Пучина/21
VII
ВЛАДИМИР, ЈОВАНКА
ВЛАДИМИР (остаје сломљен и спустио главу на груди, али се тргне нагло кад уђе Јованка).
ЈОВАНКА (укусно одевена, под шеширом, са сунцобраном. Говорећи, скида шешир и рукавице) Добар дан, Владимире. Ја мало
прошела са Олгицом; тако је леп дан, а њој то тако добро чини.
ВЛАДИМИР (утишао се): Да, добро јој чини.
ЈОВАНКА (пошто је скинула шешир, прилази му мазно): Ти ниси нешто расположен?
ВЛАДИМИР (суво): Нисам!
ЈОВАНКА: Боли те глава?
ВЛАДИМИР: Глава, јест, глава (хвата се за главу) боли ме, јако ме боли!... (Седне) Седи, Јованка; седи ено тамо, хтео бих
с тобом да говорим.
ЈОВАНКА: О нечем важном?
ВЛАДИМИР: Да, о нечем важном.
ЈОВАНКА (чудећи се његовом понашању): Сешћу, Владимире. (Седа.)
ВЛАДИМИР (дуго се премишља и бори, не знајући како да почне): Био ми је малочас један чиновник; онај што ме је увредио.
Наредио му је министар да иште од мене опроштај, иначе ће изгубити службу.
ЈОВАНКА: Па, јеси ли му опростио?
ВЛАДИМИР: Јесам.
ЈОВАНКА: То си добро учинио; хвала ти; то си добро учинио. Оптерећен је сиромах са троје деце, а бедан је.
ВЛАДИМИР (јачим гласом): Ти га знаш, Јованка?
ЈОВАНКА: Та да, није ли то онај о коме смо јуче говорили, о коме је причао господин Станковић?
ВЛАДИМИР: Ти њега знаш и лично, Јованка?
ЈОВАНКА (узнемирено): Можда сам га кадгод и виђала.
ВЛАДИМИР (устаје, прилази јој и загледа јој се у очи): Он је јуче долазио теби?
ЈОВАНКА (у забуни): Да... управо... јест, јуче је долазио мени један, дакле то је тај исти?
ВЛАДИМИР: Да, то је тај исти!
ЈОВАНКА (узнемирено): Али... како ти то питаш?
ВЛАДИМИР (строжим тоном): Је ли те молио за штогод?
ЈОВАНКА: Та да... молио ме је да му помогнем за унапређење, вели: заборављен је, није давно унапређен.
ВЛАДИМИР: Ти да му помогнеш, како?
ЈОВАНКА (збуњена): Да... говорим за њега...
ВЛАДИМИР (шчепа је грчевито за руку): Коме?
ЈОВАНКА (уплашено): Владимире, шта је теби?
ВЛАДИМИР: Коме да говориш?
ЈОВАНКА: Теби, Владимире.
ВЛАДИМИР (одгурне јој руку): Није истина! Зашто ми не говориш истину?
ЈОВАНКА: Ја теби само истину говорим.
ВЛАДИМИР: И никад, никад ниси од мене ништа крила?
ЈОВАНКА: Никад, веруј ми, Владимире, никад!
ВЛАДИМИР: Па ипак кријеш очи, кријеш поглед сад! (Шчепа је за руку) Неваљалице, неваљалице, све, све, све је код тебе била
лаж: срамна лаж, гнусна лаж!
ЈОВАНКА: Владимире, шта говориш ти, шта хоћеш ти; шта је теби данас? Тебе је неко наговорио, мене је неко облагао.
ВЛАДИМИР (цинички): Облагао?!
ЈОВАНКА: Чими ме теретиш; чиме ме оптужујеш; каквих доказа имаш?
ВЛАДИМИР: Хм, доказе, хоћеш доказе... (Шчепа је за косу.) Да, доказе, доказе... (Присети се па је шчепа за руку и
повуче, те она падне на колена.) Доказе ми мораш ти дати, ти, разумеш ли, мораш ми их ти дати. Писма, писма, он теби пише,
сваки дан ти пише, где су писма?...
ЈОВАНКА (очајно): Владимире, Владимире, забога! Ја немам никаквих писама... (Брзо тура руку у недра да обезбеди писмо
које је јутрос добила.)
ВЛАДИМИР: Ах, та рука! Та рука издајица! Хоћеш нешто да сакријеш, је ли? И ту, у недрима, у тим прљавим недрима... (Шчепа
руком те јој исцепа струк.)
ЈОВАНКА (брани се): Владимире, тако ти свега на свету, не дирај ме; зар насиљем... зар... (Цикне кад већ осети да је унео
руку у недра.)
ВЛАДИМИР (кида јој хаљину бесно, очајно, и кад нађе писмо, он дрекне): Ха! (Побегне чак на другу страну позорнице са
писмом које је грчевито стегао обема рукама.)
ЈОВАНКА (остаје на земљи, очајна, плаче тешко).
ВЛАДИМИР (не сме да отвори писмо, дрхће чупа косе) Писмо... доказ... ево га, у мојим је рукама! (Заплаче тешко и сам)
О, боже, боже мој! (Пошто се прибере, устаје и чита писмо.) Све је дакле истина, све, све, све...
ЈОВАНКА (очајно): Владимире!
ВЛАДИМИР (опет плахо): Шта је ово; је ли ово доказ; је ли ово писмо твога милосника, блуднице! Ти си дакле та која си мени
класе давала, и која си те класе зарађивала? Ово што сам, од тебе је дакле? Ту нема моје заслуге, ту нема моје зараде!
ЈОВАНКА (пође на коленима и обгрли његова плачући).
