◄   Први чин 3. Трећи чин   ►

(Лепо намештена соба у Спасојевој кући.)

I

ВУКИЦА, СПАСОЈЕ

ВУКИЦА (укусно обучена, светлих маникираних ноктију, почупаних обрва и раскошно обојених усана, седи заваљена на канабету, раскалашно пребачене ноге преко ноге и пушећи цигарету): Не разумем зашто се од мене крије разлог?

СПАСОЈЕ: Не крије се, душо, али је тај разлог такве природе...

ВУКИЦА: Мора да је то врло чудан разлог. Заказати дан венчања, објавити то тако рећи целом свету, штампати и позивнице, па уједанпут обуставити све то... Па то је читав скандал! И, зашто, зашто?

СПАСОЈЕ: Наишле су изненадно велике бриге.

ВУКИЦА: Бриге, бриге, па ти их имаш увек.

СПАСОЈЕ: Да, имам их, ал' ово су, како да кажем, изузетне бриге. Тичу се ове наше конзорције. Наишли смо на једну врло велику сметњу, којој се нисмо надали, и сви смо забринути, и твој вереник тако исто.

ВУКИЦА: Да, и тај господин вереник. До пре неки дан је по два и три пута дневно долазио пиљио ми у очи као маче говорио ми љубавне речи и описивао ми најлепшим бојама наш будући брачни живот. А од прекјуче, једва сврати покоји пут и то нешто збуњен, расејан, не уме ни да говори.

СПАСОЈЕ: Па, пажем ти, све нас је притисла брига, зато нам и није до венчања сад. Ја хоћу да ми венчање моје јединице буде нај веселији дан у животу... (милује је по коси) Стрпи се само, видећеш, све ће добро, све ће бити лепо.

ВУКИЦА: Још на све то ти ми доводиш тетка-Агнију.

СПАСОЈЕ: Али не доводим је ја, забога! Срела ме је јуче па вели: »Доћи ћу сутра да обиђем Вукицу!« Нисам јој могао рећи немој долазити, не трпи те Вукица.

ВУКИЦА: Не трпим је, па то ти је!

СПАСОЈЕ: Али, душо моја, морамо је трпети. То је најпре моја сестра, од тетке додуше, али тек сестра, а затим је то једна врло богата уседелица.

ВУКИЦА: Па? Јесам ли јој ја крива. Што се није удала кад је требала?

СПАСОЈЕ: Не знам, али она је богата. Додуше, она се носи мишљу да све своје имање остави некој хуманој установи све маторе девојке, знаш, болују од хуманизма, али ја мислим да ће она водити рачуна и о теби.

ВУКИЦА (одлучно и каприциозно): Не трпим је!

СПАСОЈЕ: Не разумем, зашто је баш толико не трпиш? Шта ти је нажао учинила?

ВУКИЦА: Несносна ми је. Хоћеш ли ми веровати, тата, да ни о чему другом не разговара, кад јој одем, до о првој брачној ноћи. Само о томе, само о томе, а уз то се још пренемаже и уздише.

СПАСОЈЕ: Не треба јој замерити свако уздише за својим идеалима.

ВУКИЦА: Па зар брачна ноћ идеал?

СПАСОЈЕ: Идеал је, сине, све оно што човек не може да постигне.

ВУКИЦА: И сад ја да испаштам зато што она није постигла свој идеал!

II

АНТА, ПРЕЂАШЊИ

АНТА: Добар дан! Добар дан, госпођице Вукице!

ВУКИЦА: Добар дан!

СПАСОЈЕ (Вукици): Остави нас за часак, имамо разговор баш поводом те наше бриге.

ВУКИЦА: Молим! (оде)

III

АНТА, СПАСОЈЕ

СПАСОЈЕ: Јеси ли га пронашао?

АНТА: Једва! Није он, знаш, сарадник кога листа или да има свој лист, па да га можеш лако наћи.

СПАСОЈЕ: Него?

АНТА: Он је онако, дође му као неки летећи новинар он вели да је публициста. Пише, знаш, онако, испод руке.

СПАСОЈЕ: Па такав нам и треба. Знаш ли му бар име?

АНТА: Да, знам! Младен Ђаковић. Кажу нико као он не зна написати тако оштро и страшно да се ономе кога нападне преврћу и дедине кости у гробу. Нико као он, кажу не уме тако од црнога да направи бело, а од белога црно.

СПАСОЈЕ: Хоће ли доћи?

АНТА: Доћи ће још данас пре подне.

СПАСОЈЕ: Али му ниси говорио ради чега га зовем?

АНТА: Боже, сачувај. Учинио сам толико да га пронађем, али право да ти кажем, не желим да се ја плетем у ствар. Ти знаш добро да сам ја прескочен, па зашто онда да се сам потурам под секиру?

СПАСОЈЕ: То што си прескочен немој да рачунаш много ако се сручимо, сручићемо се сви, а и теби твоја година не гине.

АНТА (тргне се): Опет ти! Па, мајку му, зар не можеш једанпут да се откачиш од те године!

СПАСОЈЕ: Ја то онако уз реч.

АНТА: Немој ни уз реч, брате!

IV

АГНИЈА, ИСТИ

АГНИЈА (младалачки обучена и нашминкана, матора девојка, она доноси леп букет цвећа): Добар дан желим! (рукује се са Антом па са Спасојем) Како, зар ти сам код куће?

СПАСОЈЕ: А, не, ту је Вукица. (На њеним вратима.) Вукице, 'оди, 'оди, 'оди овамо, дошла је тетка Агнија!

АНТА (дигао се већ раније): Па 'ајде ја да идем.

СПАСОЈЕ: Данас ће доћи, је ли?

АНТА: Још пре подне.

СПАСОЈЕ: Добро, па уврати.

АНТА: Хоћу, збогом госпођице Агнија!

АГНИЈА: Збогом!

АНТА (оде).

V

СПАСОЈЕ, АГНИЈА

СПАСОЈЕ: Ама, шта ради то дете? Вукице!

АГНИЈА: Немој је звати, хтела бих да проговорим с тобом.

СПАСОЈЕ: Шта имаш ког ђавола да разговараш са мном, ето ти Вукице па разговарај са мном.

АГНИЈА: Хтела сам да те питам, знаш, за то одлагање венчања. Знаш ли да ти се то напоље врло рђаво тумачи?

