Pučina/21
VII
VLADIMIR, JOVANKA
VLADIMIR (ostaje slomljen i spustio glavu na grudi, ali se trgne naglo kad uđe Jovanka).
JOVANKA (ukusno odevena, pod šeširom, sa suncobranom. Govoreći, skida šešir i rukavice) Dobar dan, Vladimire. Ja malo
prošela sa Olgicom; tako je lep dan, a njoj to tako dobro čini.
VLADIMIR (utišao se): Da, dobro joj čini.
JOVANKA (pošto je skinula šešir, prilazi mu mazno): Ti nisi nešto raspoložen?
VLADIMIR (suvo): Nisam!
JOVANKA: Boli te glava?
VLADIMIR: Glava, jest, glava (hvata se za glavu) boli me, jako me boli!... (Sedne) Sedi, Jovanka; sedi eno tamo, hteo bih
s tobom da govorim.
JOVANKA: O nečem važnom?
VLADIMIR: Da, o nečem važnom.
JOVANKA (čudeći se njegovom ponašanju): Sešću, Vladimire. (Seda.)
VLADIMIR (dugo se premišlja i bori, ne znajući kako da počne): Bio mi je maločas jedan činovnik; onaj što me je uvredio.
Naredio mu je ministar da ište od mene oproštaj, inače će izgubiti službu.
JOVANKA: Pa, jesi li mu oprostio?
VLADIMIR: Jesam.
JOVANKA: To si dobro učinio; hvala ti; to si dobro učinio. Opterećen je siromah sa troje dece, a bedan je.
VLADIMIR (jačim glasom): Ti ga znaš, Jovanka?
JOVANKA: Ta da, nije li to onaj o kome smo juče govorili, o kome je pričao gospodin Stanković?
VLADIMIR: Ti njega znaš i lično, Jovanka?
JOVANKA (uznemireno): Možda sam ga kadgod i viđala.
VLADIMIR (ustaje, prilazi joj i zagleda joj se u oči): On je juče dolazio tebi?
JOVANKA (u zabuni): Da... upravo... jest, juče je dolazio meni jedan, dakle to je taj isti?
VLADIMIR: Da, to je taj isti!
JOVANKA (uznemireno): Ali... kako ti to pitaš?
VLADIMIR (strožim tonom): Je li te molio za štogod?
JOVANKA: Ta da... molio me je da mu pomognem za unapređenje, veli: zaboravljen je, nije davno unapređen.
VLADIMIR: Ti da mu pomogneš, kako?
JOVANKA (zbunjena): Da... govorim za njega...
VLADIMIR (ščepa je grčevito za ruku): Kome?
JOVANKA (uplašeno): Vladimire, šta je tebi?
VLADIMIR: Kome da govoriš?
JOVANKA: Tebi, Vladimire.
VLADIMIR (odgurne joj ruku): Nije istina! Zašto mi ne govoriš istinu?
JOVANKA: Ja tebi samo istinu govorim.
VLADIMIR: I nikad, nikad nisi od mene ništa krila?
JOVANKA: Nikad, veruj mi, Vladimire, nikad!
VLADIMIR: Pa ipak kriješ oči, kriješ pogled sad! (Ščepa je za ruku) Nevaljalice, nevaljalice, sve, sve, sve je kod tebe bila
laž: sramna laž, gnusna laž!
JOVANKA: Vladimire, šta govoriš ti, šta hoćeš ti; šta je tebi danas? Tebe je neko nagovorio, mene je neko oblagao.
VLADIMIR (cinički): Oblagao?!
JOVANKA: Čimi me teretiš; čime me optužuješ; kakvih dokaza imaš?
VLADIMIR: Hm, dokaze, hoćeš dokaze... (Ščepa je za kosu.) Da, dokaze, dokaze... (Priseti se pa je ščepa za ruku i
povuče, te ona padne na kolena.) Dokaze mi moraš ti dati, ti, razumeš li, moraš mi ih ti dati. Pisma, pisma, on tebi piše,
svaki dan ti piše, gde su pisma?...
