Протекција (комедија у пет чинова)/27
VIII
ПРЕЂАШЊИ, без ПЕРСИДЕ, затим МИНИСТАР
АЋИМ: Ја ову баш нисам потпуно разумео, нешто му на крају испаде као неки пар и овај... А, ево га! Како да почнем, Господе Боже!
САВА САВИЋ (У предсобљу, момку): Тај се задржао, мора да је какав добар познаник господин министров?
ПРАКТИКАНТ: То је ужасно! Тај ме ни данас неће примити!
АЋИМ: Ево га... ево!
МИНИСТАР (Улази у кабинет): Ви сте господин... Како вам оно беше име?
АЋИМ (Уплашен): А...
МИНИСТАР: Извол’те, седите! (Седне и сам) Пушите ли?
АЋИМ(Седајући): Јест!
МИНИСТАР: Извол’те! (Пружа му кутију).
АЋИМ: Хвала! (Узима цигарету и пали).
МИНИСТАР: Ви сте по свој прилици ради што да замолите?
АЋИМ: Јест! (Даје му сва писма). Ево!
МИНИСТАР (Отвара једно по једно писмо и чита.)
АЋИМ (Закашље се страшно од цигарете. За се): Који ме ђаво тера да лажем да пушим. Тако неучтиво кашљем! (И даље кашље)
САВА САВИЋ (Он је за све време претходних сцена нервозно шетао у предсобљу. Често се погледао у огледало, а прилазио и момку нудећи му цигаре и тапшући га по рамену да би му се умилио.): Сава Савићу — или, или! Зар да останем вечити ђумрукџија? Људи се данас претурају преко главе и полеђушке и потрбушке, а ја да седнем па да чекам да дозри класа па да ми сама падне у крило! Не, Бога ми, него: или, или! Истина, госпођица је мало замакла у године, али то баш ништа не мари. А можда је чак и боље, јер ћу раније остати удовац, а дотле, класу по класу, па да видиш, мој брајко, Саву Савића! Ако ме данас не прими министар, нећу му се више ни јављати, већ ћу право код ње тражити аудијенцију. Код ње ћу можда лакше и успети, јер иде ми некако од руке да освојим женске, а изгледа ми да ми ништа не фали? Молим вас, шта мени фали? Једино овај проклети леви брк, (Уврће га) тај једнако хоће доле!
МИНИСТАР (Савијајући писма): Све вам ово није потребно. Вама не треба протекција, ви сте је стекли вашим дугогодишњим радом и беспрекорном оданошћу.
АЋИМ: Јесте!
МИНИСТАР: Ја вам до душе не могу за сада ништа поуздано обећати (Сети се) Изволте, пушите! (Даје му цигару).
АЋИМ (Који ни прву није попушио пали другу и загрцне се од кашља).: Хвала! Хвала! (За се) Е, ове ће ме цигаре угушити!
МИНИСТАР (Такође пали): Да... не бих вам могао поуздано обећати, али ћу свакојако водити рачуна о вашој жељи. Ја врло поштујем наше старе судије, још заостале у служби.Код њих сам често налазио на много више савесности но код млађих.
АЋИМ (Кажљући): Јесте! (За се) Ух, како кашљем неучтиво! (Гласно) Ја сам већ четрдесет година...
МИНИСТАР: Четрдесет година?
АЋИМ: Јесте!
МИНИСТАР: Ви би имали право на пуну пензију?
АЋИМ: Имао бих, ал’ нека — нека још мало.
МИНИСТАР: Мислите ваљда још мало аванзмана?
АЋИМ: Јесте!
МИНИСТАР: Свакојако, свакојако... дакле, као што вам рекох, не могу вам ништа поуздано обећати, али ћу водити рачуна о вашој жељи.
АЋИМ (За се): Морам бежати, ено се спрема да ме понуди и трећом цигаретом (Устаје гласно), Ја вам благодарим, господине министре, ја се надам, ја...
МИНИСТАР (Пружајући му руку): Гледаћу, гледаћу, свакојако! Разуме, се морате бити мало стрпљиви, али се надајте. Збогом!
АЋИМ (Клаљајући се непрестано, протрчава кроз чекаониду и одлази).
МИНИСТАР (Звони).
МОМАК (Улази): Заповедајте!
МИНИСТАР: Чека ли још ко?
МОМ АК: Два господина, један већ девети пут како долази.
МИНИСТАР: Данас не могу више примати. (Оде лево у собу).
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|