СПАСОЈЕ: Шта се мене тиче како се напољу тумачи! Остави тај разговор, молим те, разговараћемо други пут о томе. Вукице, Вукице!

VI

ВУКИЦА, ПРЕЂАШЊИ

СПАСОЈЕ (кад Вукица наиђе): Где си, дете, забога?

ВУКИЦА: Добар дан желим, тетка!

АГНИЈА: Добар дан! Слатко моје! (љуби је) Ово је за тебе. (даје јој букет)

ВУКИЦА: Хвала, тетка!

АГНИЈА: Па како је, како је, јеси ли већ сита радости?

ВУКИЦА: Ох! Да! (разгледа букет) Гле, како је то лепо цвеће!

АГНИЈА: Сама сам га бирала код цвећара. Хтела сам да личи на један букет који је мени тако драга успомена.

ВУКИЦА: Из младости свакојако?

АГНИЈА: Да... да... из ранијих дана. Добила сам, тада, такав исти букет са визиткартом на којој је писало: »Цвећу цвеће«.

ВУКИЦА: То је тако лепо! А шта је писало с друге стране визиткарте?

АГНИЈА: Ништа! Само име Сима Тешић, артиљеријски капетан.

ВУКИЦА: О, могу мислити како вам је то драга успомена.

АГНИЈА: Како да не! Дршке од цвећа из тога букета још чувам...

ВУКИЦА: А чиме сте ви, теткице, наградили дародавца букета за ту пажњу?

АГНИЈА (кобајаги збуњено): Чиме? Ничим, чиме бих га могла наградити? .

ВУКИЦА: Признајте, признајте ипак, морали сте га тек нечим наградити.

АГНИЈА (збуњено): Па, може мој... наградила сам га једним љупким осмехом, Чим другим може девојка наградити каваљера? Али оставимо тај разговор о пријатној прошлости, разговарајмо боље о садашњости, о будућности, о теби. Јеси ли се већ одлучила какву ћеш венчану хаљину правити?

ВУКИЦА: Нисам, али на то нећу ни да мислим, пошто је свадба одложена.

АГНИЈА: Па ако је одложена, одложена је моментално, али ће је бити. Је ли, Спасоје?

СПАСОЈЕ (који се зарио био у неко писмо, тргне се): Па да, разуме се!

АГНИЈА: А на венчану хаљину треба за времена мислити. Данас има тако много тих модних журнала да је врло тешко одлучити се. Па онда материјал! Дођи код мене, толико пута сам ти рекла, дођи код мене, ја имам преко тридесет мустара материјала за венчане хаљине. Дођи да разгледаш.

СПАСОЈЕ: А што ће ти, бога ти, толике мустре?

АГНИЈА: Тако, бирала сам, волела сам да правим збирку. Па зашто не? Један прави збирку поштанских марака, други збирку старог новца, лула, старих сатова, јеленских рогова, што не бих и ја имала своју пасију? Правим збирку мустара материја за венчану хаљину; то је моја пасија.

ВУКИЦА: Па што замерате, тата, тетки? Боље то но да збира мачке ко стрина Јованка,

СПАСОЈЕ: Не замерам само не разумем како је не мрзи да иде по радњама и тражи да јој се секу они комадићи крпа.

АГНИЈА: Немој да кажеш, Спасоје, има и то своје дражи. Уђем у радњу и упутим се најстаријем помоћнику Господине, ја бих желела да ми покажете материје за венчану хаљину! Помоћник одмах направи љубазно лице и служи ме са задовољством, мислећи да сам ја срећна вереница. И то траје читавих пола сата. Мени доста и тих пола сата.

СПАСОЈЕ: Па доста!

АГНИЈА (Вукици): Слатко дете моје, како бих волела да ми покажеш твоје рубље и преобуке које си спремила.

ВУКИЦА: Па показала сам вам већ.

АГНИЈА: Ако, волим опет да видим. (шапћући јој) Право да ти кажем, ја се не слажем с тим да обучеш ону белу свилену пижаму прве брачне ноћи ја сам за лихт плаву кошуљу.

ВУКИЦА (оцу очајно): Ето, кажем ја!

СПАСОЈЕ: Шта то?

ВУКИЦА (збуњено): Кажем ја да мој вереник неће доћи. (погледа сат на руци) Које је већ доба, а њега нема.

СПАСОЈЕ: Доћи ће! Немој бити нестрпљива.

АГНИЈА (загрли Вукицу и води је у собу): Слатко нестрпљење! 'Ајдемо!

ВУКИЦА (пролазећи крај оца): Кажем ја!

АГНИЈА И ВУКИЦА (оду у собу).

VII

ЂАКОВИЋ, СПАСОЈЕ

ЂАКОВИЋ (робустан тип, аљкаво обучен): Добар дан желим! Мислим да нисам погрешио адресу?

СПАСОЈЕ: А с ким имам част?

ЂАКОВИЋ: Ја сам Младен Ђаковић.

СПАСОЈЕ: Ах, висте тај новинар?

ЂАКОВИЋ: Не новинар, публициста!

СПАСОЈЕ (понуди га руком да седне): Мислио сам да је то свеједно.

ЂАКОВИЋ: Не, господине. Новинар је везан за лист, за уредника, за издавача, ја сам слободан, пишем кад хоћу и шта хоћу брошуре, детке, памфлете и уопште такве ствари.

СПАСОЈЕ: Да, то је оно што би у овом случају и требало, и ради чега сам хтео са вама да разговарам.

ЂАКОВИЋ: Молим!

СПАСОЈЕ: Кажу да сте ви у полемици кадри доказати да је црно у ствари бело, а бело да је црно.

ЂАКОВИЋ: Све се може оспорити и потврдити, зависи од моћи логике. И у чему је уосталом филозофија старих грчких филозофа Протагоре, Сократа и Есхила? Суштина је њена у томе да свако да садржи у себи своје не, а свако не носи у себи своје да. Све зависи од моћи логике.

СПАСОЈЕ: Па ви то имате, кажу.

ЂАКОВИЋ: Да, логика, то је моја моћ! Бог, видите, сваком човеку дарује понешто вама је, на пример, дао паре, мени је дао логику. Он не даје једноме све, а другоме ништа. Не може он вама дати логику и паре, је л' те то двоје не иду заједно. Он је мени дао ово, а вама оно и рекао ево вам, па ви сад се размењујте. Ти стави газда-Спасоју у службу твоју логику, а он ће теби ставити у службу своје паре.

