Pokojnik/Prvi čin
(Ukusno nameštena soba Milana Novakovića)
I
NOVAKOVIĆ, RINA
NOVAKOVIĆ (po svršenom jutarnjem času sedi za stolom malo smućeno, držeći jednu srebrnu kašičicu u ruci i posmatrajući je).
RINA (sedi prema njemu u raskošnoj jutarnjoj haljini): Opet si nešto sumoran, opet neki oblačak. (ustaje, zađe mu za leđa i zagrli ga) Nikakav oblačak, hoću da mi je sve vedro.
NOVAKOVIĆ: U srećnom braku uvek je vedro.
RINA: No, a zar naš brak nije srećan? Imaš li da mi prebaciš što?
NOVAKOVIĆ (brani se odlučno): Ali ne!
RINA (ljubi ga): No, pa onda razvedri se.
NOVAKOVIĆ: To nije ništa, sitnica, ne vredi ni govora.
RINA: Dakle, ipak nešto?
NOVAKOVIĆ: Da, ali beznačajna sitnica.
RINA: Da čujem, hoću da čujem šta je?
NOVAKOVIĆ (pokazuje na kašičicu): Vidiš ovaj monogram. Tvoje prezime iz prvog braka. Već dve i po godine kako smo se uzeli, i ti se tragovi još vuku.
RINA:Ali zaboga, Milane!
NOVAKOVIĆ: Pa da, priznajem i sam da je to sitnica, ali ipak, neprijatno je to svakoga jutra podmetati mi pod nos ovaj monogram, svakog jutra podsećati me na prvog muža.
RINA (grleći ga, slatko se smeje): Bože moj! Bože moj! Nikad mi nije ni na kraj pameti palo, a ništa lakše.... (zvoni) Zbilja, nikad mi nije ni na pamet palo.
II
ANA, PREĐAŠNjI
ANA (mlada lepuškasta devojka, uđe).
RINA (pokazuje na sto): Skupite ovo. Slušajte, Ana, ubuduće nećete stavljati više ove srebrne kašičice. Daćete posrebrene iz malog kredenca.
ANA: Da, znam.
RINA (uzme jednu kašičicu): A posle, kad ode gospodin u kancelariju, uzećete ovu kašičicu i otići ćete... vi znate onu malu juvelirsku radnju preko puta Kasine, taj je juvelir radio za mene. Otići ćete dakle i zapitaćete ga može li ovih dvanaest kašičica pretopiti i izraditi mi nove.
ANA: Molim! (dotle bi sve skupila na služavnik i ode)
III
PREĐAŠNjI, BEZ ANE
RINA: Eto, je l' tako?
NOVAKOVIĆ (ljubi je): Kako si ti pažljiva i odlučna!
RINA: Nego! Zar da dozvolim jedna sitnica da mi muti sreću?
NOVAKOVIĆ (ustajući grli je): Hvala ti, ta me prosto pretrpavaš dokazima o tvojoj ljubavi.
RINA: Ja to ne činim što hoću da te ubedim u svoju ljubav, već tako osećam, osećam da tako moram da činim.
NOVAKOVIĆ (ljubi joj ruku): Zbogom, zlato moje!
RINA: Bože moj, kako sam detinjasta! Ovoga časa pade mi na pamet kako bi to divno bilo da se nisi primio državne službe pa po ceo dan da sediš kod kuće, pripadaš samo meni i ja samo tebi (smeje se) Detinjasto, zar ne?
NOVAKOVIĆ: Pa ipak, godi mi ta tvoja detinjarija. Zbogom, dušice!
RINA (grleći ga prati do vrata): Još nešto. Odavde idi u kancelariju kako hoćeš, putuj ako hoćeš po sata donde, ali na podne, daj mi reč da ćeš na podne brzo, doći kući.
NOVAKOVIĆ: Razume se! Razume se! (na vratima se poljube i on ode)
RINA (još uvek na vratima govori napolje):Ana, ispratite gospodina!
IV
RINA, ANA
RINA (ostaje na vratima još neko vreme pozdravljajući rukom, zatim ulazi).
ANA (dolazi).
RINA: Otišao gospodin?
RINA: Otišao.
RINA: Ana, ja odoh da se obučem, a vi se spremite za izlaz. Da, dobro se setih! Kad pođete do juvelira, svratite i u Poenkareovu ulicu do gospođe Slucki, pitajte je: dokle ću čekati taj negliže. Nedelju dana obećava, recite joj, ljutim se!
ANA: Molim!
RINA (ode u levu sobu).
V
ANTA, ANA
ANTA (sredovečan, mršav, ćelav on upada usplahiren, osvrćući se za sobom kao da ga neko goni seda na stolicu i neponuđen): Ana, čašu vošu vode!
ANA: Molim! (ode i malo zatim se vrati sa čašom vode)
ANTA (ispija naiskap): Hvala! Gde je gospođa?
ANA: Ona se oblači.
ANTA: Oblači? Zar je njoj u ovakvim trenucima do oblačenja?
ANA: Biće brzo gotova!
ANTA: Brzo! Brzo! Ženske se nikad ne oblače brzo. (seti se) Uostalom recite mi, Ana, je li gospođa od jutros uzbuđena?
ANA: Kako uzbuđena?
ANTA: Pa znate valjda šta znači to uzbuđena žena, bili ste valjda i vi koji put u životu uzbuđeni?
ANA: Gospođa je sasvim kao obično raspoložena.
ANTA: Nije onako ništa čula što bi je uznemirilo?
ANA: Ne, koliko ja znam, ništa.
ANTA: Idite, zovite je, recite joj stvar je vrlo važna, ne mora baci sva dugmeta zakopčati. Idite?
ANA (ode).
VI
ANTA, ZATIM EVINA I ANA
ANTA (nervozno se kreće u stolici i velikom džepnom maramom briše znoj sa čela i oko vrata).
RINA (obučena, iznenađena, uznemirena): Šta je zaboga, da se nije desilo šur?
ANTA (Ani, koja je dopratila Rinu): Ana još jednu čašu vode!
ANA (izađe).
ANTA: Nije, nije ništa!
RINA: Ali vi ste tako uzbuđeni?
ANTA: Razume se da sam uzbuđen, bićete i vi uzbuđeni kad čujete.
RINA: Dakle, ipak se desilo nešto, govorite, zaboga!
ANA (donosi čašu vode).
RINA (Ani): Udaljite se!
RINA: Govorite, govorite, da nije ko teško bolestan?
ANTA: Ta idite, molim vas, kome je u ovakvim prilikama do toga da bude bolestan.
RINA (prestravljena): Ili... ne daj bože, mrtav možda?
ANTA: Mrtav? Hm, mrtav! Dobro bi bilo, ali u tome i jeste stvar što nije mrtav.
