Покојник/Први чин
(Укусно намештена соба Милана Новаковића)
I
НОВАКОВИЋ, РИНА
НОВАКОВИЋ (по свршеном јутарњем часу седи за столом мало смућено, држећи једну сребрну кашичицу у руци и посматрајући је).
РИНА (седи према њему у раскошној јутарњој хаљини): Опет си нешто суморан, опет неки облачак. (устаје, зађе му за леђа и загрли га) Никакав облачак, хоћу да ми је све ведро.
НОВАКОВИЋ: У срећном браку увек је ведро.
РИНА: Но, а зар наш брак није срећан? Имаш ли да ми пребациш што?
НОВАКОВИЋ (брани се одлучно): Али не!
РИНА (љуби га): Но, па онда разведри се.
НОВАКОВИЋ: То није ништа, ситница, не вреди ни говора.
РИНА: Дакле, ипак нешто?
НОВАКОВИЋ: Да, али безначајна ситница.
РИНА: Да чујем, хоћу да чујем шта је?
НОВАКОВИЋ (показује на кашичицу): Видиш овај монограм. Твоје презиме из првог брака. Већ две и по године како смо се узели, и ти се трагови још вуку.
РИНА:Али забога, Милане!
НОВАКОВИЋ: Па да, признајем и сам да је то ситница, али ипак, непријатно је то свакога јутра подметати ми под нос овај монограм, сваког јутра подсећати ме на првог мужа.
РИНА (грлећи га, слатко се смеје): Боже мој! Боже мој! Никад ми није ни на крај памети пало, а ништа лакше.... (звони) Збиља, никад ми није ни на памет пало.
II
АНА, ПРЕЂАШЊИ
АНА (млада лепушкаста девојка, уђе).
РИНА (показује на сто): Скупите ово. Слушајте, Ана, убудуће нећете стављати више ове сребрне кашичице. Даћете посребрене из малог креденца.
АНА: Да, знам.
РИНА (узме једну кашичицу): А после, кад оде господин у канцеларију, узећете ову кашичицу и отићи ћете... ви знате ону малу јувелирску радњу преко пута Касине, тај је јувелир радио за мене. Отићи ћете дакле и запитаћете га може ли ових дванаест кашичица претопити и израдити ми нове.
АНА: Молим! (дотле би све скупила на служавник и оде)
III
ПРЕЂАШЊИ, БЕЗ АНЕ
РИНА: Ето, је л' тако?
НОВАКОВИЋ (љуби је): Како си ти пажљива и одлучна!
РИНА: Него! Зар да дозволим једна ситница да ми мути срећу?
НОВАКОВИЋ (устајући грли је): Хвала ти, та ме просто претрпаваш доказима о твојој љубави.
РИНА: Ја то не чиним што хоћу да те убедим у своју љубав, већ тако осећам, осећам да тако морам да чиним.
НОВАКОВИЋ (љуби јој руку): Збогом, злато моје!
РИНА: Боже мој, како сам детињаста! Овога часа паде ми на памет како би то дивно било да се ниси примио државне службе па по цео дан да седиш код куће, припадаш само мени и ја само теби (смеје се) Детињасто, зар не?
НОВАКОВИЋ: Па ипак, годи ми та твоја детињарија. Збогом, душице!
РИНА (грлећи га прати до врата): Још нешто. Одавде иди у канцеларију како хоћеш, путуј ако хоћеш по сата донде, али на подне, дај ми реч да ћеш на подне брзо, доћи кући.
НОВАКОВИЋ: Разуме се! Разуме се! (на вратима се пољубе и он оде)
РИНА (још увек на вратима говори напоље):Ана, испратите господина!
IV
РИНА, АНА
РИНА (остаје на вратима још неко време поздрављајући руком, затим улази).
АНА (долази).
РИНА: Отишао господин?
РИНА: Отишао.
РИНА: Ана, ја одох да се обучем, а ви се спремите за излаз. Да, добро се сетих! Кад пођете до јувелира, свратите и у Поенкареову улицу до госпође Слуцки, питајте је: докле ћу чекати тај неглиже. Недељу дана обећава, реците јој, љутим се!
АНА: Молим!
РИНА (оде у леву собу).
V
АНТА, АНА
АНТА (средовечан, мршав, ћелав он упада усплахирен, осврћући се за собом као да га неко гони седа на столицу и непонуђен): Ана, чашу вошу воде!
АНА: Молим! (оде и мало затим се врати са чашом воде)
АНТА (испија наискап): Хвала! Где је госпођа?
АНА: Она се облачи.
АНТА: Облачи? Зар је њој у оваквим тренуцима до облачења?
АНА: Биће брзо готова!
АНТА: Брзо! Брзо! Женске се никад не облаче брзо. (сети се) Уосталом реците ми, Ана, је ли госпођа од јутрос узбуђена?
АНА: Како узбуђена?
АНТА: Па знате ваљда шта значи то узбуђена жена, били сте ваљда и ви који пут у животу узбуђени?
АНА: Госпођа је сасвим као обично расположена.
АНТА: Није онако ништа чула што би је узнемирило?
АНА: Не, колико ја знам, ништа.
АНТА: Идите, зовите је, реците јој ствар је врло важна, не мора баци сва дугмета закопчати. Идите?
АНА (оде).
VI
АНТА, ЗАТИМ ЕВИНА И АНА
АНТА (нервозно се креће у столици и великом џепном марамом брише зној са чела и око врата).
РИНА (обучена, изненађена, узнемирена): Шта је забога, да се није десило шур?
АНТА (Ани, која је допратила Рину): Ана још једну чашу воде!
АНА (изађе).
АНТА: Није, није ништа!
РИНА: Али ви сте тако узбуђени?
АНТА: Разуме се да сам узбуђен, бићете и ви узбуђени кад чујете.
РИНА: Дакле, ипак се десило нешто, говорите, забога!
АНА (доноси чашу воде).
РИНА (Ани): Удаљите се!
РИНА: Говорите, говорите, да није ко тешко болестан?
АНТА: Та идите, молим вас, коме је у оваквим приликама до тога да буде болестан.
РИНА (престрављена): Или... не дај боже, мртав можда?
АНТА: Мртав? Хм, мртав! Добро би било, али у томе и јесте ствар што није мртав.
РИНА: Али ко, забога, о коме говорите ви? Немојте ме мучити?
АНТА: Патите ли ви од срца?
