Пут око света (комедија у десет слика)/60

◄ V

VI

VI

ПРЕЂАШЊИ, ГЛУМАЦ, ЈУЛИШКА

ГЛУМАЦ:
(За време те паузе улази и Јулишка за њим, још споља декламује).
Реч сам одржао, реч сам одржао! (Уђе у своју собу, а Јулишка за њим).
ЈУЛИШКА:
(Шчепа бошчу).
Је ли све ту?
ГЛУМАЦ:
Све и (Вади из џепа) ево и фес.
ЈУЛИШКА:
Будите, дакле, спремни кад вас позовем да играте улогу несрећнога брата.
ГЛУМАЦ:
А моја награда?
ЈУЛИШКА:
Чим одиграте улогу! (Оде с бошчом).
ЧОВЕК:
Тако... мој зли удес! Ама, нема несреће без среће. Придеси ти се ту неки добар давуџија, адвокат. ’Ајд, вели он, плаћа се то овђе. Виђу ја, човјек има право, те ја закрстих.
ГЛУМАЦ:
(Намешта фес и глгеда како му стоји, кад му досади легне).
ЈОВАНЧЕ:
Па шта би?
ЧОВЕК:
Закрстих једно четири пет пута, те ти ја, брате, добих за ову једну ногу 20.000 круна. Ову другу, ка’ је видиш, (Покавује здраву) осигурао сам на 30.000, па сад путујем сербез, нека ми је крљају ако им је воља.
ЈОВАНЧЕ:
А оде ли цару за орден?
ЧОВЕК:
Какоме цару без ноге, јадан не био? Овако грдан ни на док ни на пут. Лијепо ми, вељу, дође ово 20.000.
ЈОВАНЧЕ:
О, брате!
ЧОВЕК:
А чему се чудиш?
ЈОВАНЧЕ:
Па тако. Чуо сам, знаш, да човеку може од главе да дође срећа, ама нисам чуо да може и од ноге.
ЧОВЕК:
Свашта бидне у ови свијет.
ЈУЛИШКА:
(За време паузе, улети журно код благајника).
Ево, одела, обуци се брзо. И покри лице као Туркиња. Немамо времена, жури!
БЛАГАЈНИК:
(Облачи се).
ЈОВАНЧЕ:
Па добро, ди сад путујеш с том ногом?
ЧОВЕК:
Како да ти кажем... Има у Америки нашије-ваца, а тамо човјек може добро да проспјера, кад има својијех и није шупља жена. Но, неборе, не питах те, ето: ни ко си, ни пгго си, ни куд си ти, море, навалио?
ЈОВАНЧЕ:
Па и ја у Америку, ама идем онако.
ЧОВЕК:
Е, добра работа, вјере ми, куд сам таличан да те нађем, ту сам још и сретан да идемо заједно.
ЈОВАНЧЕ:
А знаш ли ти туђе језике?
ЧОВЕК:
До ђавола; ма ћу се научит уз пут.
ЈОВАНЧЕ:
Таман посла, да липшем и ја и ти док ти научиш ’леб да иштеш. А збринуо сам се ја за то! Нисам је пошао у свет ко гуска у маглу. Ево видиш! (Износи две хартије). Кажи ти како се каже немецки: дај ми ’леб? Дедер.
ЧОВЕК:
Не ђетињи. Не ђетиши, тако ти Бога!
ЈОВАНЧЕ:
Е, слушај, то се каже: „гембир... гембир... гембир брот”. А знаш ли како се каже: ја путујем око света? „Јик бим гунгриг.” — Није море, погрешио сам... друго је ово... а, ево, ипак: „ик рајз...” е, сад ово даље ни ђаво не може да му прочита.
ЧОВЕК:
Таман ка да сам ја писа. А да то ће ти помоћи колико ћеса ножу.
ЈОВАНЧЕ:
Море, помоћи ће, не брини. Ја му само кажем: ик рајз (Обиђе прстом гдобус).
ЧОВЕК:
Море, лако ћемо, научио сам ја на ове лацмане у Котор. И овђе у болници научио сам неколико њиховијех слова и читао сам их боље но поп Мића писмо. Само ти мене узми собом, па ћеш виђет. А не питах те кад мислиш ти?