RINA: Ali ko, zaboga, o kome govorite vi? Nemojte me mučiti?
ANTA: Patite li vi od srca?
RINA: Da!
ANTA: E, pa eto vidite, zato i moram stvar da vam saopštim pažljivo i izdaleka.
RINA: Dobro! Samo govorite već jednom.
ANTA: Hoću, ali kažem vam, samo pažljivo. Sedite, molim vas.
RINA {sedne).
ANTA (kad ona sedne): Čaša vode sve je ovde
RINA (nestrpljivo, uznemireno): Govorite, govorite!
ANTA: Recite mi, dakle, sećate li se vi svoga devojaštva?
RINA: Kakvo je to pitanje?
ANTA: Rekao sam vam, moramo izdaleka poći, dakle, sećate li se vi svoga devojaštva?
RINA: Pa da, zaboga!
ANTA: Vi ste, razume se, pre no što ste postali žena, bili devojka?
RINA: Ali, gospodine.
ANTA: Znam, hoćete da kažete da se to samo po sebi razume, ali ja hoću samo da konstatujem. Dakle, vi ste udajom prestali biti devojka?
RINA (uvređeno): Ali, gospodine, ako je šala, vrlo je neukusna. I ja...
ANTA: Budite strpljivi, već prelazimo na samu stvar. Vi ste se udali, lepo, a šta je zatim bilo ?
RINA: Ostala sam udovica.
ANTA: E, tu sam vas, vidite, čekao. Taj vaš podatak nije tačan.
RINA: Kako nije tačan?
ANTA: Čujte, samo dozvolite, ja moram biti obazriv.
RINA: Ali šta je vama, gospodine Anto, od jutros kakve su sve to zagonetke, kakvi su to razgovori?
ANTA: Strpite se malo, molim vas. Odmah ćemo celu stvar izvesti na čisto. Da vidimo najpre na osnovu čega vi tvrdite da ste udovica? Vaš muž jednog dana naljutio se na vas, napustio je kuću, rekao da ide ne zna gde i ne zna kad će se vratiti. Takav ste iskaz dali pred istražnim organom.
RINA: Da, tako je!
ANTA: I on je otišao, upravo nestao je. Sutradan nađeno je kraj Dunava njegovo odelo, u kaputu su nađeni njegovi dokumenti, čak i lična legitimacija i stvar je bila jasna. Leš je tek posle šest nedelja nađen daleko niz Dunav, razume se deformisan, ali je utvrđeno da je šest nedelja u vodi, tačno toliko koliko je prošlo od nestanka vašeg muža, zatim inicijali na košulji bili su inicijali vašeg muža i mi smo ga svečano sahranili. Vi ste išli za sandukom, a i ja sam bio na pogrebu.
RINA (nestrpljiva): Ali, zaboga, što mi pričate te stvari već hiljadu puta pričane i prepričavane? Dovde mi je došlo ne želim ni da mislim na sve to.
ANTA: Dobro, pređimo dakle preko toga! Ali ima jedna stvar preko koje ne možemo preći, a to je šta ste vi uradili kada ste ostali udovica?
RINA: Udala sam se.
ANTA: Eh, to je ono, vidite, što ste pogrešili, niste se trebali udavati.
RINA: To je moja stvar, gospodine, i ne dozvoljavam nikome da ulazi u ocenu...
ANTA: Pa ipak, pogrešili ste. Eto baš znam jedan slučaj sa nekom Savetom Tomić. To je jedna čestita, ali sirota žena. Radi tako po kućama i izdržava se.
RINA: Ali, gospodine, ostavite se vi Savete Tomić; kakva vam je Saveta pala na pamet? Upadnete u kuću kao smušen, govorite tajanstveno i u zagonetkama, nervirate me, uzbudite i sad — nekakva Saveta.
ANTA: Nije to zaboga nikakva Saveta, već je to autentično Saveta i, kad budete saslušali, vi ćete se u to uveriti.
RINA (sedne rezignirana): Dakle, govorite!
ANTA: Ta Saveta Tomić izgubila je muža u ratu. Poginuo je i sahranili ga tamo na frontu. Ona je dobila i zvanično izvešće da je poginuo i prema tome bila je udovica. Kao takva, dakle kao autentična udovica, ona se preuda za nekog konduktera. Dok je bila sama, mučila se pa htela žena da zbrine sebe. I lepo je živela i sa ovim drugim mužem i živela bi verovatno još i dalje, ali jednog dana, posle tri godine, vrati se njen muž iz ropstva.
RINA (pretrne, skoči i gleda ga pravo u oči).
ANTA: I razume se, drugi brak je odmah pao, jer Saveta nije bila udovica kada se udala za drugog muža. I ona morala da se vrati prvom mužu.
RINA (uzbuđena, gleda): Gospodine, da li vas ja razumem?
ANTA: Uzmite malo vode, uzmite, uzmite!
RINA (pokoravajući se nesvesno srkne vodu).
ANTA: Sedite!
RINA (bacajući se u fotelju, očajno krši ruke): Govorite, tako vam jedinoga boga, govorite?
ANTA: Video sam ga!
RINA (cikne prestrašeno): Koga?
ANTA: Njega!
RINA (očajno): Koga, zaboga?
ANTA: Vašeg prvog muža.
RINA: Ovo je užasno, ovo je mučenje na koje me stavljate! Zašto, zašto ste došli da me mučite, ko vas je poslao? Šta je to što vi govorite, ko vam je takvu ludost ulio u glavu, šta hoćete vi, govorite, šta hoćete?
ANTA: Ja sam ga video.
RINA: Poznajete li vi njega?
ANTA: Kako da ga ne poznajem; ostao sam mu dužan 10000 dinara, bog da ga prosti!
RINA (u najvećem uzbuđenju): To je... to je nemoguće... to vaš bolestan mozak... to je... Gospode bože, ja ću da poludim!
ANTA: Nemojte! to ne smete ovoga časa.
RINA: Ne, to nije istina, recite da nije istina, recite, recite! Il' ako bi bilo istina, ja ne znam, ne umem da mislim.
ANTA: A šta bi tek bilo da vam nisam ovako pažljivo i izdaleka saopštio?
RINA (dočepa nervozno telefon): Alo, alo? Gospodin Novaković? Kako, još nije došao u kancelariju? Vidite, molim vas, to je nemoguće. Nije! (ostavi slušalicu) Oh, bože!
ANTA: Što njega uznemiravate?
RINA: Da s kim ću se savetovati ako ne s mužem? ;
ANTA: Pa jeste, pravo imate!
RINA (opet prilazi telefonu, ali ne markira još brojeve): Slušajte, nemojte mi dozvoliti da pravim uzbunu, ako je to šala ili ako ste prevideli...