РИНА: Да!
АНТА: Е, па ето видите, зато и морам ствар да вам саопштим пажљиво и издалека.
РИНА: Добро! Само говорите већ једном.
АНТА: Хоћу, али кажем вам, само пажљиво. Седите, молим вас.
РИНА {седне).
АНТА (кад она седне): Чаша воде све је овде
РИНА (нестрпљиво, узнемирено): Говорите, говорите!
АНТА: Реците ми, дакле, сећате ли се ви свога девојаштва?
РИНА: Какво је то питање?
АНТА: Рекао сам вам, морамо издалека поћи, дакле, сећате ли се ви свога девојаштва?
РИНА: Па да, забога!
АНТА: Ви сте, разуме се, пре но што сте постали жена, били девојка?
РИНА: Али, господине.
АНТА: Знам, хоћете да кажете да се то само по себи разуме, али ја хоћу само да констатујем. Дакле, ви сте удајом престали бити девојка?
РИНА (увређено): Али, господине, ако је шала, врло је неукусна. И ја...
АНТА: Будите стрпљиви, већ прелазимо на саму ствар. Ви сте се удали, лепо, а шта је затим било ?
РИНА: Остала сам удовица.
АНТА: Е, ту сам вас, видите, чекао. Тај ваш податак није тачан.
РИНА: Како није тачан?
АНТА: Чујте, само дозволите, ја морам бити обазрив.
РИНА: Али шта је вама, господине Анто, од јутрос какве су све то загонетке, какви су то разговори?
АНТА: Стрпите се мало, молим вас. Одмах ћемо целу ствар извести на чисто. Да видимо најпре на основу чега ви тврдите да сте удовица? Ваш муж једног дана наљутио се на вас, напустио је кућу, рекао да иде не зна где и не зна кад ће се вратити. Такав сте исказ дали пред истражним органом.
РИНА: Да, тако је!
АНТА: И он је отишао, управо нестао је. Сутрадан нађено је крај Дунава његово одело, у капуту су нађени његови документи, чак и лична легитимација и ствар је била јасна. Леш је тек после шест недеља нађен далеко низ Дунав, разуме се деформисан, али је утврђено да је шест недеља у води, тачно толико колико је прошло од нестанка вашег мужа, затим иницијали на кошуљи били су иницијали вашег мужа и ми смо га свечано сахранили. Ви сте ишли за сандуком, а и ја сам био на погребу.
РИНА (нестрпљива): Али, забога, што ми причате те ствари већ хиљаду пута причане и препричаване? Довде ми је дошло не желим ни да мислим на све то.
АНТА: Добро, пређимо дакле преко тога! Али има једна ствар преко које не можемо прећи, а то је шта сте ви урадили када сте остали удовица?
РИНА: Удала сам се.
АНТА: Ех, то је оно, видите, што сте погрешили, нисте се требали удавати.
РИНА: То је моја ствар, господине, и не дозвољавам никоме да улази у оцену...
АНТА: Па ипак, погрешили сте. Ето баш знам један случај са неком Саветом Томић. То је једна честита, али сирота жена. Ради тако по кућама и издржава се.
РИНА: Али, господине, оставите се ви Савете Томић; каква вам је Савета пала на памет? Упаднете у кућу као смушен, говорите тајанствено и у загонеткама, нервирате ме, узбудите и сад — некаква Савета.
АНТА: Није то забога никаква Савета, већ је то аутентично Савета и, кад будете саслушали, ви ћете се у то уверити.
РИНА (седне резигнирана): Дакле, говорите!
АНТА: Та Савета Томић изгубила је мужа у рату. Погинуо је и сахранили га тамо на фронту. Она је добила и званично извешће да је погинуо и према томе била је удовица. Као таква, дакле као аутентична удовица, она се преуда за неког кондуктера. Док је била сама, мучила се па хтела жена да збрине себе. И лепо је живела и са овим другим мужем и живела би вероватно још и даље, али једног дана, после три године, врати се њен муж из ропства.
РИНА (претрне, скочи и гледа га право у очи).
АНТА: И разуме се, други брак је одмах пао, јер Савета није била удовица када се удала за другог мужа. И она морала да се врати првом мужу.
РИНА (узбуђена, гледа): Господине, да ли вас ја разумем?
АНТА: Узмите мало воде, узмите, узмите!
РИНА (покоравајући се несвесно сркне воду).
АНТА: Седите!
РИНА (бацајући се у фотељу, очајно крши руке): Говорите, тако вам јединога бога, говорите?
АНТА: Видео сам га!
РИНА (цикне престрашено): Кога?
АНТА: Њега!
РИНА (очајно): Кога, забога?
АНТА: Вашег првог мужа.
РИНА: Ово је ужасно, ово је мучење на које ме стављате! Зашто, зашто сте дошли да ме мучите, ко вас је послао? Шта је то што ви говорите, ко вам је такву лудост улио у главу, шта хоћете ви, говорите, шта хоћете?
АНТА: Ја сам га видео.
РИНА: Познајете ли ви њега?
АНТА: Како да га не познајем; остао сам му дужан 10000 динара, бог да га прости!
РИНА (у највећем узбуђењу): То је... то је немогуће... то ваш болестан мозак... то је... Господе боже, ја ћу да полудим!
АНТА: Немојте! то не смете овога часа.
РИНА: Не, то није истина, реците да није истина, реците, реците! Ил' ако би било истина, ја не знам, не умем да мислим.
АНТА: А шта би тек било да вам нисам овако пажљиво и издалека саопштио?
РИНА (дочепа нервозно телефон): Ало, ало? Господин Новаковић? Како, још није дошао у канцеларију? Видите, молим вас, то је немогуће. Није! (остави слушалицу) Ох, боже!
АНТА: Што њега узнемиравате?
РИНА: Да с ким ћу се саветовати ако не с мужем? ;
АНТА: Па јесте, право имате!
РИНА (опет прилази телефону, али не маркира још бројеве): Слушајте, немојте ми дозволити да правим узбуну, ако је то шала или ако сте превидели...
АНТА: Али ко би се тиме шалио! Мислите ваљда мени је пријатно што сам га видео. А видео сам га, нисам га превидео. Ристић трговац стајао баш пред својом радњом и ужасно се изненадио кад га је видео. Човек је просто пребледео. Покојник му је пришао, руковали се и дуго су разговарали на вратима радње. Кад су се растали, ја сам пришао газда-Ристићу и питао сам га: Јел' те, молим вас, који је то господин који је сада са вама разговарао? »То је човек«, вели ми газда Ристић, »коме сам био на погребу, то је инжењер Марић* и сад ми објашњава како се све то могло десити.« Ето, тако ми је казао газда Ристић који је лично с њим разговарао.
