Ој, жељена
Ој, жељена...
Ој, жељена... Писац: Владимир Васић |
Ој, жељена жељо моја,
Ал' далеко, плахо лећеш!
Још су лака крила твоја,
Уморит' се још, је л', нећеш?
Зачас прнеш Призрен-граду,
Те целујеш места света
Дивном оном рукосаду
Слава српска где узцвета.
И походиш дворе беле,
Пусте оне развалине,
Што су с неба осмех свеле,
Осмех Божји пун милине.
И обиђеш гроб Душана,
Српској слави и слободи,
Па се молиш оног дана,
Душан други да се роди.
Косову се затим винеш,
Кобној срећи српског сина,
Те у њему поодминеш,
Јер ту паде домовина.
Чујеш да из сваког места,
Орошеног врелом крви,
Збори : »Ево, и нас неста,
За слободу бесмо први!«
Редом тражиш све јунаке,
На гроб падаш, ох ! свакоме,
Молиш Бога да све таке
Рађа мајка роду твоме.
Збориш, жељо : »Косанчићу,
Југ Богдане и Топлица,
Царе Лазо, Страхинићу,
Сви видели Божјег лица!«
А одатле прнеш јако
Где о рају Мурат снева,
Па покликнеш : »Тако, тако!
То је рука Милошева!«
Ој, ватрена жељо моја,
Ал' далеко, плахо лећеш,
Још су лака крила твоја,
Уморит' се скоро нећеш.
1861 год.
Напомена
уредиОбјављено у књизи Песме, стр. 100-101
Извори
уреди- Владимир Васић: Целокупна дела, Библиотека српских писаца, Издавачко предузеће " Народна просвета, Београд, страна 30-31.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Владимир Васић, умро 1864, пре 160 година.
|