ANTA: Ali ko bi se time šalio! Mislite valjda meni je prijatno što sam ga video. A video sam ga, nisam ga prevideo. Ristić trgovac stajao baš pred svojom radnjom i užasno se iznenadio kad ga je video. Čovek je prosto prebledeo. Pokojnik mu je prišao, rukovali se i dugo su razgovarali na vratima radnje. Kad su se rastali, ja sam prišao gazda-Ristiću i pitao sam ga: Jel' te, molim vas, koji je to gospodin koji je sada sa vama razgovarao? »To je čovek«, veli mi gazda Ristić, »kome sam bio na pogrebu, to je inženjer Marić* i sad mi objašnjava kako se sve to moglo desiti.« Eto, tako mi je kazao gazda Ristić koji je lično s njim razgovarao.
RINA: Alo! Alo! Gospodin Novaković? Kako, još nije došao u kancelariju? (nervozno ostavlja slušalicu) To je užasno! To je nemoguće! Ja ću vas lepo moliti, rođače, da odete lično, to nije daleko, Ministarstvo građevina, da odete, znate on već mora biti tamo, zadržao se možda u kojoj drugoj kancelariji, ali je bez sumnje tamo. Nađite ga pošto-poto i recite mu neka sve ostavi, sve, i neka žuri kući.
ANTA: Ta doći će on u kancelariju, doći će za koji čas... Budite strpljivi.
RINA: Ne, ne, ne mogu biti strpljiva, ja ne mogu da izdržim ovo, ne mogu da izdržim, idite, idite, molim vas!
ANTA (ustaje): Dobro! Da pođem!
RINA: Dođite vi sa njim.
ANTA: Da, da, to se razume. (ode)
VII
ANA, RINA
RINA (zvoni).
ANA: Molim!
RINA (rasejano): Ovaj... šta sam ono htela, ne znam... zaboravila sam... Kad se setim, zvaću vas.
ANA: Molim! (ode)
VIII
MILE, RINA
MILE (dendi, napudrovan i nalickan, prilazi joj, grli je i ljubi): Šta mi radi moja Bubika?
RINA (padne mu glavom na rame): Ah, Mile, ja sam tako nesrećna, tako nesrećna.
MILE: Ali zašto, grlice moja?
RINA: Nećeš verovati kad ti kažem... I ja još ne verujem, neću da verujem, ne mogu da verujem! To bi bilo užasno!...
MILE: Ali šta je, zaboga? Ti si tako uzbuđena.
RINA: Stvar je tako neobična, tako fantastična, da ja ne umem da se snađem, ne umem da se priberem, ne umem da mislim.
MILE (miluje joj ruku): Dakle, reci mi, šta je?
RINA: Zamisli, moj prvi muž, koji je izvršio samoubistvo davljenjem, pojavio se, živ je.
MILE (iznenađeno): Kako, kako? Živ? Koješta, to je nemoguće ti, draga moja, imaš malu groznicu eto, imaš i temperaturu, to se tebi pričinjava u mašti, u groznici.
RINA: Znala sam da nećeš verovati. Da, da, nije za verovanje, pa ipak... možeš zamisliti koliko je to mene uzbudilo.
MILE: Umiri se, Bubi to ne može biti istina.
RINA: Istina je, o istina je nešto mi kazuje da je istina, ne znam šta, ali nešto mi kazuje.
MILE: Ali zaboga, njegov je leš nađen, utvrđen je identitet...
RINA: Bilo ih je tada koji su sumnjali i tvrdili da sve što je nađeno nije još dovoljan dokaz, ali tri godine nije se javljao, to je bio najveći dokaz.
MILE: Ti bi odista bila u teškom položaju, kada bi sve to bilo istina.
RINA: Morala bih mu se vratiti zamisli, morala bih mu se vratiti. Ja sam sad tek u ovome novom životu poznala šta znači to sreća u brak i sad zar da se vratim u bračno ropstvo? Izgubila bih i tebe, Mile! (padne mu u zagrljaj i jeca)
MILE: Budi hrabra, Bubi. Naći će se valjda izlaz iz svega toga, treba se posavetovati s kim!
RINA: Posavetovati? S kim ću se vraga posavetovati kad evo pola sata zvonim i tražim svoga muža, a njega nema u kancelariji otišao je bog te pita kada, a još nije stigao.
MILE (gleda u sat na ruci): Pre deset neće ni stići u kancelariju.
RINA: Tvrdiš, kao da pouzdano znaš?
MILE: Znam kao i ti što znaš. On u ovo doba, pred odlazak u kancelariju, uvek svrati kod Lidočke na kafu. To tako biva svakoga dana sve otkako se Lidočka vratala iz Berlina.
RINA (ravnodušno): Bavi li se tamo dugo?
MILE: Dok ne posrče kafu, do deset otprilike.
RINA: Ko će to da sačeka, ja moram što pre s njim govoriti.
MILE: Madam Salev, susetka Lidočkina, na istom je spratu, ima telefon ako želiš?
RINA: Ah, to ne, ne bih želela uznemiravati ga. Ne sme on ni slutiti da ja znam. U tome i leži harmonija našega braka, što jedno drugo ne uznemiravamo.
MILE: Onda ti ne ostaje ništa drugo do strpljenje.
RINA: Strpljenje! Kao da je to tako lako biti strpljiv.
MILE: Najbolje nemoj misliti na to. Evo ja ću ti skrenuti misli na druge stvari. Draga moja golubice, ostao sam sasvim bez troška, mršav sam kao zimski komarac. Kroz dva-tri dana imam neka primanja, ali dotle bi li mi mogla pozajmiti tako oko 200 dinara.
RINA (vadi iz kesice i daje mu): Ti si tako često u novčanim neprilikama.
MILE: Šta ću, šta mogu, otimam se koliko mogu, ali život je tako komplikovan!
IX
ANTA, PREĐAŠNjI
ANTA (ulazi): Nema ga, eto ti, nema ga!
RINA (Milu): Dakle, kao što vam rekoh, gospodine, moj muž, i ako bi došao, ne bi vas mogao primiti ima izvesnih briga. Uostalom, najbolje će biti da ga po vašem poslu potražite u kancelariji, on nerado prima kod kuće.
MILE (ljubi joj ruku): Tako ću učiniti, gospođo. Izvinite! Zbogom! (ode)
H
RINA, ANTA
RINA (pošto mu je krišom dobacila. poljubac, obraća se Anti, kada Mile ode): Ja ne znam zašto postoje kancelarije kad molioci i kod kuće uznemiravaju činovnike. Dakle, nema ga?
ANTA: Nije tamo.
RINA: Pa ipak on je tamo!
ANTA: Sad idem otud.
RINA (uzima slušalicu i traži broj): Alo, alo! Ti si, Milane, je li, ti si? (Anti) Eto!
ANTA (iščuđava se).
