◄   ПОЈАВА XI ПОЈАВА XII   ►

ПОЈАВА XII
(При свршетку песме излазе из куће II, III и IV момак вукући за собом баба Анђу, која је сасвим као млада невеста обучена. Лице су јој пешкиром покрили тако, да се готово не види).

I МОМАК: Јесте ли?
II МОМАК: Брзо, помози!
I МОМАК (притрчи и вуче баба Анђу): Не плаши се Милице; ми те водимо Милићу.
МИЛИЋ (који је дотрчао пред капију): Хајде лепо, Милице, или ћу те силом одвести. (Како је обухватио око паса, он је љуби).
БАБА АНЂА (променила глас): Слатки Милићу, твоја сам! Не дај ме оном Радоју. Мене су натерали да пођем за њега.
МИЛИЋ: Јесте ли чули сад? Њу су преморали!
БАБА АНЂА: А ја тебе само волем. Само ћу твоја бити!
МИЛИЋ: Моја, само моја! Дед, да те за то пољубим.
БАБА АНЂА (љубећи га): Како си ми леп! како те волем!
I МОМАК: Бежимо сад; док нас не спазе. (Сви полазе).
МИЛИЋ: Испалите пиштољ, нека зна село да смо девојку одвели.
(I момак испали пиштољ; пођу да бегају. Свати, сем невесте, истрче напоље): Шта је то? Шта је?
МИЛИЋ: Недам је! Невеста је моја! И ко дође да ми је отме скупо ће га стати! (Сви са Милићем поваде ножеве).
РАДОЈЕ: Каква невеста Милићу?
МИЛИЋ: Даље! не ближи се! Она је сама рекла да ме воле и хоће моја да буде.
СВАТИ: Држ' те га! Дрште га!
БАБА АНЂА (загрли Милића и заклони га): Одлазите свати, срам вас било! Нас двоје се волемо и ја хоћу да будем његова само!
МИЛИЋ: Јесте, само моја! Нас двоје се волемо!
БАБА АНЂА: Већ 20 година сам без мужа, па сад када га стекох...
РАДОЈЕ (зачуђено): Та ово је тетка Анђа!
СВИ (изненађено): Баба Анђа? Ха, ха, ха!
МИЛИЋ: (одскочи усплахирено): Баба Анђа?
АНЂА (токорсем срдито): Баба Анђа, баба Анђа! Па шта хоћете? Он мене више воле него све довојке у селу и ми ће мо се узети. Ето вам! За то сам и обукла невестинско руво. — (Милићу са љубавним смешним заносом). Хајдемо драгане! Хајдмо да се венчамо!
МИЛИЋ (отисне је): Проклета бабо! Ух, сад би се од бруке убио!
I СВАТ: Е, кад се тако волете онда нека је сретно и дуговечно. Е, сретно баба Анђо и дуго поживела са твојим Милићем.
СВИ: Сретно! Сретно!
БАБА АНЂА: Фала вам сватови! (Милићу смешном нежношћу). Ајдемо одавде, ајдмо!
МИЛИЋ: Одлази од мене куго матора! (Замахне руком) Или ћу те сад!
АНЂА: Шта ти је? Та ниси ли ме силом из вајата украо? Па зар ме ниси пред овим момцима овде толико љубио и реко, да ћу на веки твоја бити?
РАДОЈЕ: Е кад јо тако Милићу онда буди сретан! Ја ти дајем моју тетку, бабу Анђу!
МИЛИЋ (очајно): Ух! Та полудећу!
Пева:

Ах, да могу да побегнем
И од самог себе сада
У проклето село ово,
Да недођем ја никада!

СВАТИ:
Сретно, сретно, мдадожењо!
Баба Анђа лоша није
А када је теби мила
Ни сватима криво није.

ЧАУШ:

Сватовца! Сватовца!

СВИ ПЕВАЈУ:

Одби се грана од сува бора
И Баба Анђа од свога двора
Терај куме логова
Преко тога корова

Баба Анђу повезосмо
Милићу је доведосмо
Невеста је она сад
Нек је љубн док је млад!


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Драгутин Илић, умро 1926, пре 98 година.