Протекција (комедија у пет чинова)/62
II
МАНОЈЛО, АЋИМ
МАНОЈЛО (После подуже паузе): Е, брате, сад смо сами: кажи бар мени искрено, шта си ти тамо код министра замесио? Ти си морао тамо нешто замесити!
АЋИМ: Ама нисам по Богу људи, нисам ништа замесио! И шта сам могао замесити?
МАНОЈЛО: Па онако велим...
АЋИМ: Ама нисам, разумеш ли?
МАНОЈЛО: Е, па добро, шта је ово?
АЋИМ: Напаст! Је си ли чуо који пут шта је то напаст?
МАНОЈЛО: Јесам!
АЋИМ: Ето, то ти је напаст!
МАНОЈЛО: Јест, напаст!
АЋИМ: И како је све лепо свршено, и како би све лепо било свршено, унапређење и радост у кући и други живот и све, али дође изненада напаст, дочепа ме за грло и дрекну: Е, нећеш, Аћиме, не дам!
МАНОЈЛО: Не да, богме!
АЋИМ: Не да, дабоме, али зашто, зашто питам ја тебе?
МАНОЈЛО: Па... слушај, Аћиме, кад се зрело размисли, ти си ипак нешто замесио тамо?
АЋИМ: Опет он! Ама по богу брате, имаш ли ти уши да ме чујеш? (Дере се) Нисам замесио! Нисам имао шта, баш и да сам хтео замесити. Нисам!
(Виче му наизменично час на дево час на десно ухо). Нисам! Је л’ разумеш сад?
МАНОЈЛО: Разумем, како да не разумем. (Замисли се). Ж
АЋИМ (После извесне паузе): Манојло!
МАНОЈЛО: Шта је?
АЋИМ (Расејано): Ето, хтео сам нешто да ти кажем па сам заборавио... Свет ће ми се смејати, Манојло. Остави што ћу изгубити службу, али свет ће ми се смејати.
МАНОЈЛО: Хоће!
АЋИМ: Хоће, дабогме да хоће! Пући ће глас по свету, да сам хтео два пут да се женим, па ће деца пружати прст на мене, трчаће их по двадесет и тридесет за мном и викаће: Турчин, Турчин!...
МАНОЈЛО: Хоће!
АЋИМ: Хоће, дабогме да хоће! Па ће ми се смејати и сами моји практиканти. Цртаће ме са чалмом, по дувару, по зидовима... и тамо где наш свет обично црта... знаш већ! И издеваће ми разна имена; назваће ме можда Мехмед или Мустафа. Замисли, Манојло, брате, ја да се зовем Мустафа!...
МАНОЈЛО (Брижно): Тако ће те звати.
АЋИМ: Тако, дабогме да ће ме тако звати. Е, па реци сам, куда ћу од бруке и срамоте под овим седим власима! Па још ако ме дохвате они новинарчићи, па крупним словима...
МАНОЈЛО (После размишљања): Хоће!
АЋИМ: Хоће, дабогме да хоће! Пропао сам, пропао сам, мој Манојло, као нико мој! Бар да сам дете збринуо, него и то. Онако је красан човек
просио, положио лепо адвокатски испит а — ти си га одбио.
МАНОЈЛО: Ето ти сад! Нисам ваљда ја?
АЋИМ: Па ниси ти, ал’ ти си му казао.
МАНОЈЛО: Ама, па јест, ал’ ви сте ми рекли да му кажем.
АЋИМ: Јесте, ми смо ти рекли, ал’ му ти ниси казао лепим начином.
МАНОЈЛО (Гунђа): Па јест, сад ја...
АЋИМ: И сад... дабогме, ко ће је сад, после ове бруке, просити. Мораћу макар за кога да је дам.
МАНОЈЛО: Мораћеш!
АЋИМ: Дабоме да ћу морати, кад си ти макар како казао човеку. Боље је било да му нисмо још рекли, али, ти хоћеш.
МАНОЈЛО: Ето, сад опет ја! Па јесте ли ви побегли, а мене оставили да му кажем?
АЋИМ: Па јесте. Али што ниси и ти побегао, па онда не би нико казао човеку! Овако... пропали смо... сасвим смо пропали. И тек ћемо пропасти, мој Манојло, док само буде печен онај колач што га сад мој син меси тамо! (Шета замишњено и размишља) Не знам шта да почнем, ни како да почнем. Нисам довољно паметан, а ниси ни ти, Манојло.
МАНОЈЛО: Нисам!
АЋИМ: Ниси, дабогме да ниси! Јер ти да си паметан, ти би ми рекао: Аћиме, брате, овако и овако да урадиш.
МАНОЈЛО: Ама рекао бих ја теби: Аћиме, брате, овако и овако да урадиш, само да ти ниси замесио тамо код министра.
АЋИМ: Ето га опет! По Богу, брате, ако боље разумеш туркестански, туркестански да ти говорим: Нисам ништа замесио!...
МАНОЈЛО: Верујем ти ја, само не умем да те саветујем. Мањ... (Размишља)
АЋИМ: Шта мислиш?
МАНОЈЛО: Не умем да те саветујем.
АЋИМ; Слушај, Манојло! Рецимо: ја сам пропао, и рецимо: тако ми је било суђено. Добро, од судбине се не може побећи! Али, брате, ако можемо бар ово дете некако да спасемо.
МАНОЈЛО: Ал’ како?
АЋИМ: Кад би нашли господина Младена?...
МАНОЈЛО: Он је рекао: доћи ће да каже збогом.
АЋИМ: Знам да ће доћи, али с ким ће да разговара овде? Јулка се завукла у собу и плаче. Савета везала кромпире, а с тобом да разговара — ти би му опет био кадар што наопако рећи.
МАНОЈЛО (Буни се).
АЋИМ: Него ја велим, да ми њега потражимо.
МАНОЈЛО: Ама да л’ је то баш згодно?
АЋИМ: Нећемо га потражити тако да он примети, него онако шетаћемо око хотела где је одсео, па кад он случајно наиђе, а ти кад га видиш, реци: „О, о, гле... какав случај!” А ја ћу рећи: „Баш добро те вас нађох, реците ви Бога вам, мени, шта вам је овај Манојло јутрос натрућао”.
МАНОЈЛО (Буни се): Е, па брате...
АЋИМ: Па мораћу тако из далека да почнем, а после већ, кад уђемо мало у разговор, ја ћу објаснити, да ти имаш по који пут обичај да говориш разне глупости.
МАНОЈЛО: Па то ће изићи да сам ја човек без памети!...
АЋИМ: Е, па дозволићеш ми, брате, да је мени прече да спасавам моје дете, него да водим рачуна о твојој памети. Него ’ајдмо, шта знаш, може бар то да ми пође за руком кад је све друго пропало. 'Ајде Манојло! (Одаазе).
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|