СПАСОЈЕ: Како ставити у службу своје паре.

ЂАКОВИЋ: Па тако, ја ћу то што ви желите лепо написати, а ви ћете то што ја напишем лепо платити је л' тако?

СПАСОЈЕ (устежући се): Па, да!

ЂАКОВИЋ: Дакле, пошто смо се начелно споразумели, изволите сад прећи на детаље и изложите ми ствар. (вади папир и писаљку и спрема се да пише)

СПАСОЈЕ: Ствар је у овоме један је човек умро пре три године и сахранили смо га. Ја сам лично био на погребу.

ЂАКОВИЋ: Бог нека му душу прости

СПАСОЈЕ: Е, али сад је потребно и доказати да је он мртав.

ЂАКОВИЋ: Ништа лакше, изволите ми само рећи у ком стилу желите да се то напише?

СПАСОЈЕ: Како у ком стилу?

ЂАКОВИЋ: Па, мислите ли високим стилом, на пример: »Ишчезнуће индивидуума из животне заједнице произлази из неминовности процеса коме се све појаве у природи потчињавају«, или желите да ја њему просто кажем: »Ти си, брате, умро!«

СПАСОЈЕ: Па ово је много јасније.

ЂАКОВИЋ: Рећи ћу му, дакле: »Ти си, брате, умро, а да си умро, ево ти доказа, прво и прво, ти ниси жив...«

СПАСОЈЕ (прекине га): Али он је жив.

ЂАКОВИЋ: Ко је жив?

СПАСОЈЕ: Па тај што је умро.

ЂАКОВИЋ: Ја вас не разумем?

СПАСОЈЕ: Дакле, он је у ствари умро, као што сам вам казао, и сахранили смо га пре три године, али сад се наједанпут јавља да је жив.

ЂАКОВИЋ (заврти главом): Хм! Хм! Хм! То је већ мало необичнији случај! Имао сам прилике да доказујем да је жив човек који лежи већ годину дана у гробу. Било је потребно да и мртви гласају за изборе народних посланика, ал' то је друго. Друго је то доказивати да је мртав човек жив, а друго да је жив мртав.

СПАСОЈЕ: Знам, ал' кад има доказа.

ЂАКОВИЋ: Којих доказа?

СПАСОЈЕ: Па посмртна листа, погреб, гроб.

ЂАКОВИЋ: Гроб? Гроб није доказ кад човек постоји. Је л' постоји он?

.СПАСОЈЕ: Па он каже да постоји.

ЂАКОВИЋ: Е, то је оно, видите, а њему се у оваквом случају мора веровати.

СПАСОЈЕ: Па, добро, зар ваша моћ логике не може некако да докаже да он не постоји?

ЂАКОВИЋ (размишља): Хм, заиста тежак проблем, сем кад би се нешто послужили Ајнштајновом теоријом.

СПАСОЈЕ: А каква је то теорија?

ЂАКОВИЋ: По Ајнштајновој теорији све су појаве у животу релативне. Могло би се, дакле, узети да је тај човек само релативно жив.

СПАСОЈЕ: Кад би то могло некако на основу које друге теорије?

ЂАКОВИЋ: Добро, 'ајде да пређемо на другу теорију. Кажите ви мени отворено ово, тај човек вама смета ако је жив! Квари вам рачуне, не?

СПАСОЈЕ (снебива се): Па, како да кажем!

ЂАКОВИЋ: Казали сте већ, доста ми је да вас разумем. Дабоме, тешко је то враћати оно што је човек већ наследио.

СПАСОЈЕ (тешко уздахне): Тешко!

ЂАКОВИЋ: Е, лепо! Сад смо начисто и сад ја видим јасно целу ситуацију. И ако се о свему озбиљно размисли, биће прерано канда да се о томе пише. Пардон, то је само моје мишљење, али ако ви желите, ја ћу писати само, знате, писање ће изазвати и одговор, па онда ако изнесете ствар на сва звона, то ће вас врло брзо одвести пред суд, а мени изгледа у овоме случају да ви имате све разлоге да избегнете суд.

СПАСОЈЕ: Па да, шта ће ми суд?

ЂАКОВИЋ: Е, па зато, видите, боље је да ви ту ствар уредите некако избегавајући јавност. Ја, верујте, немам рачуна да вам дајем овакав савет, јер, кад бих написао, ја бих вам много више наплатио овако за савет морам се задовољити и са 1000 динара.

СПАСОЈЕ (згране се): Како? 1000 динара за неписање?

ЂАКОВИЋ: И ту још није урачунат хонорар за ћутање.

СПАСОЈЕ: Какао ћутање?

ЂАКОВИЋ: Па, господине, реците ви мени, шта мени смета сад, кад сам већ ушао у саму тајну, да бацим један летак: »Мртви су устали, живи се спремају да их поново сахране.«

СПАСОЈЕ (пренеражено): Нећете ваљда?!...

ЂАКОВИЋ: Дакле, видите ли шта вреди моје ћутање, а ја вам не тражим више од хиљаду динара за све то.

СПАСОЈЕ: Добро, добро, даћу!

ЂАКОВИЋ: Лепо, споразумели смо се. Саветовао сам вам да не чачкате и не стављате на велика звона. Добро!... Али ви не можете седети скрштених руку, ви морате нешто чинити...

СПАСОЈЕ: Пада!

ЂАКОВИЋ: Е, и у том погледу даћу вам једак савет.

СПАСОЈЕ: Опет 1000 динара?

ЂАКОВИЋ: И две и три и четири... али ја нећу да вас уцењујем, задовољићу се само са 1000 динара, што са оном првом хиљадом чини две хиљаде.

СПАСОЈЕ (уздахне): Две хиљаде динара?!

ЂАКОВИЋ: Две, дабоме, али слушајте ме најпре па ћете видети да вреди. Ви, породица... ја мислим да сте ви породица са дотичним живим мртвацем?

СПАСОЈЕ: Да!

ЂАКОВИЋ: Скупите се дакле сви и огласите за лудака ту особу, која благодарећи сличности са покојником... је ли сличан?

СПАСОЈЕ: Као пљунут.

ЂАКОВИЋ: Дакле, огласите га за луда и упутите га на посматрање. Удесите затим шта треба — томе не треба да вас учим — и он ће бити проглашен за лудака. Верујте, код нас је лакше прогласити човека лудим но паметним. Доказ вам је, господине, што сам и ја био три месеца у лудници.