RINA: Jesi li čuo što? Nisi ništa čuo? Pohitaj odmah kući! Molim te! Nisi još ni seo? Nemoj ni sedati, molim te. Pohitaj, stvar je vrlo hitna i vrlo ozbiljna; ja ću izludeti očekujući te... Požuri, molim te! {ostavlja slušalicu) Evo ga ide!
XI
SPASOJE, ISTI
SPASOJE (novopečeni bogataš): Dobar dan želim! (ljubi ruku Rini) Izvinite, kucao sam dva puta. Ne želim da vas uznemiravam, svratio sam samo da vas umolim moja bi ćerka htela da pogleda po radnjama štofove za venčanu haljinu, jer, znate već, venčani dan se približava. A ona to ne bi htela bez vas, ona tako veruje u vaš ukus da ne bi htela bez vas.
RINA (nestrpljivo): Da, samo sada ne, danas ne; imam prečih briga, zajedničkih briga koje se tiču i vas.
SPASOJE: Mene?
RINA: Vi niste ništa čuli? 1
SPASOJE: Ne znam šta bih imao čuti?
RINA (Anti): Kako to, gospodin-Anto, niko sem vas nije čuo?
ANTA: Ja nisam čuo, ja sam video.
SPASOJE: Šta si kog đavola video?
ANTA: Reći ću ti. Patiš li od srca?
SPASOJE: Da, nešto malo.
ANTA (zvoni): Razume se, to ti i pripada u tim godinama.
XII
ANA, PREĐAŠNjI
ANA (dolazi): Molim.
ANTA: Ana, donesite čašu sveže vode.
ANA: Molim.(ode)
HIII
ANTA (Spasoju): Sedi, molim te, jer stvar moram da ti saopštim pažljivo i izdaleka. , ,
RINA: Ta ostavite se, molim vas, te vaše pažljivosti. (Spasoju) Gospodin je beskrajan. Reći ću vam ja čovek o kome svi znamo da je umro, da je pokojnik, čovek kojeg smo sahranili, živ je.
SPASOJE (posrne i drekne): Ko to, ako boga znate?
ANTA: Onaj čiju si kuću na Terazijama i sve ostalo imanje ti nasledio.
SPASOJE: Ta idite, molim vas ludost, kao da smo deca... koješta... otkud to može biti?
RINA: I ja ne mogu da verujem.
SPASOJE: Ko bi još tako što verovao i ko je, molim vas, takvu glupost mogao izmisliti?
RINA: Meni je naš rođak, gospodin Anta, doneo vest.
SPASOJE: Ti?
ANTA: Ja.
SPASOJE: Šta ti piješ ovako izjutra?
ANTA: Ne pijem ništa, ali bih mogao sad ispiti ceo motor benzina, i ne bi mi ništa bilo.
SPASOJE: Reci mi, molim te, kako si mogao na takvu glupu misao doći?
ANTA: Video sam ga, video sam ga svojim rođenim očima.
SPASOJE: Koga?
ANTA: Pokojnog Pavla Marića.
SPASOJE: Ama, kojeg Pavla Marića?
ANTA: Onog čiji si ti naslednik.
SPASOJE: Ama, ostavi se ti toga nasledstva, već reci ti meni... Uostalom, nema šta da mi kažeš, nemam šta da te pitam. Reći ćeš mi glupost koja je nemoguća. Razumem i još kad bi rekao: »čuo sam«, premda bih te ja i za to kaznio za pronošenje lažnih glasova, ali reći: »video sam«, reći »video sam«, to je prosto zločin.
ANTA (uporno): Video sam ga!
SPASOJE (nervozno): Opet on!
RINA: Možete misliti kako je tek meni bilo kad mi je gospodin saopštio.
SPASOJE: U, 'ajde da si kazao na primer ugasilo se sunce, lepo, primam što svetli mora se jednog dana ugasiti. Primam! Da si kazao na primer tutor te i te crkve progutao je toranj crkveni lepo, i to primam. Ima tutora koji gutaju crkvene prihode, a kad im se proširi stomak, oni su kadri, razume se, da progutaju i toranj i svih pet zvona. Lepo, primam i to! Primam da je Dunav promenio tok i sad teče uzvodno primam da je vlada rešila da izvrši slobodne izbore, sva čuda na svetu primam, razumeš li, sva čuda, ali da si video čoveka koga smo mi pre tri godine sahranili, e to ne mogu da primim! I date pita čovek zašto si potrčao to gospođi da saopštiš? (Rini) Mogu već misliti kako vam je bilo kad ste čuli.
ANTA: A možeš misliti kako je tek meni; bilo kad sam ga video.
SPASOJE: Čujete li ga, on to, pa to.
ANTA: Verujte, kad sam ga video, a meni se presekoše noge pa ne umem skoro da koračam. I odjedanput me svega obli znoj, pa onda, kao da mi je neko tako oznojenom spustio krišku leda u košulju, poduhvati me jeza u leđima i počnem da dršćem.
SPASOJE: Ne znam šta imaš ti kog đavola? da dršćeš?
ANTA: Kako šta, a onih 10000 dinara?
SPASOJE: Pa ti si se na sudu zakleo da si mu vratio tu sumu.
ANTA: Zakleo sam se, ne kažem da se nisam zakleo, ali on tada nije bio živ, a sad je živ.
SPASOJE: Dakle, to tebe žulji?
ANTA: Pa to, dabome!
SPASOJE: Čekaj, molim te, sad ću ti reći. (vadi iz džepa jednu knjižicu i prelistava je) Ovo je krivični zakonik, ja tu knjigu uvek nosim sa sobom kao ručnu knjigu. Vrlo je korisna, čovek se mnogo čemu nauči iz nje. To su tako reći uputstva za život. (našao je stranu) A evo 144 krivokletstvo. (čita u sebi) Dakle, godina dana robije i godina dana gubitka građanske časti. Može i više, ali na jednu godinu možeš onako sigurno da računaš.
ANTA: Ko to?
SPASOJE: Pati!
ANTA: Zašto ja?
SPASOJE: Pa za krivokletstvo.
ANTA: Ama, kako ti to meni robija? I to odmeravaš kao kilu šljiva ili luka. Robija, taman posla!
SPASOJE: I gubitak građanske časti.
ANTA: To već i ne marim, može se lepo živeti i bez građanske časti. Ali robija, gospodine, to je već nešto drugo. I ono što me buni to je otkud ti, zašto ti to meni odmeravaš?
SPASOJE: Uostalom, ja bih čak i trebao da budem taj koji te tuži, jer ti si u stvari meni zajeo tih 10000 dinara.
ANTA: Gle sad!
SPASOJE: Meni, da! Kad je kreditor izvršio samoubistvo, obrazovana je masa i ti si dugovao masi, a ta masa pripala je meni u nasledstvo kao najbližem srodniku.
