Нечиста крв/Глава двадесетпрва
| ◄ Глава двадесета | 33. | Глава двадесетдруга ► |
И на срећу своју, Софка поче осећати како је све чисто дражи и бива јој пријатно. Осети како би и она радо јела та њихова јела, особито оне њихне погаче, заструге сира, а не ово што су за њу брижљиво кували и Миленија јој доносила.
Отуда, испод хладњака, што год је дан више одлазио, свет се са околних зидова склањао а они све више остајали сами, све јаче, све бешње почињу да преовлађују само њихне селачке свирке и песме. Све бешњи бат ногу од њихних тешких, јаких игара, једнолико, у широким скоковима цупкање и силно ударање пете о пету спекнутих чизама са мамузама; онда звецкање на женскињама од тешких и дугачких до испод појаса низа од посребљеног старинског новца; јак шум од ломљења у окретању њихних крутих и јаких сукања. А изнад свега тога оно њихно натпевање између мушких и женских, наизменце. И то понављање истога стиха са запушеним једним увом, да би им гласови били што силнији, јачи, као да су у селу, у планини, где треба чак преко брда глас песме да допре и разговетно се чује. И што је ноћ бивала јача, они су постајали све слободнији, силнији. Сигурно, сасвим опивши се и ослободивши се, почеше овамо и код ње да долазе и не питајући да ли је слободно. И то прво старци, деде, који због свога старешинства као највише права имају, па онда млађи, Испрва су долазили појединце, као да јој се представе, рукују се и дарују је, а после у групама једнако један за другим, да ускоро врата од сопчета осташе сасвим отворена. Али сви јој ипак прилазе са неким страхом, знајући да јој тиме досађују. Али, видело се да највише стрепе од Марка, свога „бате“, јер долазећи једнако су се уплашено обзирали да их он можда отуда из дворишта, испод хладњака, не види. На њихову срећу он се беше у почетку тамо занео, пијући и здравећи за трпезом. Али, када ови код Софке почеше у групама да долазе и због тога тамо трпеза остаде готово празна, он се тек тада досети, и Софка заиста чу како он из страха да се ови нису сасвим код ње обезобразили и обрукали га, викну заустављајући:
— А бре, не тамо!
На то сви овамо испред Софке побегоше уплашено прошаптавши:
— Бата се љути!
Али тада се Софка диже и сама учини оно што је осећала да треба да учини. Сама пође к њима. Већ је био први мрак. Уза страну куће о сниској стреји и дирецима биле су обешене и поређане лампе, да би се видело ићи тамо, њима, под хладњак. Тамо опет, окачени о хладњак, лелујали су се дугачки гвоздени фењери, са својим тешким, масивним, црним и зарђалим дном, које, када би фењери одозго пали, чисто би пробило трпезу. Испод хладњака лежали су изваљени на јастуцима или седлима. Доле у крај зида били су прекрштених ногу и у ред поређани свирачи, зурлаши, бубњари; а спроћу њих, овамо до кућнег зида, клечале су жене, већ засићене јелом и пићем. Када Софку угледаше где к њима долази, сви, и најпијанији, као застидивши се, задржаше чаше у руци, а жене поустајаше уплашене. Али она виде како се Марко брзо диже и, да би је спречио да овамо, к њима, под хладњак не улази, потрча к њој. Видело се како му се од страха колена у чизмама клате, како му се појаси услед седења збрчкали, те му цела прса, трбух изишао. И запрепашћено и уплашено, да нико не чује, чисто поче да је потискује уздигнутим рукама.
— Не, кћери, не, Софке. Не овамо. Прости су, пијани су.
— Ако, ако, тато!
— Не, не... шта ћеш ти? Немој ти овамо. Ниси ти за овамо...
Али Софка не даде.
— Хоћу, хоћу тамо... Зашто? Хоћу ја! — и сва срећна, јер зна колико га тиме изненеђује, смешећи се, поче да му се уноси у лице.
— Хоћеш и волиш? — Марко поче да се надноси над њу и да разрогачује очи, упињући се да из Софкина лица дозна, увери се, да ли је то у истини: да она њега, његове, воли и зато сада хоће и она да је са њима, а да то није тек реда ради.
Софка виде то и да би га одједном пресекла, сасвим разуверила, као увређена том његовом сумњом, поче чисто плачно да га кори.
— Зашта, тато, за какву ме ти држиш? Зар да не волим, зар бих ја овамо и долазила и удавала се.
— Не, кћери! — и сасвим уверен да их заиста она воли, од неизмерне радости, Марко се окрену њима тамо, за трпезом, свима, а највише најстаријем у челу софре, старом и готово слепом деда-Митру:
— Деда-Митре, и ви сви, бре, спремајте дар, јер ево снашка „вашега бате“ иде да вас двори!
Сви они на то, што ето она, Софка, као свака сељанка, долази да их двори, од радости, среће, подигнувши се, чисто ничке клањајући се испред ње, дочекаше је. Жене, све зарадоване, и тим Софкиним доласком сасвим ослобођене, почеше да се окупљују око ње. Почеше да јој помажу у „дворењу“ које се састајало у томе да свакога, пре но што му пружи чашу, буклију, пољуби у руку, затим да, стојећи испред њега, чека док попије, и пошто га понова пољуби у руку, узима од њега, да наслужи другом. Дворећи све и љубећи у руку, Софка је осећала како јој уста додирују њихне тврде чворновате руке; како је њихни бркови, браде, косе додирују по лицу, и како је кроз њене шалваре, јелеке од свиле чисто боду круте, длакасте хаљине њихне. Жене, сасвим ослобођене, почеше Софку из почетка бојажљиво, после сасвим слободно гладити рукама по плећима, раменима и њеним развијеним куковима, наслађујући се њихном облином...