◄   V VI TREĆA SLIKA   ►

VI

PREĐAŠNjI, GLUMAC, JULIŠKA

GLUMAC:
(Za vreme te pauze ulazi i Juliška za njim, još spolja deklamuje).
Reč sam održao, reč sam održao! (Uđe u svoju sobu, a Juliška za njim).
JULIŠKA:
(Ščepa bošču).
Je li sve tu?
GLUMAC:
Sve i (Vadi iz džepa) evo i fes.
JULIŠKA:
Budite, dakle, spremni kad vas pozovem da igrate ulogu nesrećnoga brata.
GLUMAC:
A moja nagrada?
JULIŠKA:
Čim odigrate ulogu! (Ode s boščom).
ČOVEK:
Tako... moj zli udes! Ama, nema nesreće bez sreće. Pridesi ti se tu neki dobar davudžija, advokat. ’Ajd, veli on, plaća se to ovđe. Viđu ja, čovjek ima pravo, te ja zakrstih.
GLUMAC:
(Namešta fes i glgeda kako mu stoji, kad mu dosadi legne).
JOVANČE:
Pa šta bi?
ČOVEK:
Zakrstih jedno četiri pet puta, te ti ja, brate, dobih za ovu jednu nogu 20.000 kruna. Ovu drugu, ka’ je vidiš, (Pokavuje zdravu) osigurao sam na 30.000, pa sad putujem serbez, neka mi je krljaju ako im je volja.
JOVANČE:
A ode li caru za orden?
ČOVEK:
Kakome caru bez noge, jadan ne bio? Ovako grdan ni na dok ni na put. Lijepo mi, velju, dođe ovo 20.000.
JOVANČE:
O, brate!
ČOVEK:
A čemu se čudiš?
JOVANČE:
Pa tako. Čuo sam, znaš, da čoveku može od glave da dođe sreća, ama nisam čuo da može i od noge.
ČOVEK:
Svašta bidne u ovi svijet.
JULIŠKA:
(Za vreme pauze, uleti žurno kod blagajnika).
Evo, odela, obuci se brzo. I pokri lice kao Turkinja. Nemamo vremena, žuri!
BLAGAJNIK:
(Oblači se).
JOVANČE:
Pa dobro, di sad putuješ s tom nogom?
ČOVEK:
Kako da ti kažem... Ima u Ameriki našije-vaca, a tamo čovjek može dobro da prospjera, kad ima svojijeh i nije šuplja žena. No, nebore, ne pitah te, eto: ni ko si, ni pggo si, ni kud si ti, more, navalio?
JOVANČE:
Pa i ja u Ameriku, ama idem onako.
ČOVEK:
E, dobra rabota, vjere mi, kud sam taličan da te nađem, tu sam još i sretan da idemo zajedno.
JOVANČE:
A znaš li ti tuđe jezike?
ČOVEK:
Do đavola; ma ću se naučit uz put.
JOVANČE:
Taman posla, da lipšem i ja i ti dok ti naučiš ’leb da išteš. A zbrinuo sam se ja za to! Nisam je pošao u svet ko guska u maglu. Evo vidiš! (Iznosi dve hartije). Kaži ti kako se kaže nemecki: daj mi ’leb? Deder.
ČOVEK:
Ne đetinji. Ne đetiši, tako ti Boga!
JOVANČE:
E, slušaj, to se kaže: „gembir... gembir... gembir brot”. A znaš li kako se kaže: ja putujem oko sveta? „Jik bim gungrig.” — Nije more, pogrešio sam... drugo je ovo... a, evo, ipak: „ik rajz...” e, sad ovo dalje ni đavo ne može da mu pročita.
ČOVEK:
Taman ka da sam ja pisa. A da to će ti pomoći koliko ćesa nožu.
JOVANČE:
More, pomoći će, ne brini. Ja mu samo kažem: ik rajz (Obiđe prstom gdobus).
ČOVEK:
More, lako ćemo, naučio sam ja na ove lacmane u Kotor. I ovđe u bolnici naučio sam nekoliko njihovijeh slova i čitao sam ih bolje no pop Mića pismo. Samo ti mene uzmi sobom, pa ćeš viđet. A ne pitah te kad misliš ti?