ANTA: A, sad razumem što si se ti tako obradovao kad si čuo malopre da je Pavle Marić živ. Pa da, ko bi se obradovao ako ne bi ti kao najbliži rođak?
RINA (nervira. se njihovim razgovorom): Ali, :zaboga, vi govorite o svemu, samo ne o onome što je u ovom trenutku najvažnije.
ANTA: Pa da, gospodin meni robija. Tako tek robija, kao da drugog zanimanja u životu nema, nego robija. I zašto ne bi gospodin zavirio malo u ta svoja uputstva za život da i sebi odmeri koju godinu?
SPASOJE: Ja nisam nikome zajeo 10000 dinara.
ANTA: Pa nisi, dabome! To je sitnica za tebe, nećeš valjda da se prljaš za takve tričarije. Ali trospratna kuća na Terazijama, veliki plac kod Železničke stanice i dva dućana u Kralja Petra ulici, to je već nešto,
SPASOJE: Pa šta hoćeš tim da kažeš?
ANTA: Tri krivokletstva, sedam lažnih uverenja, četiri advokata i nasledstvo. Pogledaj ti u ta tvoja uputstva, pa vidi šta tamo piše za takve slučajeve?
SPASOJE (cepti od uzbuđenja i sune na njega sa stegnutim pesnicama kao da bi toga časa da ga smrvi, uzdrži se i prilazi mu): To si sad rekao i nikad više!
XIV
NOVAKOVIĆ, ISTI
NOVAKOVIĆ (ulazi uzbuđen): Zaboga, zaboga, je li to moguće?
RINA (pohita mu u susret): Ti znaš?
NOVAKOVIĆ: Sad na putu, sreo sam se sa gospodinom Tadićem i on mi kaže video ga je, razgovarao je s njim. Nisam dotle ni sanjao zašto me zoveš.
ANTA: I ja sam ga video!
NOVAKOVIĆ: Baš video?
ANTA: Ovako kao što vas gledam.
SPASOJE: Pa to znači, gospodo, ne može čovek ni u smrt verovati? I smrt se prolagala. (vadi iz džepa) Molim vas, je li ovo posmrtna lista ili nije?
ANTA (izviruje): Jesi li i ti potpisan na njoj?
SPASOJE: Nije, nego ti! Je li ovo posmrtna lista, pitam ja vas jesmo li čoveka sahranili .
ANTA: Parcela 17, grob 39.
SPASOJE: Je l' lepo i pošteno sedeo tamo tri godine, je li? Pa otkud sad najedanput živ? I zar to može tako da bude? Zar to može kako ko hoće? Ja mislim da u uređenim zapadnim državama mora postojati o tome kakav zakon i po tom zakonu ko je mrtav taj je mrtav. Kod nas, međutim...
ANTA: Ne može država nikoga naterati da bude mrtav.
SPASOJE: Pa to znači, ja nisam siguran da se jednoga dana ne pojavi i moja pokojna žena, koja je umrla pre jedanaest godina. I dođe lepo, je l', pa: »Dobar dan«, a ja njoj: »Dobar dan, izvolite!«
NOVAKOVIĆ: Nije ovde pitanje šta može da bude a šta ne može, nego on je tu!
SPASOJE: Ali kako? Odakle? Je li ustao iz groba! Je li vaskrsao? Je li pobegao s čega je pao, s drveta, s meseca ili sa Marsa?
NOVAKOVIĆ: Kažu da je doputovao.
SPASOJE: Šta ima da doputuje od groblja dovde i kojim to vozom? Gospode bože, ja ne umem da mislim; to mi se prvi put u životu dešava da ne umem da mislim. (sedne)
RINA (Milanu): Zar ništa bliže nisi saznao?
NOVAKOVIĆ: Da, saznao sam, vele nije bio mrtav.
SPASOJE: Pa da, on će sad to da poriče.
NOVAKOVIĆ: Odseo je u »Ekscelzioru«.
SPASOJE: Koja to parcela?
NOVAKOVIĆ: U hotelu »Ekscelzioru«. Eto, to je sve što sam saznao. (seti se) Ah, da, još nešto. Raspitivao se kod Radića i o tome gde ja stanujem, veli posetiće me.
ANTA: Vas?
NOVAKOVIĆ: Mene, ili... moju ženu, možda.
RINA (prestrašena): Mene? Zašto mene?
ANTA: Pa vi ste mu ponajpreči.
RINA: Ja?
ANTA: Pa da, jer vi ste u stvari sad njegova žena.
RINA (pritrči i zgrabi čvrsto muža): Milane, je l' to istina što taj gospodin govori?
NOVAKOVIĆ (zbuni se): Ja ne znam! (Anti) Na osnovu čega vi to tako govorite?
ANTA: Na osnovu Savete Tomić.
SPASOJE: Eto ti ga sad, kakva ti je sad ta Saveta Tomić?
ANTA: To je ona što se udala misleći da je udovica. a kad se vratio prvi muž, nju sud, po potrebi službe, bez putnih i selidbenih troškova premesti iz drugoga u prvi brak.
RINA (uznemirena, Milanu): Je li to moguće?
ANTA: Kažu, tako je po zakonu.
NOVAKOVIĆ (hteo bi da uteši Rinu): Ja ne verujem da bi jedan zakon mogao služiti nasilju, jer to bi bilo nasilje.
RINA (grdeći Milana): Ja neću da se rastanemo!
NOVAKOVIĆ: Budi mirna, Rina! Ne postoji zakon koji ruši srećne brakove.
SPASOJE (razmišljao je i slušajući njihov razgovor): Sve što vi govorite, sve je to sporedno, sasvim sporedno. Ovde je glavno i osnovno pitanje kako može jedan čovek koga smo mi pre tri godine pošteno i srdačno sahranili, kako može taj i na osnovu čega...
XV
LjUBOMIR PROTIĆ, PREĐAŠNjI
LjUBOMIR (donosi nekoliko brojeva raznih novina on je bled i vrlo zbunjen): Šta je ovo šta je ovo, zaboga?! (seti se) Pardon, gospođo? (prilazi Rini i ljubi joj ruku obraća se ostalima) Šta je ovo?
RINA: Vama je rđavo?
ANTA (zvoni): Patite li od srca?
ANA (ulazi).
ANTA (Ani): Čašu vode!
ANA (odlazi).
LjUBOMIR (umoran i klonuo seda u fotelju): Ništa, ništa, bolje mi je, ništa. Šta je ovo, šta je ovo, zaboga?
NOVAKOVIĆ: Ko vam je rekao?
LjUBOMIR: Ko? (pruža mu listove)Eto pune su novine.
SVI (dreknu): Novine? (razgrabe da u i svako otvara po jedan broj)
ANTA: Au, ala su krupni naslovi.
SPASOJE (čita jedan naslov); Čujte samo molim vas: »Mrtvi se dižu«.