СПАСОЈЕ: Ви?

ЂАКОВИЋ: Да, пред изборе народних посланика нашло се да сам луд, после завршених избора нашло се да сам паметан.

СПАСОЈЕ (забринут): О томе се вашем предлогу да размишљати.

ЂАКОВИЋ: Разуме се да се да размишљати и сад увиђате ваљда да нисам преценио?

СПАСОЈЕ: (сети се): Ах, да! (тешка срца вади из портфеља две хиљадарке и даје му их)

ЂАКОВИЋ (устаје): Хвала, господине, и кад год вам затребам, ја вам стојим на расположењу, било да што напишем, било да вам какав користан савет дам.

СПАСОЈЕ: Хвала!

ЂАКОВИЋ: Не желим више да вас узнемиравам. Збогом, господине!

СПАСОЈЕ:Збогом!

ЂАКОВИЋ (оде).

VIII

АГНИЈА, ВУКИЦА, СПАСОЈЕ

АГНИЈА (излази из Вукичине собе): Укус, укус, укус! Укус у свакој ситници, то ти се мора признати.

ВУКИЦА: Сад не можете рећи да вам нисам све показала?

АГНИЈА: Ах, да, све, све, све! Бога ми, дете, ти ћеш бити ретка младица тако лепо опремљена. И то све сама; ниси хтела ни мене да зовеш да ти помогнем.

ВУКИЦА: Нисам хтела да вам узнемиравам.

АГНИЈА: Али зашто, зашто, кад знаш да је спремање свадбене опреме моја најмилија забава?

СПАСОЈЕ: Па зваћемо те већ, има још да се спрема, а има и времена.

АГНИЈА: Па има, дабоме, кад је већ одложено венчање.

СПАСОЈЕ: Ама, што си окупила то па то!

ВУКИЦА: Немојте ми, тетка, молим вас ни помињати то венчање. (оде левом сточићу и нађе тамо себи неку забаву)

СПАСОЈЕ: Па, дабоме, најбоље је не помињати га.

АГНИЈА (прилази Спасоју поверљиво): Спасоје, не могу, знаш, пред дететом да ти кажем, а напољу се неке чудне ствари шапућу.

СПАСОЈЕ: Знаш ли ти, бога ти, шта се о теби шапуће?

АГНИЈА: Ију!

СПАСОЈЕ: Ако ти не знаш, ја знам и ја никад нисам дошао да ти кажем то што се шапуће о теби, па немој ни ти мени казивати шта се шапуће о мени.

АГНИЈА: Ја то у најбољој намери.

СПАСОЈЕ: Немој ни у најбољој намери.

АГНИЈА: Добро, добро, никад више! (прилази Вукици) Па немој, душо, заборавити кад ти буде готова она драп хаљина; хтела бих да видим како изгледа.

ВУКИЦА: Не, нећу заборавити.

АГНИЈА (пољуби је, затим пружа руку Спасоју): Па не замери, Спасоје! Збогом! (оде)

IX

ВУКИЦА, СПАСОЈЕ

ВУКИЦА (пошто је испратила Агнију, клоне у фотељу уморна): Ух!

СПАСОЈЕ: Право кажеш; ух!

ВУКИЦА: Не могу да издржим, па то ти је.

СПАСОЈЕ: Ни мени није лако, али шта ћеш

ВУКИЦА: И да знаш шта она све распитује, та то је ужасно.

СПАСОЈЕ: Ја, душо, очекујем посету брата господин-министровог. Имамо поверљиве разговоре, па бих те молио, кад наиђе, да нас оставиш саме.

ВУКИЦА: Разуме се, ти знаш да ти ја никад не досађујем у таквим приликама. Уосталом, ја и иначе имам да наставим једно писмо, које сам још јуче почела да пишем. (полази, али у том тренутку отварају се задња врата и наилази Љубомир, Вукица се зауставља)

Х

ЉУБОМИР, ИСТИ

ВУКИЦА: О, какво изненађење! Какво изненађење!

СПАСОЈЕ: Баш добро те си наишао; ја већ немам моћи да те браним пред твојом вереницом.

ЉУБОМИР (пошто је пољубио Вукицу у руку и са Спасојем се руковао): Зар сам толико крив?

ВУКИЦА (Спасоју): Чујеш ли га, тата, он то назива кривицом? (Љубомиру) То није кривица, то је злочин. Занемаривати вереницу као што ви то чините, навићи вереницу на две и три посете дневно па уједанпут то разредити, навићи вереницу на топле и нежне разговоре па уједанпут прећи у професорску расејаност, дозволићете да је то тежак злочин.

ЉУБОМИР: Па забога, оче, што се ви жалите да ме не можете одбранити кад знате зашто то све тако бива?

СПАСОЈЕ: Кажем јој, то су извесне бриге које су наше заједничке али које ће проћи, проћи ће. Ја њој никад о тим стварима не говорим. Шта ће јој?

ЉУБОМИР: Не бих хтео да останем кривац у очима своје веренице.

СПАСОЈЕ: Знаш шта, иди ти тамо с њом у собу па се брани вереници се увек лакше одбране у четири ока.

ЉУБОМИР: Да, тако је! (узме Вукицу за руку и одлазе у њену собу.)

XI

СПАСОЈЕ, СОФИЈА

СПАСОЈЕ (звони).

СОФИЈА (улази): Молим!

СПАСОЈЕ: Софија, ја очекујем посету једног господина. Кад он буде дошао, бринућете се да нас нико не узнемирава. Ма ко био, реците да нисам код куће.

СОФИЈА: Разумем, господине! (одлази и враћа се) Госпођа и господин Новаковић.

СПАСОЈЕ: А, они? Нека изволе!

СОФИЈА (пропушта Новаковићеве па оде).

XII

НОВАКОВИЋ, РИНА. СПАСОЈЕ

НОВАКОВИЋ: Добар дан желим.

СПАСОЈЕ: Добар дан! (рукује се) Откуд ви тако изненада?

РИНА: Нимало изненадно. Обећала сам госпођици Вукици да ћу ових дана доћи да заједно обиђемо извесне радње.

СПАСОЈЕ: Ах, да, она много полаже на ваш укус, само...

НОВАКОВИЋ: И замислите, сад и ја морам да идем по радњама.