JOVANKA (očajno): Vladimire, Vladimire, zaboga! Ja nemam nikakvih pisama... (Brzo tura ruku u nedra da obezbedi pismo
koje je jutros dobila.)
VLADIMIR: Ah, ta ruka! Ta ruka izdajica! Hoćeš nešto da sakriješ, je li? I tu, u nedrima, u tim prljavim nedrima... (Ščepa
rukom te joj iscepa struk.)
JOVANKA (brani se): Vladimire, tako ti svega na svetu, ne diraj me; zar nasiljem... zar... (Cikne kad već oseti da je uneo
ruku u nedra.)
VLADIMIR (kida joj haljinu besno, očajno, i kad nađe pismo, on drekne): Ha! (Pobegne čak na drugu stranu pozornice sa
pismom koje je grčevito stegao obema rukama.)
JOVANKA (ostaje na zemlji, očajna, plače teško).
VLADIMIR (ne sme da otvori pismo, drhće čupa kose) Pismo... dokaz... evo ga, u mojim je rukama! (Zaplače teško i sam)
O, bože, bože moj! (Pošto se pribere, ustaje i čita pismo.) Sve je dakle istina, sve, sve, sve...
JOVANKA (očajno): Vladimire!
VLADIMIR (opet plaho): Šta je ovo; je li ovo dokaz; je li ovo pismo tvoga milosnika, bludnice! Ti si dakle ta koja si meni
klase davala, i koja si te klase zarađivala? Ovo što sam, od tebe je dakle? Tu nema moje zasluge, tu nema moje zarade!
JOVANKA (pođe na kolenima i obgrli njegova plačući).
VLADIMIR: Ne dotiči me se! (Gurne je te ona padne glavom na jednu stolicu, i tako ostane jecajući) Šta hoćeš, oproštaj?
Oproštaj, je li? Hoćeš da budem velikodušan? O nesrećnice, a jesi li ti bila velikodušna, jesi li bar toliko bila da me ne
lažeš dvoličnošću? Što me nisi mrzela ‐ o, kako bi mi sad lakše bilo da si me mrzela! Što si me lagala da me voliš!
JOVANKA: Jer sam te volela.
VLADIMIR: Volela, volela? Ti volela; zar u tvojoj prljavoj duši ima mesta i za tako čist osećaj kao što je ljubav? Volela?!...
Zar ti je malo laži, kojom si svoju dušu omračila; zašto skrnaviš njome i usta?!... (Očajno hoda) I šta sad, i gde sam? Šta
sad nad ovim ambisom; gde sad pred ovom rasputicom?! Ja sam niko i ništa, ja sam bednik, ja sam podlac, kome je žena
stekla položaj svojom čašću, svojim nepoštenjem... ja sam štićenik jedne bludnice! (Rikne, baci se na nju nanovo te je
ščepa za kosu i obori na zemlju, a zatim stane za momenat, odluči se, odlazi i zaključa vrata, spusti zavesu na prozoru,
otvori fioku i izvadi revolver.)
JOVANKA (Cikne i skoči te mu se obesi oko ruke, u kojoj mu je revolver): Šta ćeš, šta si naumio?
VLADIMIR (spusti malaksalo ruku u kojoj mu je revolver i odgovara više sebi): Ne znam, ne znam ni sam...
JOVANKA: Ako si ga potegao da ubiješ mene, učini; učini to, ja te ne zadržavam.
VLADIMIR (bolno se nasmeje): Tebe?! Što će mi tvoja smrt? Hoće li me ona pred svetom oprati? (Ispusti revolver na patos i
sedne pogružen.)