ANTA (čita): »A kad dođe suđeni data smrti, mrtvi će se dići iz grobova.«
NOVAKOVIĆ (čita): »U parceli 17, grobnica 39 otvorila se i mrtvac se digao.«
LjUBOMIR (čita): »Mrtvi ustaju, mrtvi go:vore.« .
ANA (donela je čašu vode).
LjUBOMIR (ispio je vodu).
SPASOJE: Ne nalazim da je stvar tako interesantna da bi joj novine morale toliku pažnju ukazati.
LjUBOMIR: Možete misliti kako mi je bilo kad sam na ulici saznao poražavajuću vest. Do tog časa nisam ni pojma imao. Čitajući na tramvajskoj stanici, otvorio sam novine i privukao mi je pažnju upadljivi naslov: »Mrtvi ustaju, mrtvi govore!« Pročitah prve redove i na jedan mah me obli znoj!
RINA: Isto tako i mene.
LjUBOMIR: Obli me znoj po čelu, a ruke počeše da se hlade, zamagli mi se pred očima i ja se naslonih na zid.
SPASOJE (uzima ga pod ruku i odvodi na stranu poverljivo): Ne razumem ja, zete, što tebe ta stvar toliko uzbuđuje? Razumem sve ostale, ali tebe...? Šta si ti mogao imati sa pokojnim Marićem?
LjUBOMIR (nervozan, uzbuđen još uvek).: Ne možemo sada o tome govoriti.
SPASOJE: To mora da je neka pozamašna suma?
LjUBOMIR: Da, tako nešto!
NOVAKOVIĆ (uvek zadubljen u novine): E, pa evo i tačnog spisa kako se sve to desilo. Čitav intervju.
SVI (pribiraju se oko Novakovića): Čitajte, čitajte ....
LjUBOMIR (odvojio se, sada potišteno, ali ipak prati tok čitanja).
NOVAKOVIĆ (čita) »Na pitanje našeg saradnika, je l' to sve bilo prethodno smišljeno i do izvesnom planu izvedeno, gospodin Marić je odlučno odbio da je tu bilo ma kakve namere. On ovako objašnjava događaj: Desio mi se sudbonosni događaj, žena mi je učinila grubu nepravdu i to mi je nanelo težak bol. Jer, ma i razočaran, ja sam tu ženu i u trenutku kada sam zbog nje patio...«
RINA: Molim te, pređi preko tih banalnosti.
NOVAKOVIĆ: »Bio sam neobično uzbuđen, nisam znao šta ću da radim toga trenutka.«
ANTA(\Rini): Pati li on od srca?
SPASOJE: Ama, ne prekidajte! Čitajte, molim vas
NOVAKOVIĆ (čita): »Kada sam hteo da donesem odluku, uplašio sam se od sebe. Uvideo sam da bih mogao doneti prenagljenu odluku, zbog koje bih se docnije kajao. Tada mi pade na pamet da se udaljim da pobegnem, da se uklonim iz sredine koja mi je sva izgledala odvratni saučesnik da se usamim i priberem i tad tek donesem odluku šta ću i kako ću. Rešio sam se da otputujem ne kazujući nikome kuda. Uostalom, ja i, sam tada nisam znao, pošao sam na put ma gde, Kada mi je kondukter tražio kartu, ja je nisam imao kad me je pitao, ja nisam znao dokle ću putovati. Najzad se odlučim za Beč, tamo će mi biti najprijatnije, jer poznajem Beč.«
ANTA: Sasvim. I. da se posle dva-tri dana vratio, sve bi bilo. u redu.
SPASOJE:. Ali, ne prekidajte, zaboga!... (Novakoviću):Molim vas, čitajte dalje!
NOVAKOVIĆ (čita): »U Beču sam odseo u jednom hotelu u blizini univerziteta i dva-tri dana sam sedeo usamljen, obuzet svojom brigom. Četvrtog dana sišao sam u Kertner ne bih li u onim kafanama gde uvraćaju naši mogao da se vidim s kim. Nisam nikoga našao, ali su o zidu visili beogradski dnevni listovi. Uzmem najnoviji broj jednog lista, otvorim i iznenadim se kad opazim svoju sliku. Već iz samih naslova saznam da sam izvršio samoubistvo davljenjem u Dunavu i pročitam puno detalja o svome samoubistvu. Najpre sam se smejao, a zatim mi pade na pamet gle, pa ovo bi mogao biti najsrećniji izlaz iz situacije. Važiti kao mrtav, a biti živ.«
SPASOJE: On to smatra kao najsrećniji izlaz iz situacije. Hvala mu lepo!
ANTA: Pa on to sa svoga gledišta.
SPASOJE: Sa svoga, dabome! ali imamo i mi svoje gledište. (Novakoviću) Čitajte, molim vas, dalje!
NOVAKOVIĆ (čita dalje): »Odlučih se dakle na to, i kako je Beč nezgodno mesto, jer svakoga trenutka može čovek sresti poznanika, prvim vozom krenem u Nemačku, u Hamburg i u okolini Hamburga, u jednoj fabrici, srećno nađem zaposlenje, gde provedem pune tri godine neopažen, jer se nigde van toga predgrađa nisam kretao.«
SPASOJE: I da ga pita čovek što je napuštao tako srećno zaposlenje, što nije ostao tamo pa mir bog.
ANTA: Možda je čovek hteo da obiđe svoje imanje ?
SPASOJE: Možda! A možda i da naplati svoja potraživanja koja nisu naplaćena.
RINA (nervozno): Ja ne mogu, ja ne mogu nikako da se priberem ni da se umirim.
SPASOJE: Pa dobro, koga smo mi sahranili?
NOVAKOVIĆ: Odgovara on i na to pitanje.
SPASOJE: Šta kaže, boga vam?
NOVAKOVIĆ (čita): »Na pitanje našeg saradnika ko je onda mogao biti davljenik na kome je bilo njegovo odelo, pri kome su bili njegovi dokumenti, gospodin Marić veli: Mislim da će to biti moj bivši nadzornik na građevini, ruski emigrant Aljoša«
SPASOJE: Aljoša!?
NOVAKOVIĆ (nastavlja čitanje); »Toga dana kad ću ja poći na put, Aljoša mi je izjavio da ima samoubilačke namere, rekao mi je čak izrekom da će se u Dunav baciti. On je na sebi imao moje iznošeno odelo, on je pri sebi imao moja dokumenta. Samo je on mogao biti taj samoubica.«
SPASOJE: Aljoša!?
ANTA: I ti si Aljoši položio venac na grob?
LjUBOMIR (očajan): Sad dakle znamo sve Kao što vidite, situacija je očajna.
SPASOJE: Dabome da je očajna!
LjUBOMIR: Mi ovoga trenutka, u ovoj uzbuđenosti, nismo ni kadri dogledati sve posledice.
