Protekcija (komedija u pet činova)/62
II
MANOJLO, AĆIM
MANOJLO (Posle poduže pauze): E, brate, sad smo sami: kaži bar meni iskreno, šta si ti tamo kod ministra zamesio? Ti si morao tamo nešto zamesiti!
AĆIM: Ama nisam po Bogu ljudi, nisam ništa zamesio! I šta sam mogao zamesiti?
MANOJLO: Pa onako velim...
AĆIM: Ama nisam, razumeš li?
MANOJLO: E, pa dobro, šta je ovo?
AĆIM: Napast! Je si li čuo koji put šta je to napast?
MANOJLO: Jesam!
AĆIM: Eto, to ti je napast!
MANOJLO: Jest, napast!
AĆIM: I kako je sve lepo svršeno, i kako bi sve lepo bilo svršeno, unapređenje i radost u kući i drugi život i sve, ali dođe iznenada napast, dočepa me za grlo i dreknu: E, nećeš, Aćime, ne dam!
MANOJLO: Ne da, bogme!
AĆIM: Ne da, dabome, ali zašto, zašto pitam ja tebe?
MANOJLO: Pa... slušaj, Aćime, kad se zrelo razmisli, ti si ipak nešto zamesio tamo?
AĆIM: Opet on! Ama po bogu brate, imaš li ti uši da me čuješ? (Dere se) Nisam zamesio! Nisam imao šta, baš i da sam hteo zamesiti. Nisam!
(Viče mu naizmenično čas na devo čas na desno uho). Nisam! Je l’ razumeš sad?
MANOJLO: Razumem, kako da ne razumem. (Zamisli se). Ž
AĆIM (Posle izvesne pauze): Manojlo!
MANOJLO: Šta je?
AĆIM (Rasejano): Eto, hteo sam nešto da ti kažem pa sam zaboravio... Svet će mi se smejati, Manojlo. Ostavi što ću izgubiti službu, ali svet će mi se smejati.
MANOJLO: Hoće!
AĆIM: Hoće, dabogme da hoće! Pući će glas po svetu, da sam hteo dva put da se ženim, pa će deca pružati prst na mene, trčaće ih po dvadeset i trideset za mnom i vikaće: Turčin, Turčin!...
MANOJLO: Hoće!
AĆIM: Hoće, dabogme da hoće! Pa će mi se smejati i sami moji praktikanti. Crtaće me sa čalmom, po duvaru, po zidovima... i tamo gde naš svet obično crta... znaš već! I izdevaće mi razna imena; nazvaće me možda Mehmed ili Mustafa. Zamisli, Manojlo, brate, ja da se zovem Mustafa!...
MANOJLO (Brižno): Tako će te zvati.
AĆIM: Tako, dabogme da će me tako zvati. E, pa reci sam, kuda ću od bruke i sramote pod ovim sedim vlasima! Pa još ako me dohvate oni novinarčići, pa krupnim slovima...
MANOJLO (Posle razmišljanja): Hoće!
AĆIM: Hoće, dabogme da hoće! Propao sam, propao sam, moj Manojlo, kao niko moj! Bar da sam dete zbrinuo, nego i to. Onako je krasan čovek
prosio, položio lepo advokatski ispit a — ti si ga odbio.
MANOJLO: Eto ti sad! Nisam valjda ja?
AĆIM: Pa nisi ti, al’ ti si mu kazao.
MANOJLO: Ama, pa jest, al’ vi ste mi rekli da mu kažem.
AĆIM: Jeste, mi smo ti rekli, al’ mu ti nisi kazao lepim načinom.
MANOJLO (Gunđa): Pa jest, sad ja...
AĆIM: I sad... dabogme, ko će je sad, posle ove bruke, prositi. Moraću makar za koga da je dam.
MANOJLO: Moraćeš!
AĆIM: Dabome da ću morati, kad si ti makar kako kazao čoveku. Bolje je bilo da mu nismo još rekli, ali, ti hoćeš.
MANOJLO: Eto, sad opet ja! Pa jeste li vi pobegli, a mene ostavili da mu kažem?
AĆIM: Pa jeste. Ali što nisi i ti pobegao, pa onda ne bi niko kazao čoveku! Ovako... propali smo... sasvim smo propali. I tek ćemo propasti, moj Manojlo, dok samo bude pečen onaj kolač što ga sad moj sin mesi tamo! (Šeta zamišnjeno i razmišlja) Ne znam šta da počnem, ni kako da počnem. Nisam dovoljno pametan, a nisi ni ti, Manojlo.
MANOJLO: Nisam!
AĆIM: Nisi, dabogme da nisi! Jer ti da si pametan, ti bi mi rekao: Aćime, brate, ovako i ovako da uradiš.
MANOJLO: Ama rekao bih ja tebi: Aćime, brate, ovako i ovako da uradiš, samo da ti nisi zamesio tamo kod ministra.
AĆIM: Eto ga opet! Po Bogu, brate, ako bolje razumeš turkestanski, turkestanski da ti govorim: Nisam ništa zamesio!...
MANOJLO: Verujem ti ja, samo ne umem da te savetujem. Manj... (Razmišlja)
AĆIM: Šta misliš?
MANOJLO: Ne umem da te savetujem.
AĆIM; Slušaj, Manojlo! Recimo: ja sam propao, i recimo: tako mi je bilo suđeno. Dobro, od sudbine se ne može pobeći! Ali, brate, ako možemo bar ovo dete nekako da spasemo.
MANOJLO: Al’ kako?
AĆIM: Kad bi našli gospodina Mladena?...
MANOJLO: On je rekao: doći će da kaže zbogom.
AĆIM: Znam da će doći, ali s kim će da razgovara ovde? Julka se zavukla u sobu i plače. Saveta vezala krompire, a s tobom da razgovara — ti bi mu opet bio kadar što naopako reći.
MANOJLO (Buni se).
AĆIM: Nego ja velim, da mi njega potražimo.
MANOJLO: Ama da l’ je to baš zgodno?
AĆIM: Nećemo ga potražiti tako da on primeti, nego onako šetaćemo oko hotela gde je odseo, pa kad on slučajno naiđe, a ti kad ga vidiš, reci: „O, o, gle... kakav slučaj!” A ja ću reći: „Baš dobro te vas nađoh, recite vi Boga vam, meni, šta vam je ovaj Manojlo jutros natrućao”.
MANOJLO (Buni se): E, pa brate...
AĆIM: Pa moraću tako iz daleka da počnem, a posle već, kad uđemo malo u razgovor, ja ću objasniti, da ti imaš po koji put običaj da govoriš razne gluposti.
MANOJLO: Pa to će izići da sam ja čovek bez pameti!...
AĆIM: E, pa dozvolićeš mi, brate, da je meni preče da spasavam moje dete, nego da vodim računa o tvojoj pameti. Nego ’ajdmo, šta znaš, može bar to da mi pođe za rukom kad je sve drugo propalo. 'Ajde Manojlo! (Odaaze).
|