Протекција (комедија у пет чинова)/26
VII
ПРЕЂАШЊИ, без МИНИСТРА, затим ПЕРСИДА
МОМАК (У себи): Ах, да хоће Бог умудрити да прими онога практиканта да ми га скине с врата.
ПЕРСИДА (Из собе): Шта, неће брат да прима?
МОМАК: Хоће, отишао је само да узме лек, а рекао ми је да уведем једног господина овде да га причека.
ПЕРСИДА: Врло добро, уведи га, уведи га. (Намешта се на огледалу).
МОМАК (Изишав у предсобље): Господин Аћим Кукић.
АЋИМ (Скочи као опарен): Ја?
МОМАК: Изволите!
АЋИМ: Ама, је л’ ја?
МОМАК: Јест ви, изволите!
АЋИМ (Прибере се и улази са највећим страхом клањајући се још с поља. Мрмља нешто налик на „Добар дан“).
ПЕРСИДА: Клањам се, изволите седите! (За се).
АЋИМ: Господе Боже, ваљда није ово министар?
ПЕРСИДА: Изволите, изволите, брат ће сад доћи. (За се) Матор!
АЋИМ (Промрмља нешто налик на хвала и седне).
ПЕРСИДА (Седајући такође): Мислим да вам неће бити непријатно да вас ја забављам док дође брат.
АЋИМ: Јест!
ПЕРСИДА: Ви сте чиновник?
АЋИМ (Мало слободније): Јест. Ја сам председник окружног суда. ПЕРСИДА(За се): Леп положај! (Гласно) Видите, мени се необично допада ваше звање.
АЋИМ: Лепо је!
ПЕРСИДА: Ви сте већ заслужили да будете члан апелације.
АЋИМ (Сасвим слободно): Је л’ ја? Јесте, дабоме да сам заслужио; заслужио сам ја и касацију, али....
ПЕРСИДА: Треба говорити моме брату о томе.
АЋИМ: Па треба, дабоме, а зато сам ја управо и дошао.
ПЕРСИДА: А, видите, то је доста незгодно да му сами говорите, боље би било кад би то ко други.
АЋИМ: Па незгодно је, али ја имам добре препоруке. (Вади писма из џепа).
ПЕРСИДА: Али ипак много би више вредело кад би му ко лично говорио и кад би се заузео.
АЋИМ (Сасвим ослобођен): Ама нема ко, брате!
ПЕРСИДА (За се): Мало је глуп, али то не смета срећи у браку. (Гласно) А били ви, на пример, примили да се ја за вас код брата заузмем?
АЋИМ: Ви? Е, кад би хтели?
ПЕРСИДА: Или може бити ви не волите да се женска страна за вас заузима?
АЋИМ: Ко то каже? То ме је неко код вас облагао. Ја волим женску страну.
ПЕРСИДА: Да, али ко зна да ли ви волите да се ја за вас заузмем?
АЋИМ: Свеједно! И ви! И вас волим! Ви ћете бити прави анеђо за мене ако то свршите.
ПЕРСИДА (Усхићена): Тако, дакле: „анђео”; рекли сте „анђео”? Поновите то! Рекли сте „анђео”, је л’ те?
АЋИМ: Јест, анђео!
ПЕРСИДА: Ласкавче један! (за се) Откад нисам чула реч: „Анђео” (Гласно) Могу вам рећи.... (Стиди се) Да.. кад сте ми већ тако отворено рекли, нећу ни ја од вас да кријем: моји се осећаји према вама ни у колико не разликују од ваших (Узима му руку) Говорићу брату, ја ћу се заузети, а кад то буде... кад то буде... тада ћемо бити срећни... бићемо срећни, је л’ те?
АЋИМ: Хоћемо!
ПЕРСИДА: Навалићу на брата и уверена сам да ћу успети, а тада, јавићу вам писмом да дођете к њему и да говорите с њим о нама. Он ће пристати, знам да ће пристати.
АЋИМ: Само нек он пристане.
ПЕРСИДА: Хоће, то је моја брига. А сад, стиснимо једно другом руку и реците још једанпут ону реч...
АЋИМ: Коју реч?
ПЕРСИДА: „Анђео”. Реците, волим да је чујем.
АЋИМ: Анђео!
ПЕРСИДА: Тако! А сад, будите спокојни, чувајте ову тајну и верујте да ћемо ја и ви бити најсрећнији пар на свету...
АЋИМ: Какав пар?
ПЕРСИДА: Пст! Ево, брата! Збогом, збогом, драги мој! (Оде).
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|