ANTA: Nismo, dabome! (Novakoviću) Eto, na primer, vi bi ostali bez braka.
RINA (zagrli čvrsto Milana): Ah, to ne, samo to ne!
ANTA(Spasoju): Pa zatim, ti bi ostao bez imanja.
SPASOJE: A zatim ti bi otišao na godinu dana robije.
ANTA: Opet! Kazao sam ti da sam na tu reč osetljiv.
SPASOJE: Hteo sam, znaš, samo da izložim sve posledice. Ali ima jedna koja je teža od svih. To je gospodin Đurić. Šta će tek reći na sve to gospodin Đurić?
NOVAKOVIĆ: No!
SPASOJE: Čovek koji je uložio sve svoje iskustvo, sav svoj ugled i veze u ogromno preduzeće u koje smo mi uložili kapital i znanje, šta će tek reći? Jer, ako bi se primilo takvo stanje, celo bi se naše preduzeće iz temelja srušilo.
ANTA: To je još najmanje!
SPASOJE: Najmanje? Kako najmanje? Jesi li ti čuo koji put za veliku finansijsko-tehničku grupu »Ilirija ad«?
ANTA: Da, čuo sam, znam!
SPASOJE: To je, gospodine, grupa koja traži od države koncesiju za isušivanje svih močvara, podvodnih terena, jezera i uopšte svih vodenih taloga u našoj kraljevini. To je jedan ogroman dvanaestogodišnji posao koji predviđa i ogromne tehničke objekte najmanje deset velikih gvozdenih mostova, oko stotinu betonskih mostova i veliki broj tunela i propusta. Ogromno nešto, razumeš li!
ANTA: Ne vidim samo kakve to veze ima?
SPASOJE: Kakve veze? Svi smo tu uneli što smo imali. Gospodin Novaković je, na razne takse i prethodne troškove, na izradu planova i druge stvari, uneo oko pola miliona dinara gotovog novca. Gospodin Protić, odnosno moj budući zet i sada verenik moje kćeri, izabran je za tehničkoga direktora celoga preduzeća. Da, gospodine, a to nije izabran zato što je moj zet, već kao stručnjak. Moj zet je pre dve godine štampao svoje veliko naučno delo »Melioracija tarizacije«. To je delo napravilo ogromnu senzaciju. Na osnovu toga dela izabran je i za vanrednog profesora univerziteta, jer, gospodine, to nije delo samo obične naučne vrednosti, već je to jedna naučna revolucija u oblasti hidrotehnike po novim metodama rada koje su u njemu iznesene.
ANTA (zadivljen): Kako ti to naučno govoriš?
SPASOJE, Učio sam, gospodine, sve sam ja to naučio napamet da bih mogao o toj stvari govoriti.
PROTIĆ (Spasoju): Ja vas, molim, oče, ne govorite više o tome govorite o čem drugom.
SPASOJE: Hteo sam da mu objasnim.
ANTA: A kakve veze sve to ima sa tobom?
SPASOJE: Pre svega, ta velika tehničko-finansijska konzorcija nema osnovnog kapitala. Sav kapital na kome je zasnovana konzorcija, to je što joj je generalni direktor gospodin Đurić, brat ministrov.
ANTA: A Švarc i Rozendolf?
SPASOJE: Švarc i Rozendolf, to su obični trgovački agenti jedan je agent neke fabrike automobilskih guma, a drugi fabrike češljeva i drugih celuloidnih proizvoda. Reći ćeš: zašto smo i njih uvukli u konzorciju kad su obični agenti? Zato, gospodine, što našoj državi, našim. novčanim zavodima i našoj čaršiji, ne imponuje preduzeće u kome nije po jedan Švarc ili Rozendolf. I najzad, mi njih i ne smatramo kao obične agente. Mi smo ih proglasili za predstavnike velikih inostranih kapitala. Švarc važi kao predstavnik belgijskih, a Rozendolf kao predstavnik anglosaksonskih kapitala. Uostalom, nama i ne treba kapital, jer mi ćemo koncesiju, kad je dobijemo, verovatno i prodati, ali ono što nam treba to su prethodni troškovi i kaucija. Prethodne troškove podneo je gospodin Novaković, a kao kauciju ja sam dao moju trospratnu kuću na, Terazijama.
ANTA: Pa tu kuću dao si kao miraz uz kćer.
SPASOJE: Da, ali privremeno je zalažem za, kauciju. Eto, razumeš li sada situaciju? I zamisli sad, na sve to, pojavi se jedan mrtvac, proguta tu kauciju i proguta celo preduzeće »Iliriju«. Može li se to dozvoliti, recite, može li se to dozvoliti?
NOVAKOVIĆ (nervozno): Pa zato, zaboga, govorimo o tome, a ne o »Iliriji«.
SPASOJE: O čemu?
RINA: O njemu, o pokojniku. On može svakoga časa naići svakoga trenutka kad se otvore vrata, ja zastrepim.
SPASOJE (zbunjen, ali kao pribira se): Pa... neka dođe...
NOVAKOVIĆ? Da, ali pitanje je kako ćemo se ponašati prema njemu?
SPASOJE: Kako? To je tako prosta stvar. Mi ne možemo priznati da je on živ to bi bilo protiv naših interesa, kada bi mu priznali da je on živ. Ponašaćemo se, dakle, kao prema pokojniku.
ANTA: Kako to misliš: je l' da se prekrstimo kad ga vidimo?
SPASOJE: Ti možeš i da se prekrstiš, ali što se mene tiče, ja ću smatrati da on ne postoji. Ako dođe, smatraću kao da nije došao ako me pozdravi, neću ga ni otpozdraviti ne mogu se ja zdraviti sa mrtvacima. No, hvala lepo!
ANTA: A ako progovori?
SPASOJE: Neću mu odgovoriti.
RINA: Ja ću okrenuti glavu, ja ne želim da ta vidim.
SPASOJE: A mislite valjda da ja želim.
NOVAKOVIĆ: Vi mislite, dakle, da je najbolje ignorisati ga, potpuno ignorisati.
SPASOJE: Kao da ne postoji.
SVI (odobravaju).
XVI
ANA, PREĐAŠNjI
ANA (donosi vizitkartu i predaje Novakovi;ću).
SVI (prestravljeni): On?
NOVAKOVIĆ: On!
SVI (uznemireni su i gledaju se tupo među sobom).
NOVAKOVIĆ (prevrće kartu u ruci i razmišlja najzad odluči): Neka uđe.
ANA (ode).
SPASOJE (jedva se odvaži): Za mene ne postoji.
SVI: Ni za nas. (zauzimaju raznolike stavove Spasoje prekrsti ruke na trbuh i zagleda se u tavanicu; Rina se sakrije iza leđa Novakovićevih; Protić seo u jednu duboku fotelju, utonuo u njoj i zaklonio oči; Anta uzeo maramu korsem da obriše nos, pa kako ga zabo u maramu, ne diže ga.)