РИНА: Ало! Ало! Господин Новаковић? Како, још није дошао у канцеларију? (нервозно оставља слушалицу) То је ужасно! То је немогуће! Ја ћу вас лепо молити, рођаче, да одете лично, то није далеко, Министарство грађевина, да одете, знате он већ мора бити тамо, задржао се можда у којој другој канцеларији, али је без сумње тамо. Нађите га пошто-пото и реците му нека све остави, све, и нека жури кући.
АНТА: Та доћи ће он у канцеларију, доћи ће за који час... Будите стрпљиви.
РИНА: Не, не, не могу бити стрпљива, ја не могу да издржим ово, не могу да издржим, идите, идите, молим вас!
АНТА (устаје): Добро! Да пођем!
РИНА: Дођите ви са њим.
АНТА: Да, да, то се разуме. (оде)
VII
АНА, РИНА
РИНА (звони).
АНА: Молим!
РИНА (расејано): Овај... шта сам оно хтела, не знам... заборавила сам... Кад се сетим, зваћу вас.
АНА: Молим! (оде)
VIII
МИЛЕ, РИНА
МИЛЕ (денди, напудрован и налицкан, прилази јој, грли је и љуби): Шта ми ради моја Бубика?
РИНА (падне му главом на раме): Ах, Миле, ја сам тако несрећна, тако несрећна.
МИЛЕ: Али зашто, грлице моја?
РИНА: Нећеш веровати кад ти кажем... И ја још не верујем, нећу да верујем, не могу да верујем! То би било ужасно!...
МИЛЕ: Али шта је, забога? Ти си тако узбуђена.
РИНА: Ствар је тако необична, тако фантастична, да ја не умем да се снађем, не умем да се приберем, не умем да мислим.
МИЛЕ (милује јој руку): Дакле, реци ми, шта је?
РИНА: Замисли, мој први муж, који је извршио самоубиство дављењем, појавио се, жив је.
МИЛЕ (изненађено): Како, како? Жив? Којешта, то је немогуће ти, драга моја, имаш малу грозницу ето, имаш и температуру, то се теби причињава у машти, у грозници.
РИНА: Знала сам да нећеш веровати. Да, да, није за веровање, па ипак... можеш замислити колико је то мене узбудило.
МИЛЕ: Умири се, Буби то не може бити истина.
РИНА: Истина је, о истина је нешто ми казује да је истина, не знам шта, али нешто ми казује.
МИЛЕ: Али забога, његов је леш нађен, утврђен је идентитет...
РИНА: Било их је тада који су сумњали и тврдили да све што је нађено није још довољан доказ, али три године није се јављао, то је био највећи доказ.
МИЛЕ: Ти би одиста била у тешком положају, када би све то било истина.
РИНА: Морала бих му се вратити замисли, морала бих му се вратити. Ја сам сад тек у овоме новом животу познала шта значи то срећа у брак и сад зар да се вратим у брачно ропство? Изгубила бих и тебе, Миле! (падне му у загрљај и јеца)
МИЛЕ: Буди храбра, Буби. Наћи ће се ваљда излаз из свега тога, треба се посаветовати с ким!
РИНА: Посаветовати? С ким ћу се врага посаветовати кад ево пола сата звоним и тражим свога мужа, а њега нема у канцеларији отишао је бог те пита када, а још није стигао.
МИЛЕ (гледа у сат на руци): Пре десет неће ни стићи у канцеларију.
РИНА: Тврдиш, као да поуздано знаш?
МИЛЕ: Знам као и ти што знаш. Он у ово доба, пред одлазак у канцеларију, увек сврати код Лидочке на кафу. То тако бива свакога дана све откако се Лидочка вратала из Берлина.
РИНА (равнодушно): Бави ли се тамо дуго?
МИЛЕ: Док не посрче кафу, до десет отприлике.
РИНА: Ко ће то да сачека, ја морам што пре с њим говорити.
МИЛЕ: Мадам Салев, сусетка Лидочкина, на истом је спрату, има телефон ако желиш?
РИНА: Ах, то не, не бих желела узнемиравати га. Не сме он ни слутити да ја знам. У томе и лежи хармонија нашега брака, што једно друго не узнемиравамо.
МИЛЕ: Онда ти не остаје ништа друго до стрпљење.
РИНА: Стрпљење! Као да је то тако лако бити стрпљив.
МИЛЕ: Најбоље немој мислити на то. Ево ја ћу ти скренути мисли на друге ствари. Драга моја голубице, остао сам сасвим без трошка, мршав сам као зимски комарац. Кроз два-три дана имам нека примања, али дотле би ли ми могла позајмити тако око 200 динара.
РИНА (вади из кесице и даје му): Ти си тако често у новчаним неприликама.
МИЛЕ: Шта ћу, шта могу, отимам се колико могу, али живот је тако компликован!
IX
АНТА, ПРЕЂАШЊИ
АНТА (улази): Нема га, ето ти, нема га!
РИНА (Милу): Дакле, као што вам рекох, господине, мој муж, и ако би дошао, не би вас могао примити има извесних брига. Уосталом, најбоље ће бити да га по вашем послу потражите у канцеларији, он нерадо прима код куће.
МИЛЕ (љуби јој руку): Тако ћу учинити, госпођо. Извините! Збогом! (оде)
Х
РИНА, АНТА
РИНА (пошто му је кришом добацила. пољубац, обраћа се Анти, када Миле оде): Ја не знам зашто постоје канцеларије кад молиоци и код куће узнемиравају чиновнике. Дакле, нема га?
АНТА: Није тамо.
РИНА: Па ипак он је тамо!
АНТА: Сад идем отуд.
РИНА (узима слушалицу и тражи број): Ало, ало! Ти си, Милане, је ли, ти си? (Анти) Ето!
АНТА (ишчуђава се).
РИНА: Јеси ли чуо што? Ниси ништа чуо? Похитај одмах кући! Молим те! Ниси још ни сео? Немој ни седати, молим те. Похитај, ствар је врло хитна и врло озбиљна; ја ћу излудети очекујући те... Пожури, молим те! {оставља слушалицу) Ево га иде!
