Пучина/22

ДРУГИ ЧИН

◄ VII

VIII

IХ ►

VIII

ОЛГИЦА, ПРЕЂАШЊИ

ОЛГИЦА (утрчи): Оцо!
ВЛАДИМИР (шчепа је грчевито, дигне је у наручје, зарије њену главу у своја недра, као да би хтео да је сачува од нечег, и
горко плаче): Чедо, чедо моје... љубави моја!...
ЈОВАНКА (стоји још код задњих врата, покрила очи рукама, плаче и тешко уздише, не смејући ни да гледа призор)
ОЛГИЦА (пошто је дигла главу): Ти ме волиш, оцо?
ВЛАДИМИР (спушта је на земљу, гледа је дуго, бори се, па затим је љуби жарко и поведе у собу натраг): Иди, иди, иди играј
се! (Одгура је)

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.