JOVANČE:
Ja sad u četiri (Gdeda u sat). Taman još sat.
ČOVEK:
(Diže se).
Šta, jadan brate! To ja onda moram pohitati.
JOVANČE:
A kud ćeš ti?
ČOVEK:
Pa u Ameriku s tobom.
JOVANČE:
Što ćeš mi more?
ČOVEK:
Kako što ću ti, jadan ne bio. Đe si ti viđio brata ristianina da je na odmet?
JOVANČE:
More, ostav se! Kud ćeš takav da se lomiš po svetu!
ČOVEK:
Vala, ne ustavi me niko. Sad idem s ove stope da raskrstim s ovom lacmanštinom i da im platim što sam dužan, a ti me pričekaj, sad ću ja doć! (Pođe, pa se vrati). Nu da nemaš što usitno da podmirim ovi račun, pa ću ti usput vrnut.
JOVANČE:
Jok nemam, a i da imam, ne nosim tefter na put.
ČOVEK:
Ter ako... ter ako. Dako nađem toliko. (Ode)
JOVANČE:
(Sam).
Taman posla! Ja oprostih dug onima s nogama u Jagodinu, pa sad da pravim veresiju s ovoga bez noge.
JULIŠKA:
(Ulazi).
Evo tvoj pasoš, gazda Jovanče!
JOVANČE:
A di si ti, bre, dete?
JULIŠKA:
Došla bi, ama se desilo nešto čudnovato. Tako mi teško. Rada bih da pomognem jednoj sirotici, a ne mogu.
JOVANČE:
Mora da imaš meko srce.
JULIŠKA:
Jesi li ti, gazda Jovanče, čuo koji put za Turke?! Gadni ljudi! Zamisli samo: jedna sirota hrišćanka, oteli je dok je bila mala, pa je poturčili.
JOVANČE:
Poganci nijedni! ’Oće, oni ’oće!
JULIŠKA:
Pa onda, sad čula da su joj roditelji u Ameri-:ci, pa pobegla iz harema da ide ocu i majci.
JOVANČE:
Ako, ako, i treba.
JULIŠKA:
Jest, ali sirota nema pasoš.
JOVANČE:
Gle, molim te!
JULIŠKA:
Pa, eno je, ubi se plačući.
JOVANČE:
Ama, pa i ona. A otkud je pošla tako sama u svet?
JULIŠKA:
Nije sama, dopratio je brat dovde, ali on mora odmah da se vrati.
JOVANČE:
Pa kako će sama?
JULIŠKA:
Ne znam; da sam ja na tvome mestu, gazda Jovanče, ja bih joj, Boga mi, pomogla.
JOVANČE:
Kad bi mogao.
JULIŠKA:
(Kao razmišlja).
Pa eto, gledam nešto tvoj pasoš, eto, i žena ti je upisana u pasoš.
JOVANČE:
(Uplašeno).
E, pa šta?
JULIŠKA:
Pa baš joj kažem: ja poznajem gazda Jovanču, duševan je čovek, zamoliću ga da vas primi kao svoju ženu do Amerike.
JOVANČE:
(Stukne).
Šta govoriš, more?
JULIŠKA:
Ali, gazda Jovanče, ja te preklinjem, nemoj da napustiš sirotu ženu. Onda bolje uzmi pušku, pa je ubi’.
JOVANČE:
Kako ti to: jali uzmi pa je vodi kao ženu, jali uzmi pušku pa je ubi’. Taman posla, ne biva ni jedno ni drugo.
JULIŠKA:
(Plače).
Zašto, za Boga?
JOVANČE:
Drugo je to, da mi kažeš da ponesem neko pismo na put, jali amanet, bošču, korpu, jali tako nešto. Ali ženu — tuđu ženu — pa onda još turske vere. Da me pristignu negde na putu Turci, pa da mi podviknu: Bre, pezevenk, ešek, ekmek!
JULIŠKA:
(Zagrli ga).
Pa i ja bih pošla na put s vama.
JOVANČE:
Uha! Pa to čitav harem.
JULIŠKA:
Vodila bi me o svom trošku ta Turkinja.
JOVANČE:
Je l’ opet na moj pasoš, valjda kao šurnjaja?
JULIŠKA:
’Ajde, bolan... poljubi me. ’Ajde, poljubi.
JOVANČE:
More ću da te poljubim, što da te ne poljubim. (Poljubi je).
JULIŠKA:
’0ćeš li da je povedeš?
JOVANČE:
A za to nemoj više da mi govoriš.
ČOVEK:
(Ulazi s koferom).
Ja gotov, u ime Božje!
JOVANČE:
Eto ti sad pa i ovaj.
JULIŠKA:
Počekaj samo za trenutak (Odjuri u glumčevu sobu).
ČOVEK:
A šta će ti ta vražja posla?
JOVANČE:
More, mani je. Navrzla se da spasem neku Turkinju, koja je pobegla iz harema. Veli, da je uzmem na moj pasoš kao ženu.
JULIŠKA:
(Utrči u glumčevu sobu).
Fes, na glavu fes, pa hajde!
GLUMAC:
(Skoči s kreveta, uzme fes).
Je l’ kucnuo čas?
ČOVEK:
Sevap je istrgnuti roba iz poganskijeh ruku.
JOVANČE:
’Ajde, pa i ti, sad! Čekaj ti da ja metnem ove stvari u bisage, pa da kidamo mi. (Pakuje).
JULIŠKA:
(Za vreme ovog ona je u hodniku s glumcem gde mu objašnjava kako treba da modi. Ona ulazi na vrata blagajnikova, glumac ostaje u hodniku).
’Ajde, brzo! (Ščepa mu kofer).
BLAGAJNIK:
Je li pristao?
JULIŠKA:
’Ajde samo! (Izlazi).
GLUMAC:
(Kad spazi bulu).
Sestru mi spasite, gospodine, ah, sestru mi spasite!
JOVANČE:
E, ’ajd sad u ime Božje! (Spakovao, uzeo globus, bisage, amrel i protokol).
JULIŠKA:
(Upada u sobu Jovančinu, va njom bula i glumac).
Došla je sama da moli. Ona ne zna da govori, ali gledaj kako je sklopila ruke. Učini, bolan, gazda Jovanče!
JOVANČE:
Ene, ene, kakva je to, more, đurultija? Reko’ ti da neću.
GLUMAC:
(Pao je na kolena).
Spasite mi sesstru, gospodine, sestru mi spasite! Učinite jedno delo dostojno vas!
ČOVEK:
Pa učini, čoče, kad te toliko mole!
JOVANČE:
Gledaj si ti svoja posla!
JULIŠKA:
Kad sam bila u njenoj sobi, zatekla sam je na prozoru; spremila se da skače s trećeg sprata.
GLUMAC:
Na prozoru, zamislite, moja sestra na prozoru, na trećem spratu.
JOVANČE:
Koj’ je ovo, more?
GLUMAC:
Brat Ibrahim.
JOVANČE:
Ama, bre, ovo je neka luda kuća! Jesam li ja lud ili ste vi ludi?
JULIŠKA:
Učini, Boga ti!
JOVANČE:
O, brate... (Češe se). Što ne biva, ne biva. Nije da neću. Imam i ja čoveško srce, ama ...o, majku mu...
ČOVEK:
Deder, Boga ti, budi čovjek!
JULIŠKA:
Učini, bolan, gazda Jovanče! (Zajedno)
GLUMAC:
Spasite mi sestru, gospodine! ,
JOVANČE:
Ama, čekaj de!
ČOVEK:
More, šta se tu vazda misliš?
JULIŠKA:
Nikad ti to neću zaboraviti! (Zajedno)
GLUMAC:
Na trećem spratu, gospodine!
JOVANČE:
Znam, ama... (Lomi se).
ČOVEK:
Tako te 'oću! (Rukuju se).
JULIŠKA:
Živio! (Grli ga). (Zajedno)
GLUMAC:
(Baci fes na zemlju). Živio!
BLAGAJNIK:
(Ljubi mu ruku).
JOVANČE:
Ama, čekaj... ne rekoh još ništa. Vidim ja u sakrament sam poš’o, pa sakrament će mi i bidne.
SVI:
Živeo! Živeo!

ZABESA


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branislav Nušić, umro 1938, pre 86 godina.