ЈОВАНЧЕ:
Ја сад у четири (Гдеда у сат). Таман још сат.
ЧОВЕК:
(Диже се).
Шта, јадан брате! То ја онда морам похитати.
ЈОВАНЧЕ:
А куд ћеш ти?
ЧОВЕК:
Па у Америку с тобом.
ЈОВАНЧЕ:
Што ћеш ми море?
ЧОВЕК:
Како што ћу ти, јадан не био. Ђе си ти виђио брата ристианина да је на одмет?
ЈОВАНЧЕ:
Море, остав се! Куд ћеш такав да се ломиш по свету!
ЧОВЕК:
Вала, не устави ме нико. Сад идем с ове стопе да раскрстим с овом лацманштином и да им платим што сам дужан, а ти ме причекај, сад ћу ја доћ! (Пође, па се врати). Ну да немаш што уситно да подмирим ови рачун, па ћу ти успут врнут.
ЈОВАНЧЕ:
Јок немам, а и да имам, не носим тефтер на пут.
ЧОВЕК:
Тер ако... тер ако. Дако нађем толико. (Оде)
ЈОВАНЧЕ:
(Сам).
Таман посла! Ја опростих дуг онима с ногама у Јагодину, па сад да правим вересију с овога без ноге.
ЈУЛИШКА:
(Улази).
Ево твој пасош, газда Јованче!
ЈОВАНЧЕ:
А ди си ти, бре, дете?
ЈУЛИШКА:
Дошла би, ама се десило нешто чудновато. Тако ми тешко. Рада бих да помогнем једној сиротици, а не могу.
ЈОВАНЧЕ:
Мора да имаш меко срце.
ЈУЛИШКА:
Јеси ли ти, газда Јованче, чуо који пут за Турке?! Гадни људи! Замисли само: једна сирота хришћанка, отели је док је била мала, па је потурчили.
ЈОВАНЧЕ:
Поганци ниједни! ’Оће, они ’оће!
ЈУЛИШКА:
Па онда, сад чула да су јој родитељи у Амери-:ци, па побегла из харема да иде оцу и мајци.
ЈОВАНЧЕ:
Ако, ако, и треба.
ЈУЛИШКА:
Јест, али сирота нема пасош.
ЈОВАНЧЕ:
Гле, молим те!
ЈУЛИШКА:
Па, ено је, уби се плачући.
ЈОВАНЧЕ:
Ама, па и она. А откуд је пошла тако сама у свет?
ЈУЛИШКА:
Није сама, допратио је брат довде, али он мора одмах да се врати.
ЈОВАНЧЕ:
Па како ће сама?
ЈУЛИШКА:
Не знам; да сам ја на твоме месту, газда Јованче, ја бих јој, Бога ми, помогла.
ЈОВАНЧЕ:
Кад би могао.
ЈУЛИШКА:
(Као размишља).
Па ето, гледам нешто твој пасош, ето, и жена ти је уписана у пасош.
ЈОВАНЧЕ:
(Уплашено).
Е, па шта?
ЈУЛИШКА:
Па баш јој кажем: ја познајем газда Јованчу, душеван је човек, замолићу га да вас прими као своју жену до Америке.
ЈОВАНЧЕ:
(Стукне).
Шта говориш, море?
ЈУЛИШКА:
Али, газда Јованче, ја те преклињем, немој да напустиш сироту жену. Онда боље узми пушку, па је уби’.
ЈОВАНЧЕ:
Како ти то: јали узми па је води као жену, јали узми пушку па је уби’. Таман посла, не бива ни једно ни друго.
ЈУЛИШКА:
(Плаче).
Зашто, за Бога?
ЈОВАНЧЕ:
Друго је то, да ми кажеш да понесем неко писмо на пут, јали аманет, бошчу, корпу, јали тако нешто. Али жену — туђу жену — па онда још турске вере. Да ме пристигну негде на путу Турци, па да ми подвикну: Бре, пезевенк, ешек, екмек!
ЈУЛИШКА:
(Загрли га).
Па и ја бих пошла на пут с вама.
ЈОВАНЧЕ:
Уха! Па то читав харем.
ЈУЛИШКА:
Водила би ме о свом трошку та Туркиња.