СПАСОЈЕ: Што ви?

НОВАКОВИЋ: Моја жена не сме ни корака од куће сама.

РИНА: Замислите да га сретнем, ја не знам шта бих радила.

СПАСОЈЕ: Дакле, бићете и једно и друго поштеђени. Пошто сам одложио венчање, то сам обуставио и све куповине... Има за то увек времена. Али сте ви и иначе увек добро дошли, Вукица ће вам се радовати.

РИНА: Е онда хајдемо к њој мало. (хтела би да пође)

СПАСОЈЕ: Само за часак. Хтео би нешто да вас упитам. Ви рекосте, ићи ћете адвокату да се консултујете?

НОВАКОВИЋ: Био сам!

СПАСОЈЕ: Па?

НОВАКОВИЋ: Адвокат потврђује да је мој брак појавом првога мужа одиста анулиран и да се моја жена мора вратити своме првом мужу.

РИНА: То би било ужасно, то би била најсвирепија казна!

НОВАКОВИЋ: Адвокат вели да би једини излаз био када би први муж повео бракоразводну парницу, развео се са женом, па се ја после поново венчао са њом. И ја, право да вам кажем мислим такву понуду да учиним њему.

СПАСОЈЕ: Коме њему?

НОВАКОВИЋ: Покојнику.

СПАСОЈЕ: Да га умолите да поведе бракоразводну парницу!

НОВАКОВИЋ: Па да, шта ће му жена која га не воли?

РИНА: Ја не бих могла преживети то да му се вратим.

СПАСОЈЕ: Чекајте, молим вас! Није то тако проста ствар као што вам изгледа. Да би могао водити бракоразводну парницу, он треба да је жив.

РИНА: Па жив је!

СПАСОЈЕ: Жив је, знам ја да је жив, ал' ми то не смемо признати. Знате ли шта значи то признати му законски да је жив? То значи да се сви ми сручимо на осуђеничку клупу, то значи да сви ми, ни криви ни дужни, на правди бога страдамо.

РИНА: Знате како је, господин-Благојевићу, кад лађа тоне, свако себе најпре спасава.

СПАСОЈЕ: А, тако ви сматрате ствар? Свако себе? Па добро, онда нека свако себе и гледа. Само, немојте пожалити ако ја пре допливам до обале него ви.

НОВАКОВИЋ: То ви као да нешто претите, газда-Спасоје?

СПАСОЈЕ: Не претим, али ето, ви кажете кад лађа тоне, а заборављате да ће са том лађом потонути и ваших пола милиона готовог новца.

НОВАКОВИЋ (тргне се): Не мислите ваљда... ?

СПАСОЈЕ: Мислим, мислим. Ви заборављате да у овој целој ствари ваш брак није најважнија појава.

НОВАКОВИЋ: Не заборављам, само...

СПАСОЈЕ: Е, кад не заборављате, а ви будите стрпљиви. Ја данас, на пример, имам важан разговор са једним врло меродавним господином. У његову се помоћ ја врло много надам.

НОВАКОВИЋ: Па разуме се да ћемо бити стрпљиви.

СПАСОЈЕ: Идите лепо код Вукице у собу, тамо је и њен вереник, па се забављајте, а мени оставите да бринем и вашу бригу. Изволите, изволите. (Рини, пратећи је) Бога вам, госпођа Рина,. утичите и ви на Вукицу да се умири, врло је нервозна што је одложено венчање.

РИНА: Ох, да, да!

РИНА и НОВАКОВИЋ (оду у Вукичину собу).

XIII

СОФИЈА, СПАСОЈЕ

СОФИЈА (долази споља): Један господин.

СПАСОЈЕ: Није ти рекао ко је?

СОФИЈА: Ја мислим да је тај господин што га очекујете.

СПАСОЈЕ: Ах, па да! Пусти га одмах!

СОФИЈА (оде).

XIV

ПАВЛЕ МАРИЋ, СПАСОЈЕ

СПАСОЈЕ (кад спази Марића на вратима, непријатно се изненади): Ах, ви? Откуд ви?

ПАВЛЕ: Зар моја појава још увек тако изненађује?

СПАСОЈЕ (мало збуњено): Нисам очекивао.

ПАВЛЕ: Осетио сам потребу, пре но што приступим извесним мерама, да још једанпут проговорим са вама, и то у четири ока.

СПАСОЈЕ: Не видим о чему би имали да разговарамо.

ПАВЛЕ: Ако ви налазите да немамо о чему да разговарамо, ја још мање имам потребу на тај разговор. Ја сам само желео да избегнем јавни скандал.

СПАСОЈЕ: Па кад сте хтели да избегнете јавни скандал, што сте онда уопште и долазили, што нисте остали тамо где сте били?

ПАВЛЕ: То ми је била намера. Мислио сам ,да уредим ствар са руковањем мојим имањем, да уредим још неке односе па да се вратим.

СПАСОЈЕ: Шта имате да уредите ствар са руковањем вашега имања; та је ствар уређена.

ПАВЛЕ: Да, ви сте ствар уредили, то вам признајем, али је потребно да је и ја са своје стране уредим.

СПАСОЈЕ: Кажите ви мени, кад смо већ овако у четири ока, би ли ви пристали да ми искрено и пријатељски разговарамо, онако отворено, лицем у лице?

ПАВЛЕ: Зашто не?

СПАСОЈЕ: Онда изволите сести. (нуди га цигаретама)

ПАВЛЕ (седа у фотељу и загледа је): То је она фотеља из моје радне собе.

СПАСОЈЕ: Нећете ваљда рећи да су и цигарете ваше? (пошто је и сам припалио и свој) Хоћете ли хтети искрено да ми откријете своје намере? Мислим, хоћете ли ми рећи: шта мислите предузети и шта мислите чинити?

ПАВЛЕ: Рећи ћу вам, зашто не? Нема у мојим намерама ничега што би се морало прикрити. Тако, на пример, што се тиче господина Милана Новаковића, који ми је преотео жену, и што се тиче моје жене, која ме је дубоко увредила...

СПАСОЈЕ: Тражићете развод брака, то већ знам.

ПАВЛЕ: Не, нећу тражити развод брака; оставићу то питање увек отворено оставићу их да живе у браку који нема законске основе.

СПАСОЈЕ: Оставићете их да вечито стрепе за свој срећни брак.

