR (pojavljuje se na vratima): Ovde sam ja. Otkud vi da nam dođete?
JOVAN (suvo): Tako, došli smo. (Obazre se da ga ne gledaju žene koje se zagovorile, pa uzme brata pod ruku i izvodi ga na
stranu govoreći mu poverljivo) Znaš da ja nisam hteo da dolazim u kuću posle onoga. Kad god sam te pitao, tvrdio si mi da
nije istina ono što svet govori o tvojoj ženi, međutim svet je tvrdio da je istina.
VLADIMIR: I ti si radije verovao svetu?
JOVAN: Ne, ali sam brat, takoreći ukućanin, ja sam pre no svaki drugi opazio vaš rđav život i onda sam poverovao da je
istina i zato sam ti prestao dolaziti u kuću, ali reci mi, boga ti, šta je ovo sad?
VLADIMIR: Koje?
JOVAN: Ovo što čujem od Stankovića?
VLADIMIR: To što si čuo, to je istina!
JOVAN: I ti si to učinio, Vladimire?!
VLADIMIR (sleže ramenima): Šta ćeš!
JOVAN: Sramota, sramota, Vladimire! Sramota, toliko samo mogu da ti kažem! (Okrene prezrivo od njega glavu i ide ka
Jovanki.)
|