JOVANKA (posle duže pauze, pribrana): Vladimire, slušaj me! (Posle pauze, pošto on ne diže glavu) Ti mi ne veruješ više,
pa ipak ja te molim, ja te preklinjem, veruj mi jedno: da sam te volela i da te volim i sad. Ti znaš vrlo dobro da sam iz
ljubavi i pošla za te, pošto sam savladala sve prepreke i protivljenje moje rodbine. I rodbina i prijateljice moje tvrdile su
pakosno da ja polazim za te samo sa lepote tvoje, ali da sam nerazmišljena, jer ti nisi čovek koji će praviti karijeru. I ja
sam bila ubeđena u to, ali sam ja i prezrela i karijeru i sve bolje izglede i pošla za te, jer sam idealisala, jer mi je jedina
želja bila da ti budeš moj i ja tvoja. Docnije, u braku, lepota mi tvoja nije bila dovoljna ili ‐ postala mi je obična ‐ i
rodbina moja, i prijateljice moje, gledajući me vezanu za čoveka malog položaja, sa zadovoljstvom su uvek naglašavale
potvrdu svoga poricanja. One ‐ prijateljice moje ‐ udate za ljude koji načiniše silne karijere, postadoše gospođe prvoga
reda, a ja... ja ostadoh... Ti znaš kako si u početku teško avanzovao, kako si po nekoliko godina probavljao u jednoj istoj
klasi. Ako smo odlazili u društva, moje su prijateljice zauzimale počasna mesta, a ja sam morala sedeti u poslednjim
redovima; meni se srce bolom cepalo kad sam videla tebe kako pred njihovim muževima stojiš ponizno, kao mlađi pred
starijim, a one se laskavo smeškaju na mene, ukazujući mi time milost. Pa uz to i moja porodica, koja se ni posle tolikog
vremena nikad nije htela izmiriti sa već svršenim faktom, već mi uvek prebacivala... Tada, tada vidiš, Vladimire, začela
se kod mene ambicija, ambicija koja je s dana na dan rasla, rasla sve silnije i sve bujnije i, najzad, počela da me guši, da
me goni... Ona se uhvatila u koštac sa ljubavlju prema tebi i ‐ postala je od nje moćnija i silnija... U mojoj duši stvorila
se tada jedna jedina želja, pred mojim očima lebdela je tada jedna jedina namera; ja sam htela pošto poto da ti
postaneš veliki činovnik, činovnik od velikog položaja i... ti si to postao.
VLADIMIR (koji je sve dotle oborene glave slušao, kod ovih reči trgne se): Nesrećnice!
JOVANKA: Ali... ja te nikad nisam prestajala voleti, ni onda kada sam grešila...
VLADIMIR (skoči): Nije istina! Laž, drska laž, kakvom se u romanima i dramama pravda neverstvo žena; neću da slušam
više laž; neću da čujem više tvoj glas, gadan mi je, odvratan mi je; prodire mi kroz uho i kroz dušu kao otrovan nož, kao
usijana turpija, kao paklena zmiska žaoka; taj glas kojim si mi do juče ljubav kazivala!...
JOVANKA: Vladimire, ti imaš pravo da više moj glas ne slušaš; ti imah pravo da me više kraj sebe ne trpiš, a ja nemam ni
prava ni smelosti da tvoj oproštaj tražim, a i kad bih ga dobila, tvoj pogled, tvoja blizina bila bi za mene uvek strašna,
uvek zamanut mač pred kojim bih stalno stojala oborene glave. Ja ću dakle rešiti stvar... (Posle pauze, uzimajući šešir i
mantil) Ja idem roditeljima svojim... (Pauza, ona ga gleda očekujući odgovor, pa, pošto on ne odgovara i ne diže glavu,
ona ponavlja) Ja idem roditeljima svojim!
VLADIMIR (i ne gledajući je): Idi!
JOVANKA (namešta šešir, ogrne se mantilom, pa onda pogleda u Vladimira, no on je i ne gleda): Zbogom! (Uzdahne, pođe
pa kod vrata zastane) Vladimire, hoćeš li dopustiti da se oprostim sa svojim čedom?
VLADIMIR (štrecne ga pomisao na dete, na koje sve dosad nije mislio): Olgica, Olgica! O, bože, bože moj! (Zaplače teško,
a zatim digne glavu, skoči i ode do levih vrata) Olgice, čedo moje, Olgice!
|