XVII
PAVLE, PREĐAŠNjI
PAVLE (ulazi i pogleda po svima): Dobar dan!
SVI (niko mu ne odgovara, niko ne okreće glavu ostaju u stavu u kome su bili).
PAVLE (duža pauza, on ih posmatra i najzad ponavlja): Dobar dan, želim!
SPASOJE (ne osvrćući se, gledajući i dalje u tavanicu, savladan prgavošću): Čuli smo!
PAVLE: Mislio sam... očekivao sam...
SPASOJE (zaboravlja se). Šta ste kog đavola očekivali, niste valjda mislili da ćemo pasti u nesvest kad se pojavite?
PAVLE: To ne, dragi nasledniče, ali sam mislio predusrešćete me radošću kojom se u porodici predusreće u takvim izuzetnim i neobičnim slučajevima. Vratio sam se, zaboga, iz mrtvih.
SPASOJE: To je vaša stvar!
PAVLE: Ne samo moja već i moje porodice. Zar se žena, supruga, neće obradovati povratku muža za kojega je mislila da je mrtav?
RINA (buni se i krije iza Milana).
PAVLE (Spasoju): Ili vi, na primer, kao najbliži rođak? Kažu, vi ste na sudu dokazali da ste moj najbliži rođak, a vidim (vadi iz džepa svoju posmrtnu listu) i na posmrtnoj listi prilikom moga pogreba potpisali ste se kao ucveljeni rođak. Tako blizak rođak kao vi morao bi se obradovati.
SPASOJE (zbunjeno): Morao bi, ne kažem da ne bi morao, ali ne mogu ja dozvoliti da se vi igrate sa mojim osećanjima. Čas vam padne na pamet da umrete i ja treba da plačem, zatim vam padne na pamet da oživite i ja treba da se radujem. Pa vi to tako možete terati doveka i onda ne treba, je l' te, ja ništa drugo da radim nego čas da plačem a čas da se smejem!
PAVLE (pogleda oko sebe): Pa onda, i ova druga gospoda. Moj drug i ortak, na primer...?
NOVAKOVIĆ: Mi smo se, gospodine, rastali još za vašega života!
PAVLE: Da, da, ali gospodin Anta, rođak moje žene! Najzad, preskočimo njega.
ANTA: Sasvim, preskočimo mene!
PAVLE: Ali moj mladi prijatelj, gospodin Protić, prema kome sam ja imao toliko ljubavi i poverenja i kome sam ja...
PROTIĆ (slomljen, prilazi mu): Ja vas molim, gospodine, dozvolite mi da o tome nasamo govorimo.
PAVLE: Molim! Velite li i vi, gospodine Anto, da nasamo govorimo?
ANTA: Rekli smo, mene ćete preskočiti.
PAVLE: A moja supruga možda?
RINA (trgne se kao pod ubodom, preživljava težak momenat, i najzad promuklo šapće): Izvolite se obratiti mome suprugu!
NOVAKOVIĆ: Gospodine, vaša bivša žena preudala se legalno za mene i mi danas živimo u jednom srećnom braku. Ne vidim na osnovu čega vi toliko apostrofirate moju ženu i na osnovu čega joj se obraćate?
PAVLE: Na osnovu toga što sam živ.
SPASOJE: To treba, gospodine, dokazati! Ne može to tako dođe ma ko i kaže ja sam živ! Istragom je utvrđeno da ste vi izvršili samoubistvo i prema tome vi ste mrtvi vi ste pred zakonom mrtvi i vi ste za sve nas mrtvi. Sahranili smo vas, i to svečano. Ja sam sa gospođom išao za sandukom, moj zet je držao govor, moja ćerka je šest nedelja nosila crninu, a ja sam vam položio venac na grobu, pa šta hoćete više i šta bi vi mogli tražiti više?
.PAVLE: Ja sam vam vrlo blagodaran na tolikoj pažnji!
SPASOJE: Davali smo vam četrdesetodnevni i godišnji pomen.
PAVLE: Vrlo sam vam zahvalan.
SPASOJE: E, pa šta bi dakle još? Mi smo sa svoje strane učinili sve što smo samo mogli. Šta hoćete još?
PAVLE: Ništa ja neću, došao sam da vam blagodarim za sve pažnje koje ste mi ukazali.
SPASOJE: Toga radi niste morali dolaziti.
PAVLE: Mislite, dakle, da mi nemamo o čemu više da razgovaramo?
SPASOJE: Ja ne vidim o čemu bi mogli razgovarati?
PAVLE: Zar vi ne vidite da se mojim dolaskom menja situacija? Da se upravo menja iz osnova ceo red stvari? O tome bi imali šta da progovorimo.
SPASOJE: Ja ne vidim da se menja situacija, a, najzad, ako vi nalazite da je izmenjena, ja ću vam dati prijateljski savet kako da se iz te izmenjene situacije izvučete.
PAVLE: Molim, rado ću vas čuti.
SPASOJE: Ako vaš dolazak ima da znači pretnju svima nama, onda vam moram reći da ste u zabludi. Mislite li vi da je to lako porušiti sve što je izgrađeno posle vaše smrti? Varate se! Za vas bi jedini izlaz iz situacije bio kada bi se vratili tamo odakle ste i došli i pomirili se s tim da ste mrtvi.
PAVLE: Da, to bi bio jedan izlaz iz situacije, ali ima još jedan, i ja sam se za ovaj drugi odlučio.
SPASOJE: Ataj je?
PAVLE: Da ostanem ovde, među vama!
(opšti pokret negodovanja)
NOVAKOVIĆ: To nije među nama, nego protiv nas!
PAVLE: Ako vi tako hoćete.
SPASOJE: To znači, gospodine... razmislite, razmislite još jedanput.
PAVLE: Tri godine sam ja razmišljao.
SPASOJE: O takvim stvarima nije dosta ni trideset godina razmišljati.
PAVLE: Oprostite, gospodo, što sam vas uznemirio. Meni je potreban bio ovaj susret pre no što pođem dalje. Mislio sam da svakome posebno načinim posetu.
ANTA: Mene preskočite!
PAVLE: Ali utoliko bolje kada sam vas našao na okupu. Praštam se, gospodo. (hoće da pođe)
SPASOJE: Čekajte! Je li to vaša poslednja reč?
PAVLE (zastane): Moja poslednja reč; ja sam živ i ja hoću da živim! (ode)
SPASOJE I SVI (zapanjeni pogledaju se među sobom).
SPASOJE (prvi se pribere i vikne za njim, iako je već otišao Pavle): Ali i mi hoćemo da živimo! Anto, potrči za njim i dovikni mu i mi hoćemo da živimo i mi hoćemo da živimo!
Zavesa