◄   POJAVA XI POJAVA XII   ►

POJAVA XII
(Pri svršetku pesme izlaze iz kuće II, III i IV momak vukući za sobom baba Anđu, koja je sasvim kao mlada nevesta obučena. Lice su joj peškirom pokrili tako, da se gotovo ne vidi).

I MOMAK: Jeste li?
II MOMAK: Brzo, pomozi!
I MOMAK (pritrči i vuče baba Anđu): Ne plaši se Milice; mi te vodimo Miliću.
MILIĆ (koji je dotrčao pred kapiju): Hajde lepo, Milice, ili ću te silom odvesti. (Kako je obuhvatio oko pasa, on je ljubi).
BABA ANĐA (promenila glas): Slatki Miliću, tvoja sam! Ne daj me onom Radoju. Mene su naterali da pođem za njega.
MILIĆ: Jeste li čuli sad? Nju su premorali!
BABA ANĐA: A ja tebe samo volem. Samo ću tvoja biti!
MILIĆ: Moja, samo moja! Ded, da te za to poljubim.
BABA ANĐA (ljubeći ga): Kako si mi lep! kako te volem!
I MOMAK: Bežimo sad; dok nas ne spaze. (Svi polaze).
MILIĆ: Ispalite pištolj, neka zna selo da smo devojku odveli.
(I momak ispali pištolj; pođu da begaju. Svati, sem neveste, istrče napolje): Šta je to? Šta je?
MILIĆ: Nedam je! Nevesta je moja! I ko dođe da mi je otme skupo će ga stati! (Svi sa Milićem povade noževe).
RADOJE: Kakva nevesta Miliću?
MILIĆ: Dalje! ne bliži se! Ona je sama rekla da me vole i hoće moja da bude.
SVATI: Drž' te ga! Dršte ga!
BABA ANĐA (zagrli Milića i zakloni ga): Odlazite svati, sram vas bilo! Nas dvoje se volemo i ja hoću da budem njegova samo!
MILIĆ: Jeste, samo moja! Nas dvoje se volemo!
BABA ANĐA: Već 20 godina sam bez muža, pa sad kada ga stekoh...
RADOJE (začuđeno): Ta ovo je tetka Anđa!
SVI (iznenađeno): Baba Anđa? Ha, ha, ha!
MILIĆ: (odskoči usplahireno): Baba Anđa?
ANĐA (tokorsem srdito): Baba Anđa, baba Anđa! Pa šta hoćete? On mene više vole nego sve dovojke u selu i mi će mo se uzeti. Eto vam! Za to sam i obukla nevestinsko ruvo. — (Miliću sa ljubavnim smešnim zanosom). Hajdemo dragane! Hajdmo da se venčamo!
MILIĆ (otisne je): Prokleta babo! Uh, sad bi se od bruke ubio!
I SVAT: E, kad se tako volete onda neka je sretno i dugovečno. E, sretno baba Anđo i dugo poživela sa tvojim Milićem.
SVI: Sretno! Sretno!
BABA ANĐA: Fala vam svatovi! (Miliću smešnom nežnošću). Ajdemo odavde, ajdmo!
MILIĆ: Odlazi od mene kugo matora! (Zamahne rukom) Ili ću te sad!
ANĐA: Šta ti je? Ta nisi li me silom iz vajata ukrao? Pa zar me nisi pred ovim momcima ovde toliko ljubio i reko, da ću na veki tvoja biti?
RADOJE: E kad jo tako Miliću onda budi sretan! Ja ti dajem moju tetku, babu Anđu!
MILIĆ (očajno): Uh! Ta poludeću!
Peva:

Ah, da mogu da pobegnem
I od samog sebe sada
U prokleto selo ovo,
Da nedođem ja nikada!

SVATI:
Sretno, sretno, mdadoženjo!
Baba Anđa loša nije
A kada je tebi mila
Ni svatima krivo nije.

ČAUŠ:

Svatovca! Svatovca!

SVI PEVAJU:

Odbi se grana od suva bora
I Baba Anđa od svoga dvora
Teraj kume logova
Preko toga korova

Baba Anđu povezosmo
Miliću je dovedosmo
Nevesta je ona sad
Nek je ljubn dok je mlad!


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Dragutin Ilić, umro 1926, pre 98 godina.