Нечиста крв/Глава двадесета
| ◄ Глава деветнаеста | 33. | Глава двадесетпрва ► |
Испред младожењине капије Софка осети како јој ништа не би необично. Још мање да јој би онако тешко и страшно како се бојала. Чак јој се не учини необична ни сама капија. Била је то велика, тешка и јака као град. Више је сигурно коштала него сама кућа, коју она поче кроз капију да назире онамо, у крају, и преко оноликог дугачког дворишта.
Још мање је непријатно дирну, нити се стресе, како се бојала, када испред капије виде свекрву и пољуби је у руку, а на својим образима осети њене усне, хладне, уздрхтале, а посуте већ белим маљама. Чак напротив би јој мило кад виде како се свекрва, обучена у ново, варошки а опажало се да је силом, јер је све на њој било тако широко и згужвано — од ње толико уплаши и унезвери, ваљда због њене лепоте и накићености, да није могла реч да каже. Софка, да би је охрабрила, поново је у руку пољуби, на шта ова од среће, захвалности, промуца:
— Хвала ви! — И од радости поче рукавом од кошуље, сељачки, сасвим заборављајући се, да брише сузе. И по томе „ви“ а не „ти кћери, чедо“ Софка виде колико се она ње плашила. Не да је само стрепила, него је била сигурна да ће Софка, кад дође и види је овако просту, увучену, суву, чисто проклети судбу што јој досудила да такву свекрву има. А сад, не само да то не би, него ево Софка сада њу и два пута и то пред свима, наочиглед свију, пољуби у руку, и то тако усрдно, од срца, да ова, охрабрујући се, срећна, поче да се ослобођава и да Софки захваљује муцајући:
— Хвала, чедо, хвала, кћери!...
И онда се сасвим приви уза Софку. И држећи је за руку, не као свекрва, старија од ње, него као сестра, никако Софку није испуштала. Сватови на то, сви срећни, заграјаше:
— Ја, свекрва, ја, свекрва, већ не пушта снају!
Марко и сам раздраган тиме, хотећи да је уплаши, поче да је дира и као отурује од Софке.
— Ја, шта ћеш ти, мори, овде? Ајде тамо...
— Немој, Марко! — сва срећна, видећи да се он шали, узвикну она и још више се приви уза Софку, хотећи тиме да је и она, онако слаба и уска, као брани и штити од навале сватова, који, збијени на капији, почеше да се тискају, гуше, јер, нико пре ње није смео да уђе. А изнад Софке на прагу било је намештено корито са водом, које, по обичају, Софка не сме да прекорачи, догод свекар не баци у њега дар, новац, и не обећа који ће део од имања, које парче њиве, који дућан бити снајин, и од које ће кирије, закупнине, новац бити њен, за њену личну употребу и својину. И зато почеше да вичу, нестрпљиви, што се не може ући:
— Свекре! Шта дајеш, свекре, за снају?
— Све, све... — поче он.
— Не све, него: шта и колико?
Ама све!
— Зар и ханове? — као кушајући га питају неки.
— И ханове, и све! — па се окрену и викну жени: — Иди, мори!
— Шта?
— Иди и донеси „оно“ — и показа јој главом на кућу, на мало сопче у коме су закључани у ковчегу ћемери са новцем. Она остави Софку и потрча. Али испред ње већ истрча Арса. Знао је да ће се она тамо око отварања сандука збунити и задоцнити, зато истрча испред ње и узе од ње кључић. И заиста, док она стиже до куће, он већ отуда изнесе један ћемер. И онако пресамићеног, црног предаде јој га. Она га однесе Марку. Марко, нестрпљиво, да се једном већ сврши, зубима искида кожу и, нагнут над коритом, са уздигнутим ћемером више главе, да сви виде, да се сви зграњавају, поче из њега сипати новац у корито. Почеше тупо шуштећи и секући воду да се преливају старе меџедије, дубле, и меке ћошалије, већ зарђале, полузелене.
— На, на! Све!... — сипао је Марко и чисто бректао од среће, задовољства због толиких убезекнутих, зачуђених узвика на оволико злато, које у кориту, из воде, спрам светлости поче да се прелива, засењује и, као неки жив огањ, да гори и блешти.
Затим једнако брекћући од среће, никако не могући да се нагледа ње, Софке, а једнако је храбрећи: — „Не бој ми се, Софке! Не бој ми се кћери!“ пружи јој руку да прекорачи корито и уђе. Софка крочи и, вођена њиме, пође. Испред њих ишао је Арса са испред себе уздигнутим коритом. Из корита су непрестано као сноп, жар, трептали златни зраци новца у води, по којој је пливао спарушкан и црн празан ћемер.