ПАВЛЕ: А срећни су заиста?

СПАСОЈЕ: Тако они кажу.

ПАВЛЕ: Но, па зашто бих ја то кварио?

СПАСОЈЕ: А што се тиче онога са десет хиљада динара?

ПАВЛЕ: То је најмање, о томе ћу на крају мислити.

СПАСОЈЕ: Па јест, право кажете, јер он у ствари није вас ни оштетио, него мене.

ПАВЛЕ: Како вас?

СПАСОЈЕ: Па кад се после ваше смрти образовала маса код суда, позвани су сви дужници да положе маси своје дуговање. Да је он тада положимо, та би сума мени припала као наследнику масе.

ПАВЛЕ: Дакле, оставићу вам га, па га ви прогоните. Није право да вас толико оштети.

СПАСОЈЕ: Добро, а... (не уме да нађе згодну форму питању)... овај... шта сам оно хтео да кажем? А, како мислите да се односите према мени?

ПАВЛЕ: То је ствар најчистија и најјаснија. Наследили сте ме, јер је суд био у заблуди да сам мртав, а пошто сам ја жив, пада само собом то наслеђе и ви ћете се иселити из ове куће и предати ми је као и сва остала имања.

СПАСОЈЕ: Гле, молим те!

ПАВЛЕ: Тако ће, разуме се, бити ако код вас сретнем потребно разумевање, ако не, онда ћу поћи другим путем. Оптужићу вас да сте лажни наследник, мој адвокат већ прибира податке о лажним уверењима и лажним сведоцима које сте ви привели суду доказујући да сте ми блиски рођак, и ако смо ми, то ви најбоље знате, род само по томе што је ваша мајка била жена некаквог рођака моје мајке. И тада ће, разуме се, парница добити сасвим други облик.

СПАСОЈЕ (забринуто размишља.): Хм! Хм» Хм! То дакле мислите?

ПАВЛЕ: Да, то!

СПАСОЈЕ: Ал' то би, господине, био у најмању руку злочин, то што ви мислите да радите. Знате ли ви да сам ја угледан и уважен члан друштва да сам ја...

ПАВЛЕ (прекида га): Пардон, ја не мислим да вам узимам углед, већ само имање углед вам остављам.

СПАСОЈЕ: Бога вам, јесу ли сви покојници тако наивни као ви, или сте ви то изузетно! А шта је углед него имање? Одузимате ли ми имање, одузели сте ми и углед.

ПАВЛЕ: Да, сећам се, јер пре но што сте присвојили ово имање, ви сте били нико и ништа.

СПАСОЈЕ: Разуме се да сам био нико и ништа.

ПАВЛЕ: Да, да, сећам се.

СПАСОЈЕ: И сад разумете ваљда зашто се ја буним против ваше изјаве и зашто не могу признати да сте живи.

ПАВЛЕ: Разумем, да, разумем, али шта ћете, тешко је наћи ма какав излаз који би за вас био подесан.

СПАСОЈЕ: Има га, и ви да сте којом срећом дошли право мени, ствар би већ одмах, првога тренутка била решена.

ПАВЛЕ: Радознао сам какав?

СПАСОЈЕ: Ми смо казали разговараћемо искрено. Дакле, рећи ћу вам. Ја имам један врло добар план по коме ни ја ни ви не би били оштећени.

ПАВЛЕ: Да га чујем!

СПАСОЈЕ: Пре свега осталог, ви приступате разводу брака са вашом бившом женом. Помоћи ћемо вам сви, ја ћу вам дати материјал који је довољан за три бракоразводне парнице.

ПАВЛЕ: Па онда?

СПАСОЈЕ: Онда, кад сте ослобођени свога правог брака, ви ћете запросити моју ћерку и ја ћу вам је дати. Што ме гледате тако чудновато? Запросићете моју ћерку и ја ћу вам је дати, а као мираз дајем вам целокупно имање које је некад било ваше.

ПАВЛЕ: Интересантан предлог, на тај начин ја бих био свој сопствени зет.

СПАСОЈЕ: На тај начин било би сачувано имање и углед мој и ваш.

ПАВЛЕ: И у том случају ви би признали да сам ја жив?

СПАСОЈЕ: Да, у овако изузетном случају.

ПАВЛЕ: Не разумем нешто само, ви нудите кћер која је верена?

СПАСОЈЕ: У томе баш и можете видети колика је жртва коју ја чиним. Замислите имати за зета једног професора универзитета, прослављеног научника, великог научног писца, и све то жртвовати, дозволићете да није мала ствар.

ПАВЛЕ: Ја мислим да је жртва и већа, јер то двоје младих извесно везује љубав, а ви би и то разорили.

СПАСОЈЕ: Па да, и то!

ПАВЛЕ: Јер кад би ви и изгубили имање које сте зету обећали као мираз, он би, извесно, остао веран веридби са вашом кћерком?

СПАСОЈЕ (мало збуњено): Па да... извесно јер то је један врло честит човек, верујте, то је један редак карактер.

ПАВЛЕ: Верујем вам! А када би тај »редак карактер« изгубио катедру професора универзитета и изгубио име научника, ваша би ћерка, извесно, остала верна својој веридби?

СПАСОЈЕ: Е, то је већ у питању.

ПАВЛЕ: Онда сте ви одиста у тешком положају, јер то вам се може десити.

СПАСОЈЕ: Шта ми се може десити?

ПАВЛЕ: Па то да изгубите зета, не зато што би вас он напустио, већ зато што би ваша госпођица ћерка напустила њега.

СПАСОЈЕ: Ја вас не разумем.

ПАВЛЕ: Зар вам ваш зет није никад ништа говорио о злочину који је учинио према мени?

СПАСОЈЕ: Никад ни речи! А какав злочин, о каквом злочину ви то говорите?

ПАВЛЕ: Ја његовом поступку не умем друго име да изаберем.

СПАСОЈЕ: Је ли то велика сума коју вам дугује?

ПАВЛЕ: Већа но што би се могла замислити.

СПАСОЈЕ: Побогу, шта је тај човек с толиким новцем учинио?

ПАВЛЕ: Није реч о новцу, реч је о делу које се не да новцем одмерити.

СПАСОЈЕ: Не разумем.

ПАВЛЕ: Требало је да вас ваш зет упозна с тим, јер ви у овоме тренутку треба да знате сву тежину свог положаја.