XI
СПАСОЈЕ, ИСТИ
СПАСОЈЕ (новопечени богаташ): Добар дан желим! (љуби руку Рини) Извините, куцао сам два пута. Не желим да вас узнемиравам, свратио сам само да вас умолим моја би ћерка хтела да погледа по радњама штофове за венчану хаљину, јер, знате већ, венчани дан се приближава. А она то не би хтела без вас, она тако верује у ваш укус да не би хтела без вас.
РИНА (нестрпљиво): Да, само сада не, данас не; имам пречих брига, заједничких брига које се тичу и вас.
СПАСОЈЕ: Мене?
РИНА: Ви нисте ништа чули? 1
СПАСОЈЕ: Не знам шта бих имао чути?
РИНА (Анти): Како то, господин-Анто, нико сем вас није чуо?
АНТА: Ја нисам чуо, ја сам видео.
СПАСОЈЕ: Шта си ког ђавола видео?
АНТА: Рећи ћу ти. Патиш ли од срца?
СПАСОЈЕ: Да, нешто мало.
АНТА (звони): Разуме се, то ти и припада у тим годинама.
XII
АНА, ПРЕЂАШЊИ
АНА (долази): Молим.
АНТА: Ана, донесите чашу свеже воде.
АНА: Молим.(оде)
ХIII
АНТА (Спасоју): Седи, молим те, јер ствар морам да ти саопштим пажљиво и издалека. , ,
РИНА: Та оставите се, молим вас, те ваше пажљивости. (Спасоју) Господин је бескрајан. Рећи ћу вам ја човек о коме сви знамо да је умро, да је покојник, човек којег смо сахранили, жив је.
СПАСОЈЕ (посрне и дрекне): Ко то, ако бога знате?
АНТА: Онај чију си кућу на Теразијама и све остало имање ти наследио.
СПАСОЈЕ: Та идите, молим вас лудост, као да смо деца... којешта... откуд то може бити?
РИНА: И ја не могу да верујем.
СПАСОЈЕ: Ко би још тако што веровао и ко је, молим вас, такву глупост могао измислити?
РИНА: Мени је наш рођак, господин Анта, донео вест.
СПАСОЈЕ: Ти?
АНТА: Ја.
СПАСОЈЕ: Шта ти пијеш овако изјутра?
АНТА: Не пијем ништа, али бих могао сад испити цео мотор бензина, и не би ми ништа било.
СПАСОЈЕ: Реци ми, молим те, како си могао на такву глупу мисао доћи?
АНТА: Видео сам га, видео сам га својим рођеним очима.
СПАСОЈЕ: Кога?
АНТА: Покојног Павла Марића.
СПАСОЈЕ: Ама, којег Павла Марића?
АНТА: Оног чији си ти наследник.
СПАСОЈЕ: Ама, остави се ти тога наследства, већ реци ти мени... Уосталом, нема шта да ми кажеш, немам шта да те питам. Рећи ћеш ми глупост која је немогућа. Разумем и још кад би рекао: »чуо сам«, премда бих те ја и за то казнио за проношење лажних гласова, али рећи: »видео сам«, рећи »видео сам«, то је просто злочин.
АНТА (упорно): Видео сам га!
СПАСОЈЕ (нервозно): Опет он!
РИНА: Можете мислити како је тек мени било кад ми је господин саопштио.
СПАСОЈЕ: У, 'ајде да си казао на пример угасило се сунце, лепо, примам што светли мора се једног дана угасити. Примам! Да си казао на пример тутор те и те цркве прогутао је торањ црквени лепо, и то примам. Има тутора који гутају црквене приходе, а кад им се прошири стомак, они су кадри, разуме се, да прогутају и торањ и свих пет звона. Лепо, примам и то! Примам да је Дунав променио ток и сад тече узводно примам да је влада решила да изврши слободне изборе, сва чуда на свету примам, разумеш ли, сва чуда, али да си видео човека кога смо ми пре три године сахранили, е то не могу да примим! И дате пита човек зашто си потрчао то госпођи да саопштиш? (Рини) Могу већ мислити како вам је било кад сте чули.
АНТА: А можеш мислити како је тек мени; било кад сам га видео.
СПАСОЈЕ: Чујете ли га, он то, па то.
АНТА: Верујте, кад сам га видео, а мени се пресекоше ноге па не умем скоро да корачам. И одједанпут ме свега обли зној, па онда, као да ми је неко тако ознојеном спустио кришку леда у кошуљу, подухвати ме језа у леђима и почнем да дршћем.
СПАСОЈЕ: Не знам шта имаш ти ког ђавола? да дршћеш?
АНТА: Како шта, а оних 10000 динара?
СПАСОЈЕ: Па ти си се на суду заклео да си му вратио ту суму.
АНТА: Заклео сам се, не кажем да се нисам заклео, али он тада није био жив, а сад је жив.
СПАСОЈЕ: Дакле, то тебе жуљи?
АНТА: Па то, дабоме!
СПАСОЈЕ: Чекај, молим те, сад ћу ти рећи. (вади из џепа једну књижицу и прелистава је) Ово је кривични законик, ја ту књигу увек носим са собом као ручну књигу. Врло је корисна, човек се много чему научи из ње. То су тако рећи упутства за живот. (нашао је страну) А ево 144 кривоклетство. (чита у себи) Дакле, година дана робије и година дана губитка грађанске части. Може и више, али на једну годину можеш онако сигурно да рачунаш.
АНТА: Ко то?
СПАСОЈЕ: Пати!
АНТА: Зашто ја?
СПАСОЈЕ: Па за кривоклетство.
АНТА: Ама, како ти то мени робија? И то одмераваш као килу шљива или лука. Робија, таман посла!
СПАСОЈЕ: И губитак грађанске части.
АНТА: То већ и не марим, може се лепо живети и без грађанске части. Али робија, господине, то је већ нешто друго. И оно што ме буни то је откуд ти, зашто ти то мени одмераваш?
СПАСОЈЕ: Уосталом, ја бих чак и требао да будем тај који те тужи, јер ти си у ствари мени зајео тих 10000 динара.
АНТА: Гле сад!
СПАСОЈЕ: Мени, да! Кад је кредитор извршио самоубиство, образована је маса и ти си дуговао маси, а та маса припала је мени у наследство као најближем сроднику.
