Ој, жељена

Владимир Васић

Ој, жељена...

Ој, жељена... Писац: Владимир Васић

Ој, жељена жељо моја,

Ал' далеко, плахо лећеш!

Још су лака крила твоја,

Уморит' се још, је л', нећеш?

Зачас прнеш Призрен-граду,

Те целујеш места света

Дивном оном рукосаду

Слава српска где узцвета.

И походиш дворе беле,

Пусте оне развалине,

Што су с неба осмех свеле,

Осмех Божји пун милине.

И обиђеш гроб Душана,

Српској слави и слободи,

Па се молиш оног дана,

Душан други да се роди.

Косову се затим винеш,

Кобној срећи српског сина,

Те у њему поодминеш,

Јер ту паде домовина.

Чујеш да из сваког места,

Орошеног врелом крви,

Збори : »Ево, и нас неста,

За слободу бесмо први!«

Редом тражиш све јунаке,

На гроб падаш, ох ! свакоме,

Молиш Бога да све таке

Рађа мајка роду твоме.

Збориш, жељо : »Косанчићу,

Југ Богдане и Топлица,

Царе Лазо, Страхинићу,

Сви видели Божјег лица!«

А одатле прнеш јако

Где о рају Мурат снева,

Па покликнеш : »Тако, тако!

То је рука Милошева!«

Ој, ватрена жељо моја,

Ал' далеко, плахо лећеш,

Још су лака крила твоја,

Уморит' се скоро нећеш.

1861 год.

Напомена

Објављено у књизи Песме, стр. 100-101

Извори

• Владимир Васић: Целокупна дела, Библиотека српских писаца, Издавачко предузеће " Народна просвета, Београд, страна 30-31.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Владимир Васић, умро 1864, пре 160 година.