Марко ју је водио. И сам ваљда осећајући да ће кућа, нарочито она мала, једино окречена собица, на Софку учинити тежак утисак, ишао је испред ње као хотећи собом да заклони кућу. Ишао је поклецујући једном ногом и наслањајући се сав на њу, да, ако Софка посрне, он, тако подупрт, може одмах да је задржи, дигне. И што год је ближе кући доводио, Софка је осећала како је све узбуђенији. Чисто не верује свему овоме, особито њој, Софки, да је заиста сада ово она, да заиста он њу овамо код себе, у своју кућу уводи. Очима је гутао, и једнако извињавајући јој се, храбрио:
— Не бој ми се, Софке, не бој ми се, кћери!
И кад је доведе до саме куће, прага кујнског, он је онда предаде женама, да оне тамо у кујни још неке обичаје посвршавају, а он, одахнувши од силног терета брига, поче да брекће, одмара се. Али не могући да чека, док се у кујни обичај са Софком сврши, па да би и он могао ући, поче да виче:
— Ајде, жене! Доста, не врачајте много! Јер, косе ћу да вам почупам.
Од радости баци шубару, свуче кратку чохану колију и са срећним, обријаним и светлим лицем са подбратком и устима, која су му играла од радости, оста само у свиленом минтану. Свеж, јак, са новом раскопчаном огрлицом око врата у новим чоханим чакширама. И када Софка из кујне изиђе и уђе у оно сопче, да се тамо као одмори, он се брзо сети и заврћући рукаве појури у кујну код ашчике.
— Дај, да окуси штогод.
— Ко? — погледа га у чуду ашчика.
— Софка! Зар дете да не једе ништа, да ми је гладно.
— После ће она! — увређена што јој се у њен посао меша, одби га ашчика. — Знам ја, после ће она. Са девером заједно да једе, кад гости буду јели...
— Како после? Зар дете да је гладно, па да не једе — пресече је Марко тако да ова умуче.
И сам он у тањиру најлепше делове од печења однесе Софки.
Отуда од Софке растера све жене, особито оне из Турске, које сигурно сада први и последњи пут долазе у варош, а које се биле начетиле око ње и увукле са њом, да се, и у онако малом сопчету, није могло ни да помакне. А од целе своје родбине, од толиких жена, изабра једну, најмлађу.
— Ти, Миленијо! Само ти да си ту са Софком и да је двориш. А ти, Софке, што год зажелиш, само њој кажи. А ове друге немој да пуштате. Шта да вас прљају и да се само ту вуку. Тамо нека су. Ено им свадба, двориште, ора... А за ону, свекрву, за њу, Софке, немој ни да питаш. Још мање што од ње да очекујеш. Сада од ње ни сам Бог неће знати шта да ради. Она је и онако брљива, па још сада.
Миленија, сва срећна а и уплашена да „снашка“ њоме неће бити задовољна, јер можда је она неће знати добро услужити, готово клече до Софкиних ногу и, пошто два и више пута и то пред самом Софком опра руке, да би је уверила како су јој чисте, поче је служити и нудити оним печењем што Марко донесе.
— Узми, снашкице, узми, окуси...
Од силне среће што је њој ово у део пало а | не могући да се нагледа Софке, њене лепоте, одела, оноликог злата, свиле, она је са страхом, једва приметно додиривала који крај, врх од Софкиних хаљина, и топећи се од среће, кад виде како Софка узима и једе, захваљивала јој је:
— Хвала, снашкице! Окуси, узми још!
И Софка је, њој у хатар, узимала и јела. Али, више је пила него јела. Из велике, од пола литре чаше од старинског једва опраног и орибаног толико дебелог стакла, она је жедно пила вино помешано са водом. Миленија видећи како Софки то годи — а не, како се они бојали, да ће бити горда — до суза тронута на ту Софкину љубав понова би је нудила:
— Хвала, снашкице, хвала... Узми, узми још.
— И клечећи до Софке држала је на прстима уздигнуте руке ту велику чашу до самих Софкиних уста, да она, пошто поједе залогај, само отвори уста, дакле да нема ништа да се труди, ни сагиње.