АНТА: А, сад разумем што си се ти тако обрадовао кад си чуо малопре да је Павле Марић жив. Па да, ко би се обрадовао ако не би ти као најближи рођак?
РИНА (нервира. се њиховим разговором): Али, :забога, ви говорите о свему, само не о ономе што је у овом тренутку најважније.
АНТА: Па да, господин мени робија. Тако тек робија, као да другог занимања у животу нема, него робија. И зашто не би господин завирио мало у та своја упутства за живот да и себи одмери коју годину?
СПАСОЈЕ: Ја нисам никоме зајео 10000 динара.
АНТА: Па ниси, дабоме! То је ситница за тебе, нећеш ваљда да се прљаш за такве тричарије. Али троспратна кућа на Теразијама, велики плац код Железничке станице и два дућана у Краља Петра улици, то је већ нешто,
СПАСОЈЕ: Па шта хоћеш тим да кажеш?
АНТА: Три кривоклетства, седам лажних уверења, четири адвоката и наследство. Погледај ти у та твоја упутства, па види шта тамо пише за такве случајеве?
СПАСОЈЕ (цепти од узбуђења и суне на њега са стегнутим песницама као да би тога часа да га смрви, уздржи се и прилази му): То си сад рекао и никад више!
XIV
НОВАКОВИЋ, ИСТИ
НОВАКОВИЋ (улази узбуђен): Забога, забога, је ли то могуће?
РИНА (похита му у сусрет): Ти знаш?
НОВАКОВИЋ: Сад на путу, срео сам се са господином Тадићем и он ми каже видео га је, разговарао је с њим. Нисам дотле ни сањао зашто ме зовеш.
АНТА: И ја сам га видео!
НОВАКОВИЋ: Баш видео?
АНТА: Овако као што вас гледам.
СПАСОЈЕ: Па то значи, господо, не може човек ни у смрт веровати? И смрт се пролагала. (вади из џепа) Молим вас, је ли ово посмртна листа или није?
АНТА (извирује): Јеси ли и ти потписан на њој?
СПАСОЈЕ: Није, него ти! Је ли ово посмртна листа, питам ја вас јесмо ли човека сахранили .
АНТА: Парцела 17, гроб 39.
СПАСОЈЕ: Је л' лепо и поштено седео тамо три године, је ли? Па откуд сад наједанпут жив? И зар то може тако да буде? Зар то може како ко хоће? Ја мислим да у уређеним западним државама мора постојати о томе какав закон и по том закону ко је мртав тај је мртав. Код нас, међутим...
АНТА: Не може држава никога натерати да буде мртав.
СПАСОЈЕ: Па то значи, ја нисам сигуран да се једнога дана не појави и моја покојна жена, која је умрла пре једанаест година. И дође лепо, је л', па: »Добар дан«, а ја њој: »Добар дан, изволите!«
НОВАКОВИЋ: Није овде питање шта може да буде а шта не може, него он је ту!
СПАСОЈЕ: Али како? Одакле? Је ли устао из гроба! Је ли васкрсао? Је ли побегао с чега је пао, с дрвета, с месеца или са Марса?
НОВАКОВИЋ: Кажу да је допутовао.
СПАСОЈЕ: Шта има да допутује од гробља довде и којим то возом? Господе боже, ја не умем да мислим; то ми се први пут у животу дешава да не умем да мислим. (седне)
РИНА (Милану): Зар ништа ближе ниси сазнао?
НОВАКОВИЋ: Да, сазнао сам, веле није био мртав.
СПАСОЈЕ: Па да, он ће сад то да пориче.
НОВАКОВИЋ: Одсео је у »Ексцелзиору«.
СПАСОЈЕ: Која то парцела?
НОВАКОВИЋ: У хотелу »Ексцелзиору«. Ето, то је све што сам сазнао. (сети се) Ах, да, још нешто. Распитивао се код Радића и о томе где ја станујем, вели посетиће ме.
АНТА: Вас?
НОВАКОВИЋ: Мене, или... моју жену, можда.
РИНА (престрашена): Мене? Зашто мене?
АНТА: Па ви сте му понајпречи.
РИНА: Ја?
АНТА: Па да, јер ви сте у ствари сад његова жена.
РИНА (притрчи и зграби чврсто мужа): Милане, је л' то истина што тај господин говори?
НОВАКОВИЋ (збуни се): Ја не знам! (Анти) На основу чега ви то тако говорите?
АНТА: На основу Савете Томић.
СПАСОЈЕ: Ето ти га сад, каква ти је сад та Савета Томић?
АНТА: То је она што се удала мислећи да је удовица. а кад се вратио први муж, њу суд, по потреби службе, без путних и селидбених трошкова премести из другога у први брак.
РИНА (узнемирена, Милану): Је ли то могуће?
АНТА: Кажу, тако је по закону.
НОВАКОВИЋ (хтео би да утеши Рину): Ја не верујем да би један закон могао служити насиљу, јер то би било насиље.
РИНА (грдећи Милана): Ја нећу да се растанемо!
НОВАКОВИЋ: Буди мирна, Рина! Не постоји закон који руши срећне бракове.
СПАСОЈЕ (размишљао је и слушајући њихов разговор): Све што ви говорите, све је то споредно, сасвим споредно. Овде је главно и основно питање како може један човек кога смо ми пре три године поштено и срдачно сахранили, како може тај и на основу чега...
XV
ЉУБОМИР ПРОТИЋ, ПРЕЂАШЊИ
ЉУБОМИР (доноси неколико бројева разних новина он је блед и врло збуњен): Шта је ово шта је ово, забога?! (сети се) Пардон, госпођо? (прилази Рини и љуби јој руку обраћа се осталима) Шта је ово?
РИНА: Вама је рђаво?
АНТА (звони): Патите ли од срца?
АНА (улази).
АНТА (Ани): Чашу воде!
АНА (одлази).
ЉУБОМИР (уморан и клонуо седа у фотељу): Ништа, ништа, боље ми је, ништа. Шта је ово, шта је ово, забога?
НОВАКОВИЋ: Ко вам је рекао?
ЉУБОМИР: Ко? (пружа му листове)Ето пуне су новине.
СВИ (дрекну): Новине? (разграбе да у и свако отвара по један број)
АНТА: Ау, ала су крупни наслови.
СПАСОЈЕ (чита један наслов); Чујте само молим вас: »Мртви се дижу«.