СПАСОЈЕ: Мога положаја? Зашто мога?

ПАВЛЕ: Видећете зашто. Ваш зет је био некада мој млади пријатељ ја сам га из школске скамије увео у живот умео је да стече и моју наклоност и моје поверење. Када сам пошао на пут, ја сам томе младом господину поверио на чување велики рукопис мога научнога рада на коме сам пуних седам година капао. Он се, чим се уверио да сам умро, и пошто ме је евентуално испратио до гроба, вратио задовољан са погреба и штампао је моје дело под својим именом.

СПАСОЈЕ (затетура се од изненађења): Како ... зар оно дело?!

ПАВЛЕ: Да, оно дело на основу којег је он добио катедру на универзитету, на основу којег је он проглашен научником, на основу којег је он постао директор те ваше »Илирије«, на основу којег је постао зет и на основу којега сте му ви дали толики мираз.

СПАСОЈЕ (очајно хукне и клоне у фотељу заривши главу у руке после извесне паузе он диже главу и пита тихо и непоуздано): Можете ли вито доказати да је тако?

ПАВЛЕ: Разуме се!

СПАСОЈЕ (прибира се и диже): То значи, ви' сте решени?

ПАВЛЕ: Решен сам, идем правим путем.

СПАСОЈЕ: (промисли се часак, па се храбри и диже се): Знате ли ви да се и на правом путу може наићи на препоне?

ПАВЛЕ: На суду ће се и те препоне савладати.

СПАСОЈЕ: Мислите? (шета узбуђено, хтео би као да каже нешто, па не зна шта ће) Ја не знам управо шта да вам кажем.

ПАВЛЕ: Ја мислим, ништа више обавештени смо довољно и ја и ви!

СПАСОЈЕ: Та оно, обавештен сам, не могу рећи да нисам обавештен...

ПАВЛЕ: Е, онда престаје потреба за сваки даљи разговор. Иначе сам вас и сувише задржао, збогом, господине рођаче!

СПАСОЈЕ (једва чујно): Збогом!

ПАВЛЕ (оде).

XV

ЉУБОМИР, СПАСОЈЕ

СПАСОЈЕ (гледа за њим као човек који не зна шта ће и одакле ће поћи, најзад прилази вратима Вукичине собе и довикује): Љубомире! Љубомире!

ЉУБОМИР (долази).

СПАСОЈЕ: Био је овде Марић, сад је изашао.

ЉУБОМИР: Шта хоће?

СПАСОЈЕ: Чудне ми је ствари казао, врло чудне ствари.

ЉУБОМИР: Извесно, нешто интересантно са онога света?

СПАСОЈЕ: Не, већ са овога света. Он тврди да си ти свој научни глас и углед украо.

ЉУБОМИР: Не разумем како се глас и углед може украсти то није табакера или кишобран.

СПАСОЈЕ: Није, али он тврди и вели да има за то доказа, да ти је дао на чување свој рукопис, а ти пошто си га отпратио до гробља, вратио се и штампао дело под својим именом.

ЉУБОМИР (цинички): А шта сам требао да радим, да ли да и рукопис стрпам у гробницу и с њим сахраним?

СПАСОЈЕ: Дакле, значи ти не спориш, ти у ствари признајеш...

ЉУБОМИР: А ви можда налазите да је то злочин? Верујте да није, јер тако то бива у животу од мртвога се отима оно што се може. Неко му отме жену, неко дело, а неко кућу и целокупно имање. Шта ко стигне!

СПАСОЈЕ (уједе се за усне): Па... ипак, има неке разлике. На основу такве отимачине ти си постао професор универзитета; на основу тога што си професор универзитета ја сам ти дао кћер и огроман мираз...

ЉУБОМИР: Све је то исто, нема никакве разлике. На основу тога што сте ви отели имање постали сте богат човек на основу тога што сте богат човек ви сте тражили и нашли зета професора универзитета. Верујте, све је то једно исто.

СПАСОЈЕ: Ти говориш тако безобразно, заборављајући сасвим на дужно поштовање према оцу своје веренице.

ЉУБОМИР: А, не, оче, никад ја не заборављам то дужно поштовање, али ја мислим, ово је чисто послован разговор.

СПАСОЈЕ: Па послован, јесте послован. (сети се) А »Илирија«?

ЉУБОМИР: Шта »Илирија«?

СПАСОЈЕ: Па ти си директор... То предузеће је светскога значаја... Ако ти одузму катедру, ако изгубиш глас научника...?

ЉУБОМИР: То ће бити мање штета по то предузеће но ако ви изгубите имање које важи као кауција код државе.

СПАСОЈЕ (клонуо): Јесте, тако је! (уздахне) Тако је! (ућути оборене главе)

ЉУБОМИР (после извесне паузе): Имате ли још што са мном да разговарате?

СПАСОЈЕ: Ништа више!

ЉУБОМИР: Ако ме ипак затребате, ја ћу бити овде код своје веренице. (оде)

XVI

СПАСОЈЕ, СОФИЈА

СПАСОЈЕ (клонуо у фотељу, дубоко се замисли).

СОФИЈА (долази): Један господин.

СПАСОЈЕ (тргне се и обасја му се лице надом): Ах, то је он. (ужурбано) Нека уђе, уведи га одмах, нека уђе.

СОФИЈА (одлази и пропушта дина Ђурића).

XVII

ЂУРИЋ, СПАСОЈЕ

ЂУРИЋ: Добар дан желим!

СПАСОЈЕ (сав блажен): Добар дан, господине Ђурићу! Баш у добар час сте дошли, у добар час! Изволите, молим вас, седите!

ЂУРИЋ (седајући): Дакле, радознао сам, јесте ли постигли што?

СПАСОЈЕ: Ништа. С тим човеком не може се ништа лепим постићи.

ЂУРИЋ: А разговарали сте?

СПАСОЈЕ: Да, био је овде, дошао ми је као наручен, разговарали смо опширно и сасвим отворено.

ЂУРИЋ: Шта вели?

СПАСОЈЕ: Он не само што не пристаје ни на какав споразум него још и проширује своје нападачке намере.

ЂУРИЋ: Прети?

СПАСОЈЕ: То већ, да мени прети отети имање, то већ је познато, али сад прети и моме зету.

ЂУРИЋ: А чиме њему?