ЈОВАНЧЕ:
Је л’ опет на мој пасош, ваљда као шурњаја?
ЈУЛИШКА:
’Ајде, болан... пољуби ме. ’Ајде, пољуби.
ЈОВАНЧЕ:
Море ћу да те пољубим, што да те не пољубим. (Пољуби је).
ЈУЛИШКА:
’0ћеш ли да је поведеш?
ЈОВАНЧЕ:
А за то немој више да ми говориш.
ЧОВЕК:
(Улази с кофером).
Ја готов, у име Божје!
ЈОВАНЧЕ:
Ето ти сад па и овај.
ЈУЛИШКА:
Почекај само за тренутак (Одјури у глумчеву собу).
ЧОВЕК:
А шта ће ти та вражја посла?
ЈОВАНЧЕ:
Море, мани је. Наврзла се да спасем неку Туркињу, која је побегла из харема. Вели, да је узмем на мој пасош као жену.
ЈУЛИШКА:
(Утрчи у глумчеву собу).
Фес, на главу фес, па хајде!
ГЛУМАЦ:
(Скочи с кревета, узме фес).
Је л’ куцнуо час?
ЧОВЕК:
Севап је истргнути роба из поганскијех руку.
ЈОВАНЧЕ:
’Ајде, па и ти, сад! Чекај ти да ја метнем ове ствари у бисаге, па да кидамо ми. (Пакује).
ЈУЛИШКА:
(За време овог она је у ходнику с глумцем где му објашњава како треба да моди. Она улази на врата благајникова, глумац остаје у ходнику).
’Ајде, брзо! (Шчепа му кофер).
БЛАГАЈНИК:
Је ли пристао?
ЈУЛИШКА:
’Ајде само! (Излази).
ГЛУМАЦ:
(Кад спази булу).
Сестру ми спасите, господине, ах, сестру ми спасите!
ЈОВАНЧЕ:
Е, ’ајд сад у име Божје! (Спаковао, узео глобус, бисаге, амрел и протокол).
ЈУЛИШКА:
(Упада у собу Јованчину, ва њом була и глумац).
Дошла је сама да моли. Она не зна да говори, али гледај како је склопила руке. Учини, болан, газда Јованче!
ЈОВАНЧЕ:
Ене, ене, каква је то, море, ђурултија? Реко’ ти да нећу.
ГЛУМАЦ:
(Пао је на колена).
Спасите ми сесстру, господине, сестру ми спасите! Учините једно дело достојно вас!
ЧОВЕК:
Па учини, чоче, кад те толико моле!
ЈОВАНЧЕ:
Гледај си ти своја посла!
ЈУЛИШКА:
Кад сам била у њеној соби, затекла сам је на прозору; спремила се да скаче с трећег спрата.
ГЛУМАЦ:
На прозору, замислите, моја сестра на прозору, на трећем спрату.
ЈОВАНЧЕ:
Кој’ је ово, море?
ГЛУМАЦ:
Брат Ибрахим.
ЈОВАНЧЕ:
Ама, бре, ово је нека луда кућа! Јесам ли ја луд или сте ви луди?
ЈУЛИШКА:
Учини, Бога ти!
ЈОВАНЧЕ:
О, брате... (Чеше се). Што не бива, не бива. Није да нећу. Имам и ја човешко срце, ама ...о, мајку му...
ЧОВЕК:
Дедер, Бога ти, буди човјек!
ЈУЛИШКА:
Учини, болан, газда Јованче! (Заједно)
ГЛУМАЦ:
Спасите ми сестру, господине! ,
ЈОВАНЧЕ:
Ама, чекај де!
ЧОВЕК:
Море, шта се ту вазда мислиш?
ЈУЛИШКА:
Никад ти то нећу заборавити! (Заједно)
ГЛУМАЦ:
На трећем спрату, господине!
ЈОВАНЧЕ:
Знам, ама... (Ломи се).
ЧОВЕК:
Тако те 'оћу! (Рукују се).
ЈУЛИШКА:
Живио! (Грли га). (Заједно)
ГЛУМАЦ:
(Баци фес на земљу). Живио!
БЛАГАЈНИК:
(Љуби му руку).
ЈОВАНЧЕ:
Ама, чекај... не рекох још ништа. Видим ја у сакрамент сам пош’о, па сакрамент ће ми и бидне.
СВИ:
Живео! Живео!

ЗАБЕСА

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.