АНТА (чита): »А кад дође суђени дата смрти, мртви ће се дићи из гробова.«
НОВАКОВИЋ (чита): »У парцели 17, гробница 39 отворила се и мртвац се дигао.«
ЉУБОМИР (чита): »Мртви устају, мртви го:воре.« .
АНА (донела је чашу воде).
ЉУБОМИР (испио је воду).
СПАСОЈЕ: Не налазим да је ствар тако интересантна да би јој новине морале толику пажњу указати.
ЉУБОМИР: Можете мислити како ми је било кад сам на улици сазнао поражавајућу вест. До тог часа нисам ни појма имао. Читајући на трамвајској станици, отворио сам новине и привукао ми је пажњу упадљиви наслов: »Мртви устају, мртви говоре!« Прочитах прве редове и на један мах ме обли зној!
РИНА: Исто тако и мене.
ЉУБОМИР: Обли ме зној по челу, а руке почеше да се хладе, замагли ми се пред очима и ја се наслоних на зид.
СПАСОЈЕ (узима га под руку и одводи на страну поверљиво): Не разумем ја, зете, што тебе та ствар толико узбуђује? Разумем све остале, али тебе...? Шта си ти могао имати са покојним Марићем?
ЉУБОМИР (нервозан, узбуђен још увек).: Не можемо сада о томе говорити.
СПАСОЈЕ: То мора да је нека позамашна сума?
ЉУБОМИР: Да, тако нешто!
НОВАКОВИЋ (увек задубљен у новине): Е, па ево и тачног списа како се све то десило. Читав интервју.
СВИ (прибирају се око Новаковића): Читајте, читајте ....
ЉУБОМИР (одвојио се, сада потиштено, али ипак прати ток читања).
НОВАКОВИЋ (чита) »На питање нашег сарадника, је л' то све било претходно смишљено и до извесном плану изведено, господин Марић је одлучно одбио да је ту било ма какве намере. Он овако објашњава догађај: Десио ми се судбоносни догађај, жена ми је учинила грубу неправду и то ми је нанело тежак бол. Јер, ма и разочаран, ја сам ту жену и у тренутку када сам због ње патио...«
РИНА: Молим те, пређи преко тих баналности.
НОВАКОВИЋ: »Био сам необично узбуђен, нисам знао шта ћу да радим тога тренутка.«
АНТА(\Рини): Пати ли он од срца?
СПАСОЈЕ: Ама, не прекидајте! Читајте, молим вас
НОВАКОВИЋ (чита): »Када сам хтео да донесем одлуку, уплашио сам се од себе. Увидео сам да бих могао донети пренагљену одлуку, због које бих се доцније кајао. Тада ми паде на памет да се удаљим да побегнем, да се уклоним из средине која ми је сва изгледала одвратни саучесник да се усамим и приберем и тад тек донесем одлуку шта ћу и како ћу. Решио сам се да отпутујем не казујући никоме куда. Уосталом, ја и, сам тада нисам знао, пошао сам на пут ма где, Када ми је кондуктер тражио карту, ја је нисам имао кад ме је питао, ја нисам знао докле ћу путовати. Најзад се одлучим за Беч, тамо ће ми бити најпријатније, јер познајем Беч.«
АНТА: Сасвим. И. да се после два-три дана вратио, све би било. у реду.
СПАСОЈЕ:. Али, не прекидајте, забога!... (Новаковићу):Молим вас, читајте даље!
НОВАКОВИЋ (чита): »У Бечу сам одсео у једном хотелу у близини универзитета и два-три дана сам седео усамљен, обузет својом бригом. Четвртог дана сишао сам у Кертнер не бих ли у оним кафанама где увраћају наши могао да се видим с ким. Нисам никога нашао, али су о зиду висили београдски дневни листови. Узмем најновији број једног листа, отворим и изненадим се кад опазим своју слику. Већ из самих наслова сазнам да сам извршио самоубиство дављењем у Дунаву и прочитам пуно детаља о своме самоубиству. Најпре сам се смејао, а затим ми паде на памет гле, па ово би могао бити најсрећнији излаз из ситуације. Важити као мртав, а бити жив.«
СПАСОЈЕ: Он то сматра као најсрећнији излаз из ситуације. Хвала му лепо!
АНТА: Па он то са свога гледишта.
СПАСОЈЕ: Са свога, дабоме! али имамо и ми своје гледиште. (Новаковићу) Читајте, молим вас, даље!
НОВАКОВИЋ (чита даље): »Одлучих се дакле на то, и како је Беч незгодно место, јер свакога тренутка може човек срести познаника, првим возом кренем у Немачку, у Хамбург и у околини Хамбурга, у једној фабрици, срећно нађем запослење, где проведем пуне три године неопажен, јер се нигде ван тога предграђа нисам кретао.«
СПАСОЈЕ: И да га пита човек што је напуштао тако срећно запослење, што није остао тамо па мир бог.
АНТА: Можда је човек хтео да обиђе своје имање ?
СПАСОЈЕ: Можда! А можда и да наплати своја потраживања која нису наплаћена.
РИНА (нервозно): Ја не могу, ја не могу никако да се приберем ни да се умирим.
СПАСОЈЕ: Па добро, кога смо ми сахранили?
НОВАКОВИЋ: Одговара он и на то питање.
СПАСОЈЕ: Шта каже, бога вам?
НОВАКОВИЋ (чита): »На питање нашег сарадника ко је онда могао бити дављеник на коме је било његово одело, при коме су били његови документи, господин Марић вели: Мислим да ће то бити мој бивши надзорник на грађевини, руски емигрант Аљоша«
СПАСОЈЕ: Аљоша!?
НОВАКОВИЋ (наставља читање); »Тога дана кад ћу ја поћи на пут, Аљоша ми је изјавио да има самоубилачке намере, рекао ми је чак изреком да ће се у Дунав бацити. Он је на себи имао моје изношено одело, он је при себи имао моја документа. Само је он могао бити тај самоубица.«
СПАСОЈЕ: Аљоша!?
АНТА: И ти си Аљоши положио венац на гроб?
ЉУБОМИР (очајан): Сад дакле знамо све Као што видите, ситуација је очајна.
СПАСОЈЕ: Дабоме да је очајна!
ЉУБОМИР: Ми овога тренутка, у овој узбуђености, нисмо ни кадри догледати све последице.
АНТА: Нисмо, дабоме! (Новаковићу) Ето, на пример, ви би остали без брака.