И Софка осети како још никада у животу није видела овако сунцем опаљено и отврдло али толико нежно лице, као сада у те Миленије. И то је било толико наивно, ропско и срећно, пуно благодарности, што се даје и њему да живи. Од њеног одела, простог, али новог, јаке футе и дебеле јој кошуље на прсима, запахивао је мирис на лан, конопље и на оне високе планинске траве. А опет, баш испод те њене круте кошуље, испод њене опечене сунцем главе и иза нажуљених јој и жутих руку, помаљала се и белела као млеком наливена тако нежна и слаба њена снага.
Кроз прозоре тога сопчета виде Софка како на бунару поје коње њихни сватови, сељаци. И као ова Миленија код ње, тако и они тамо, сви су били у грубим и новим колијама, чије су им уздигнуте круте јаке, а опшивене модрим ширитима, допирале чак до врха ушију и чиниле да им се јаче виде њихове оштре главе, а сада за свадбу навлаш кратко, чисто ошишане, и то не глатко, подједнако, него како где, као на басамаке. И сви са великим, зимским шубарама, у кратким чакширама, сигурно кројеним и шивеним када су се они женили, и зато су им једва до кукова допирале. Али зато опет од кукова до пазуха сви у кожним, богатим, изрецканим и окићеним силавима, са јатаганима, разним кратким пушкама, ножевима, и око себе обешеним камџијама. И сви, не много развијени, већином мали, кратки. А ко је опет од њих био развијен, тај је био и сувише, сувише дугачак и крупан. Такви су им били и коњи, које су појили испред бунара. Здепасти, али танких ногу и, за чудо, чисто као човечијих, тако округлих, паметних очију а сувише дугачких и густих грива и репова. Софка је видела како их они не поје као други. Доводећи их до каменог корита бунарског они, као да то нису коњи већ људи, показујући им на корито, говорили би свакоме:
— Пиј, бре!
И пошто овај, дуго пијући и ронећи у корито, подигне главу мљескајући масним брњицама, из којих с обе стране цуре млазеви воде, и почне гледати газду својим засићеним очима, овај би му онда, забацујући узду више главе о ункаш, говорио:
— Е, сад иди! — И заиста коњ би на једну страну одлазио доле, у шталу, а он горе, иза куће, под вењаке, међ остале госте. Иако је врелина, сунце тек што не пржи, сви они, тако стегнути, претрпани тим колијама, са тим силавима, чизмама, ипак се не раскомоћују, јер то је све за њих знак господства. Софка виде како за њима овамо испред ње почеше да промичу слуге са великим новим бакрачима пића, и то пуним до врха, а без чаша, стаклета, него са великим земљаним буклијама, којима ће тамо захватати и служити их. Отуда, испод хладњака, поче овамо да допире силан жагор, не разговор, смех, здравице, него као неко ратничко халакање, надвикивање:
— А, дедо! Наздрави, дедо! Здрав си ми! — Жив си ми! — Аха!
А са тим халакањем, усклицима настаје све већи шум, кретање, звецкање мамуза, јатагана, крцкање нових силава, тако да се Софки не тек поче него сасвим учини све ово као логор. И они, и ова кућа, и ове њихове жене, онако у својим крутим футама, још крућим и чак до пета дугачким новим кошуљама, а опет свака са око паса обешеним ножићима, ланцима; па онда оне њихове испред куће и по моткама пребачене бисаге, узде, узенгије, а доле онај велики огањ, око кога су се окретала и цврчала читава телад све јој се то учини као неки логор, као неко одмориште, где се они сад сви са њом, својим пленом, зауставили, да се одморе, па опет некуд, далеко, незнано куд крену се и пођу... И учини јој се, чисто као у причама и песмама, као да је она нека чувена лепотица, па одведена у кулу и тамо скривена. А ови Маркови, дању пландујући и кријући се, а ноћу склањајући се од месечине и ведрине, | дуго путујући, пронашли је, и пошто кулу освојили, порушили, њу уграбили и сада са њом ето овде стали, да се одморе. Зато тамо испод хладњака нико сада и не седи, не раскомоћује се, већ сви, онако наоружани, у силавима, чизмама и стојећи, пију, једу. А то јој се још више причини, кад после, од пића као мало ослободивши се, почеше овамо око њене собе да се купе, да би њу што више могли гледати. И Софка поче јасно да разабира како, чим Миленија од ње изађе, њу испред врата сви опкољавају и моле је.
— Миленија, Миленија. Не затварај сасвим врата, мори. Остави их мало, да би могли да гледамо нашу снашкицу...
А Миленија, у инат, испред носа им свом снагом затвара врата, грдећи их:
— Хајд! Не досађујете!