СПАСОЈЕ: Нећете просто веровати вели срушићу га, одузећу му катедру на универзитету. Приказаће га као лажног научника. Молим вас, тај човек тврди да је он написао ово научно дело, а да га је мој зет под својим потписом штампао.

ЂУРИЋ: Ох, то је тешка оптужба, и то у најгорем тренутку. Ствар »Илирије« се овога часа налази пред седницом министарског савета сваки тренутак може нам донети концесију, а концесија представља милионе... милионе!

СПАСОЈЕ (заносно): Милионе!

ЂУРИЋ: И у таквом једном часу кад већ догледам те милионе...

СПАСОЈЕ (наставља):... да дође један насилник, да отме моју имовину која служи као кауција, да сруши једнога зета, односно не зета, него једнога директора предузећа.

ЂУРИЋ: Ваља о тој ствари озбиљно размислити.

СПАСОЈЕ: Ја вас молим, размислите и за мене, верујте, ја нисам више кадар размишљати.

ЂУРИЋ: Видите, целу ствар не треба посматрати са једнога ускога личнога гледишта, као што ви чините. Ствар захтева да се посматра са једног ширега, тако рећи државотворнога гледишта. Зар не видите ви у целој овој појави известан систем, систем са рушилачким тенденцијама? Тај се човек завукао тамо негде, у неки тајанствени кут Европе, у неку фабрику вели, а ја бих рекао у неку интернационалну разарачку ћелију. Ко зна чему се он тамо научио ко зна какве су му све идеје замаглиле здрав разум? Зар не видите на шта он удара? На све што је светиња. Зар не видите да он прети да поруши управо оно на чему друштво почива? Пођите, молим вас, редом, па гледајте на шта он удара? Хоће да поруши оном човеку брак...

СПАСОЈЕ: И то један срећан брак!

ЂУРИЋ: А брак је, господине, један од првих основа друштва. И шта даље, хоће да преотме имовину, приватну имовину!

СПАСОЈЕ: И то је моју имовину.

ЂУРИЋ: И најзад хоће да унизи, да обори, да згази ауторитет. У своме рушилачком бесу он хоће да свуче с висине једног научника.

СПАСОЈЕ: Господе боже, мени је сад тек праснуло пред очима; сад тек ја јасно догледам праве намере тога човека!

ЂУРИЋ: Да, да, господине, тако треба посматрати ову ствар. А када се тако посматра, онда се да јасно сагледати да ова појава садржи у себи једну опасност ширег обима.

СПАСОЈЕ: Опасност, разуме се да је то опасност!

ЂУРИЋ: И брига која у овом часу тишти не може и не сме остати само ваша брига; то је брига целога друштва, то је брига и саме државе, ако хоћете.

СПАСОЈЕ: Па хоћу, дабоме! Нек држава прими на себе ту бригу.

ЂУРИЋ (пауза, размишља): А сад, реците ви мени, треба ли у таквим случајевима дати закону реч? Је ли закон кадар да догледа ону ширу опасност која се крије иза рушилачких намера обучених у форме законске?

СПАСОЈЕ: Не!

ЂУРИЋ: Јер шта ће урадити закон? Ево шта ово је моја греда и ја молим закон да ми се врати. Закон као закон, нема где па вели твоја је греда, узми је! Али шта ће бити ако је на тој греди назидана кућа, зар зато да би ти добио једну греду треба да се поруши цела кућа? Шта је веће, шта је важније, питам ја вас: кућа или греда?

СПАСОЈЕ: Кућа!

ЂУРИЋ: Тако је! И сад замислите »Илирију< као кућу, јер то је једна организација, заснована на широким основама, и сад дође неко и каже дајте ми моју греду. Да, греду, али ако ми греду извучемо, срушиће нам се цела »Илирија« на главу.

СПАСОЈЕ: Ужасно!

ЂУРИЋ: Још ако је...имате ли ви случајно телефон?

СПАСОЈЕ: Ето вам га при руци.

ЂУРИЋ (одлази телефону и тражи број): Ало, ало... То је господин шеф кабинета? Јесте ли ви господине Марковићу? Овде је Ђурић. Дакле? (после саопштења које чује, лице му се обасја радошћу) Хвала! Велика хвала! (напушта слушалицу и иде Спасоју раширених руку узвикујући.) »Илирија«! »Илирија«! (загрли га чврсто.)

СПАСОЈЕ: Илирија?

ЂУРИЋ: Да!

СПАСОЈЕ: Свршено?

ЂУРИЋ: Да!

СПАСОЈЕ (полети му у загрљај): »Илирија« Милиони! (на један мах се тргне) А греда?

ЂУРИЋ: Каква греда?

СПАСОЈЕ: Она што може да се извуче па да падне кућа?

ЂУРИЋ: Не брините сад смо на коњу. Свршићемо и то дођите још данас к мени! Ја морам само до Министарства хоћу очима да видим министарске потписе. Дођите још данас, смислићу већ ја дотле, или боље рећи, ја већ имам известан план не брините! Збогом! (оде).

СПАСОЈЕ: Збогом! (прати га до врата)

XVIII

СПАСОЈЕ, РИНА, НОВАКОВИЋ, ЉУБОМИР, ВУКИЦА

СПАСОЈЕ (враћајући се од врата, трља задовољно руке, шапћући): »Илирија«! »Илирија«! (одлази Вукичиним вратима): Децо, господо, овамо, овамо!

СВИ (долазе): Шта је?

СПАСОЈЕ (раздрагано): »Илирија«! »Илирија«! »Илирија«!

XIX

АНТА. ПРЕЂАШЊИ

АНТА (улете задихан): Добар дан! Госпође, господо, важно саопштење. Пати ли ко од вас од срца? (одлети задњим вратима, Софији) Пет чаша воде! Ствар је, господо, пријатна, пријатна, али морам из обазривости почети издалека...

СПАСОЈЕ: Хоћете ваљда да нам саопштите да је добијена концесија за »Илирију«!

АНТА (разочаран): Дакле, знате? (оде задњим вратима) Софија, није потребна вода!

СПАСОЈЕ: Да, госпође и господо, милиони су добијени, то јест, концесија је добијена. 'Одите, 'одите сви на моје груди...

АНТА (потрчи му у загрљај).

СПАСОЈЕ (гурне Анту): Ама, не ви акционари, овамо на моје груди, браћо и сестре, акционари. (загрли све колико може и кличе) »Илирија«! »Илирија«!

Завеса