ВЛАДИМИР: Не дотичи ме се! (Гурне је те она падне главом на једну столицу, и тако остане јецајући) Шта хоћеш, опроштај?
Опроштај, је ли? Хоћеш да будем великодушан? О несрећнице, а јеси ли ти била великодушна, јеси ли бар толико била да ме не
лажеш дволичношћу? Што ме ниси мрзела ‐ о, како би ми сад лакше било да си ме мрзела! Што си ме лагала да ме волиш!
ЈОВАНКА: Јер сам те волела.
ВЛАДИМИР: Волела, волела? Ти волела; зар у твојој прљавој души има места и за тако чист осећај као што је љубав? Волела?!...
Зар ти је мало лажи, којом си своју душу омрачила; зашто скрнавиш њоме и уста?!... (Очајно хода) И шта сад, и где сам? Шта
сад над овим амбисом; где сад пред овом распутицом?! Ја сам нико и ништа, ја сам бедник, ја сам подлац, коме је жена
стекла положај својом чашћу, својим непоштењем... ја сам штићеник једне блуднице! (Рикне, баци се на њу наново те је
шчепа за косу и обори на земљу, а затим стане за моменат, одлучи се, одлази и закључа врата, спусти завесу на прозору,
отвори фиоку и извади револвер.)
ЈОВАНКА (Цикне и скочи те му се обеси око руке, у којој му је револвер): Шта ћеш, шта си наумио?
ВЛАДИМИР (спусти малаксало руку у којој му је револвер и одговара више себи): Не знам, не знам ни сам...
ЈОВАНКА: Ако си га потегао да убијеш мене, учини; учини то, ја те не задржавам.
ВЛАДИМИР (болно се насмеје): Тебе?! Што ће ми твоја смрт? Хоће ли ме она пред светом опрати? (Испусти револвер на патос и
седне погружен.)
ЈОВАНКА (после дуже паузе, прибрана): Владимире, слушај ме! (После паузе, пошто он не диже главу) Ти ми не верујеш више,
па ипак ја те молим, ја те преклињем, веруј ми једно: да сам те волела и да те волим и сад. Ти знаш врло добро да сам из
љубави и пошла за те, пошто сам савладала све препреке и противљење моје родбине. И родбина и пријатељице моје тврдиле су
пакосно да ја полазим за те само са лепоте твоје, али да сам неразмишљена, јер ти ниси човек који ће правити каријеру. И ја
сам била убеђена у то, али сам ја и презрела и каријеру и све боље изгледе и пошла за те, јер сам идеалисала, јер ми је једина
жеља била да ти будеш мој и ја твоја. Доцније, у браку, лепота ми твоја није била довољна или ‐ постала ми је обична ‐ и
родбина моја, и пријатељице моје, гледајући ме везану за човека малог положаја, са задовољством су увек наглашавале
потврду свога порицања. Оне ‐ пријатељице моје ‐ удате за људе који начинише силне каријере, постадоше госпође првога
реда, а ја... ја остадох... Ти знаш како си у почетку тешко аванзовао, како си по неколико година пробављао у једној истој
класи. Ако смо одлазили у друштва, моје су пријатељице заузимале почасна места, а ја сам морала седети у последњим
редовима; мени се срце болом цепало кад сам видела тебе како пред њиховим мужевима стојиш понизно, као млађи пред
старијим, а оне се ласкаво смешкају на мене, указујући ми тиме милост. Па уз то и моја породица, која се ни после толиког
времена никад није хтела измирити са већ свршеним фактом, већ ми увек пребацивала... Тада, тада видиш, Владимире, зачела
се код мене амбиција, амбиција која је с дана на дан расла, расла све силније и све бујније и, најзад, почела да ме гуши, да
ме гони... Она се ухватила у коштац са љубављу према теби и ‐ постала је од ње моћнија и силнија... У мојој души створила
се тада једна једина жеља, пред мојим очима лебдела је тада једна једина намера; ја сам хтела пошто пото да ти
постанеш велики чиновник, чиновник од великог положаја и... ти си то постао.
ВЛАДИМИР (који је све дотле оборене главе слушао, код ових речи тргне се): Несрећнице!
ЈОВАНКА: Али... ја те никад нисам престајала волети, ни онда када сам грешила...
ВЛАДИМИР (скочи): Није истина! Лаж, дрска лаж, каквом се у романима и драмама правда неверство жена; нећу да слушам
више лаж; нећу да чујем више твој глас, гадан ми је, одвратан ми је; продире ми кроз ухо и кроз душу као отрован нож, као
усијана турпија, као паклена змиска жаока; тај глас којим си ми до јуче љубав казивала!...
ЈОВАНКА: Владимире, ти имаш право да више мој глас не слушаш; ти имах право да ме више крај себе не трпиш, а ја немам ни
права ни смелости да твој опроштај тражим, а и кад бих га добила, твој поглед, твоја близина била би за мене увек страшна,
увек заманут мач пред којим бих стално стојала оборене главе. Ја ћу дакле решити ствар... (После паузе, узимајући шешир и
мантил) Ја идем родитељима својим... (Пауза, она га гледа очекујући одговор, па, пошто он не одговара и не диже главу,
она понавља) Ја идем родитељима својим!
ВЛАДИМИР (и не гледајући је): Иди!
ЈОВАНКА (намешта шешир, огрне се мантилом, па онда погледа у Владимира, но он је и не гледа): Збогом! (Уздахне, пође
па код врата застане) Владимире, хоћеш ли допустити да се опростим са својим чедом?
ВЛАДИМИР (штрецне га помисао на дете, на које све досад није мислио): Олгица, Олгица! О, боже, боже мој! (Заплаче тешко,
а затим дигне главу, скочи и оде до левих врата) Олгице, чедо моје, Олгице!
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|