РИНА (загрли чврсто Милана): Ах, то не, само то не!
АНТА(Спасоју): Па затим, ти би остао без имања.
СПАСОЈЕ: А затим ти би отишао на годину дана робије.
АНТА: Опет! Казао сам ти да сам на ту реч осетљив.
СПАСОЈЕ: Хтео сам, знаш, само да изложим све последице. Али има једна која је тежа од свих. То је господин Ђурић. Шта ће тек рећи на све то господин Ђурић?
НОВАКОВИЋ: Но!
СПАСОЈЕ: Човек који је уложио све своје искуство, сав свој углед и везе у огромно предузеће у које смо ми уложили капитал и знање, шта ће тек рећи? Јер, ако би се примило такво стање, цело би се наше предузеће из темеља срушило.
АНТА: То је још најмање!
СПАСОЈЕ: Најмање? Како најмање? Јеси ли ти чуо који пут за велику финансијско-техничку групу »Илирија ад«?
АНТА: Да, чуо сам, знам!
СПАСОЈЕ: То је, господине, група која тражи од државе концесију за исушивање свих мочвара, подводних терена, језера и уопште свих водених талога у нашој краљевини. То је један огроман дванаестогодишњи посао који предвиђа и огромне техничке објекте најмање десет великих гвоздених мостова, око стотину бетонских мостова и велики број тунела и пропуста. Огромно нешто, разумеш ли!
АНТА: Не видим само какве то везе има?
СПАСОЈЕ: Какве везе? Сви смо ту унели што смо имали. Господин Новаковић је, на разне таксе и претходне трошкове, на израду планова и друге ствари, унео око пола милиона динара готовог новца. Господин Протић, односно мој будући зет и сада вереник моје кћери, изабран је за техничкога директора целога предузећа. Да, господине, а то није изабран зато што је мој зет, већ као стручњак. Мој зет је пре две године штампао своје велико научно дело »Мелиорација таризације«. То је дело направило огромну сензацију. На основу тога дела изабран је и за ванредног професора универзитета, јер, господине, то није дело само обичне научне вредности, већ је то једна научна револуција у области хидротехнике по новим методама рада које су у њему изнесене.
АНТА (задивљен): Како ти то научно говориш?
СПАСОЈЕ, Учио сам, господине, све сам ја то научио напамет да бих могао о тој ствари говорити.
ПРОТИЋ (Спасоју): Ја вас, молим, оче, не говорите више о томе говорите о чем другом.
СПАСОЈЕ: Хтео сам да му објасним.
АНТА: А какве везе све то има са тобом?
СПАСОЈЕ: Пре свега, та велика техничко-финансијска конзорција нема основног капитала. Сав капитал на коме је заснована конзорција, то је што јој је генерални директор господин Ђурић, брат министров.
АНТА: А Шварц и Розендолф?
СПАСОЈЕ: Шварц и Розендолф, то су обични трговачки агенти један је агент неке фабрике аутомобилских гума, а други фабрике чешљева и других целулоидних производа. Рећи ћеш: зашто смо и њих увукли у конзорцију кад су обични агенти? Зато, господине, што нашој држави, нашим. новчаним заводима и нашој чаршији, не импонује предузеће у коме није по један Шварц или Розендолф. И најзад, ми њих и не сматрамо као обичне агенте. Ми смо их прогласили за представнике великих иностраних капитала. Шварц важи као представник белгијских, а Розендолф као представник англосаксонских капитала. Уосталом, нама и не треба капитал, јер ми ћемо концесију, кад је добијемо, вероватно и продати, али оно што нам треба то су претходни трошкови и кауција. Претходне трошкове поднео је господин Новаковић, а као кауцију ја сам дао моју троспратну кућу на, Теразијама.
АНТА: Па ту кућу дао си као мираз уз кћер.
СПАСОЈЕ: Да, али привремено је залажем за, кауцију. Ето, разумеш ли сада ситуацију? И замисли сад, на све то, појави се један мртвац, прогута ту кауцију и прогута цело предузеће »Илирију«. Може ли се то дозволити, реците, може ли се то дозволити?
НОВАКОВИЋ (нервозно): Па зато, забога, говоримо о томе, а не о »Илирији«.
СПАСОЈЕ: О чему?
РИНА: О њему, о покојнику. Он може свакога часа наићи свакога тренутка кад се отворе врата, ја застрепим.
СПАСОЈЕ (збуњен, али као прибира се): Па... нека дође...
НОВАКОВИЋ? Да, али питање је како ћемо се понашати према њему?
СПАСОЈЕ: Како? То је тако проста ствар. Ми не можемо признати да је он жив то би било против наших интереса, када би му признали да је он жив. Понашаћемо се, дакле, као према покојнику.
АНТА: Како то мислиш: је л' да се прекрстимо кад га видимо?
СПАСОЈЕ: Ти можеш и да се прекрстиш, али што се мене тиче, ја ћу сматрати да он не постоји. Ако дође, сматраћу као да није дошао ако ме поздрави, нећу га ни отпоздравити не могу се ја здравити са мртвацима. Но, хвала лепо!
АНТА: А ако проговори?
СПАСОЈЕ: Нећу му одговорити.
РИНА: Ја ћу окренути главу, ја не желим да та видим.
СПАСОЈЕ: А мислите ваљда да ја желим.
НОВАКОВИЋ: Ви мислите, дакле, да је најбоље игнорисати га, потпуно игнорисати.
СПАСОЈЕ: Као да не постоји.
СВИ (одобравају).
XVI
АНА, ПРЕЂАШЊИ
АНА (доноси визиткарту и предаје Новакови;ћу).
СВИ (престрављени): Он?
НОВАКОВИЋ: Он!
СВИ (узнемирени су и гледају се тупо међу собом).
НОВАКОВИЋ (преврће карту у руци и размишља најзад одлучи): Нека уђе.
АНА (оде).
СПАСОЈЕ (једва се одважи): За мене не постоји.
СВИ: Ни за нас. (заузимају разнолике ставове Спасоје прекрсти руке на трбух и загледа се у таваницу; Рина се сакрије иза леђа Новаковићевих; Протић сео у једну дубоку фотељу, утонуо у њој и заклонио очи; Анта узео мараму корсем да обрише нос, па како га забо у мараму, не диже га.)
XVII
ПАВЛЕ, ПРЕЂАШЊИ
ПАВЛЕ (улази и погледа по свима): Добар дан!
