Отмица/20

ПОЈАВА XII

►

ПОЈАВА XII
(При свршетку песме излазе из куће II, III и IV момак вукући за собом баба Анђу, која је сасвим као млада невеста обучена. Лице су јој пешкиром покрили тако, да се готово не види).

I МОМАК: Јесте ли?
II МОМАК: Брзо, помози!
I МОМАК (притрчи и вуче баба Анђу): Не плаши се Милице; ми те водимо Милићу.
МИЛИЋ (који је дотрчао пред капију): Хајде лепо, Милице, или ћу те силом одвести. (Како је обухватио око паса, он је љуби).
БАБА АНЂА (променила глас): Слатки Милићу, твоја сам! Не дај ме оном Радоју. Мене су натерали да пођем за њега.
МИЛИЋ: Јесте ли чули сад? Њу су преморали!
БАБА АНЂА: А ја тебе само волем. Само ћу твоја бити!
МИЛИЋ: Моја, само моја! Дед, да те за то пољубим.
БАБА АНЂА (љубећи га): Како си ми леп! како те волем!
I МОМАК: Бежимо сад; док нас не спазе. (Сви полазе).
МИЛИЋ: Испалите пиштољ, нека зна село да смо девојку одвели.
(I момак испали пиштољ; пођу да бегају. Свати, сем невесте, истрче напоље): Шта је то? Шта је?
МИЛИЋ: Недам је! Невеста је моја! И ко дође да ми је отме скупо ће га стати! (Сви са Милићем поваде ножеве).
РАДОЈЕ: Каква невеста Милићу?
МИЛИЋ: Даље! не ближи се! Она је сама рекла да ме воле и хоће моја да буде.
СВАТИ: Држ' те га! Дрште га!
БАБА АНЂА (загрли Милића и заклони га): Одлазите свати, срам вас било! Нас двоје се волемо и ја хоћу да будем његова само!
МИЛИЋ: Јесте, само моја! Нас двоје се волемо!
БАБА АНЂА: Већ 20 година сам без мужа, па сад када га стекох...
РАДОЈЕ (зачуђено): Та ово је тетка Анђа!
СВИ (изненађено): Баба Анђа? Ха, ха, ха!
МИЛИЋ: (одскочи усплахирено): Баба Анђа?
АНЂА (токорсем срдито): Баба Анђа, баба Анђа! Па шта хоћете? Он мене више воле него све довојке у селу и ми ће мо се узети. Ето вам! За то сам и обукла невестинско руво. — (Милићу са љубавним смешним заносом). Хајдемо драгане! Хајдмо да се венчамо!
МИЛИЋ (отисне је): Проклета бабо! Ух, сад би се од бруке убио!
I СВАТ: Е, кад се тако волете онда нека је сретно и дуговечно. Е, сретно баба Анђо и дуго поживела са твојим Милићем.
СВИ: Сретно! Сретно!
БАБА АНЂА: Фала вам сватови! (Милићу смешном нежношћу). Ајдемо одавде, ајдмо!
МИЛИЋ: Одлази од мене куго матора! (Замахне руком) Или ћу те сад!
АНЂА: Шта ти је? Та ниси ли ме силом из вајата украо? Па зар ме ниси пред овим момцима овде толико љубио и реко, да ћу на веки твоја бити?
РАДОЈЕ: Е кад јо тако Милићу онда буди сретан! Ја ти дајем моју тетку, бабу Анђу!
МИЛИЋ (очајно): Ух! Та полудећу!
Пева:

Ах, да могу да побегнем
И од самог себе сада
У проклето село ово,
Да недођем ја никада!

СВАТИ:
Сретно, сретно, мдадожењо!
Баба Анђа лоша није
А када је теби мила
Ни сватима криво није.

ЧАУШ:

Сватовца! Сватовца!

СВИ ПЕВАЈУ:

Одби се грана од сува бора
И Баба Анђа од свога двора
Терај куме логова
Преко тога корова

Баба Анђу повезосмо
Милићу је доведосмо
Невеста је она сад
Нек је љубн док је млад!

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Драгутин Илић, умро 1926, пре 98 година.