СВИ (нико му не одговара, нико не окреће главу остају у ставу у коме су били).
ПАВЛЕ (дужа пауза, он их посматра и најзад понавља): Добар дан, желим!
СПАСОЈЕ (не осврћући се, гледајући и даље у таваницу, савладан пргавошћу): Чули смо!
ПАВЛЕ: Мислио сам... очекивао сам...
СПАСОЈЕ (заборавља се). Шта сте ког ђавола очекивали, нисте ваљда мислили да ћемо пасти у несвест кад се појавите?
ПАВЛЕ: То не, драги наследниче, али сам мислио предусрешћете ме радошћу којом се у породици предусреће у таквим изузетним и необичним случајевима. Вратио сам се, забога, из мртвих.
СПАСОЈЕ: То је ваша ствар!
ПАВЛЕ: Не само моја већ и моје породице. Зар се жена, супруга, неће обрадовати повратку мужа за којега је мислила да је мртав?
РИНА (буни се и крије иза Милана).
ПАВЛЕ (Спасоју): Или ви, на пример, као најближи рођак? Кажу, ви сте на суду доказали да сте мој најближи рођак, а видим (вади из џепа своју посмртну листу) и на посмртној листи приликом мога погреба потписали сте се као уцвељени рођак. Тако близак рођак као ви морао би се обрадовати.
СПАСОЈЕ (збуњено): Морао би, не кажем да не би морао, али не могу ја дозволити да се ви играте са мојим осећањима. Час вам падне на памет да умрете и ја треба да плачем, затим вам падне на памет да оживите и ја треба да се радујем. Па ви то тако можете терати довека и онда не треба, је л' те, ја ништа друго да радим него час да плачем а час да се смејем!
ПАВЛЕ (погледа око себе): Па онда, и ова друга господа. Мој друг и ортак, на пример...?
НОВАКОВИЋ: Ми смо се, господине, растали још за вашега живота!
ПАВЛЕ: Да, да, али господин Анта, рођак моје жене! Најзад, прескочимо њега.
АНТА: Сасвим, прескочимо мене!
ПАВЛЕ: Али мој млади пријатељ, господин Протић, према коме сам ја имао толико љубави и поверења и коме сам ја...
ПРОТИЋ (сломљен, прилази му): Ја вас молим, господине, дозволите ми да о томе насамо говоримо.
ПАВЛЕ: Молим! Велите ли и ви, господине Анто, да насамо говоримо?
АНТА: Рекли смо, мене ћете прескочити.
ПАВЛЕ: А моја супруга можда?
РИНА (тргне се као под убодом, преживљава тежак моменат, и најзад промукло шапће): Изволите се обратити моме супругу!
НОВАКОВИЋ: Господине, ваша бивша жена преудала се легално за мене и ми данас живимо у једном срећном браку. Не видим на основу чега ви толико апострофирате моју жену и на основу чега јој се обраћате?
ПАВЛЕ: На основу тога што сам жив.
СПАСОЈЕ: То треба, господине, доказати! Не може то тако дође ма ко и каже ја сам жив! Истрагом је утврђено да сте ви извршили самоубиство и према томе ви сте мртви ви сте пред законом мртви и ви сте за све нас мртви. Сахранили смо вас, и то свечано. Ја сам са госпођом ишао за сандуком, мој зет је држао говор, моја ћерка је шест недеља носила црнину, а ја сам вам положио венац на гробу, па шта хоћете више и шта би ви могли тражити више?
.ПАВЛЕ: Ја сам вам врло благодаран на толикој пажњи!
СПАСОЈЕ: Давали смо вам четрдесетодневни и годишњи помен.
ПАВЛЕ: Врло сам вам захвалан.
СПАСОЈЕ: Е, па шта би дакле још? Ми смо са своје стране учинили све што смо само могли. Шта хоћете још?
ПАВЛЕ: Ништа ја нећу, дошао сам да вам благодарим за све пажње које сте ми указали.
СПАСОЈЕ: Тога ради нисте морали долазити.
ПАВЛЕ: Мислите, дакле, да ми немамо о чему више да разговарамо?
СПАСОЈЕ: Ја не видим о чему би могли разговарати?
ПАВЛЕ: Зар ви не видите да се мојим доласком мења ситуација? Да се управо мења из основа цео ред ствари? О томе би имали шта да проговоримо.
СПАСОЈЕ: Ја не видим да се мења ситуација, а, најзад, ако ви налазите да је измењена, ја ћу вам дати пријатељски савет како да се из те измењене ситуације извучете.
ПАВЛЕ: Молим, радо ћу вас чути.
СПАСОЈЕ: Ако ваш долазак има да значи претњу свима нама, онда вам морам рећи да сте у заблуди. Мислите ли ви да је то лако порушити све што је изграђено после ваше смрти? Варате се! За вас би једини излаз из ситуације био када би се вратили тамо одакле сте и дошли и помирили се с тим да сте мртви.
ПАВЛЕ: Да, то би био један излаз из ситуације, али има још један, и ја сам се за овај други одлучио.
СПАСОЈЕ: Атај је?
ПАВЛЕ: Да останем овде, међу вама!
(општи покрет негодовања)
НОВАКОВИЋ: То није међу нама, него против нас!
ПАВЛЕ: Ако ви тако хоћете.
СПАСОЈЕ: То значи, господине... размислите, размислите још једанпут.
ПАВЛЕ: Три године сам ја размишљао.
СПАСОЈЕ: О таквим стварима није доста ни тридесет година размишљати.
ПАВЛЕ: Опростите, господо, што сам вас узнемирио. Мени је потребан био овај сусрет пре но што пођем даље. Мислио сам да свакоме посебно начиним посету.
АНТА: Мене прескочите!
ПАВЛЕ: Али утолико боље када сам вас нашао на окупу. Праштам се, господо. (хоће да пође)
СПАСОЈЕ: Чекајте! Је ли то ваша последња реч?
ПАВЛЕ (застане): Моја последња реч; ја сам жив и ја хоћу да живим! (оде)
СПАСОЈЕ И СВИ (запањени погледају се међу собом).
СПАСОЈЕ (први се прибере и викне за њим, иако је већ отишао Павле): Али и ми хоћемо да живимо! Анто, потрчи за њим и довикни му и ми хоћемо да живимо и ми хоћемо да живимо!
Завеса